© AFP 2015/ ELVIS BARUKCIC

О Васкрсу 1834. године, у Посавини, на северу Босне, дошло је до узбуне и метежа хришћанске раје озлојеђене појачаном репресијом коју су вршили домаћи Турци ерлије, раздражени реформама на које су их присиљавале централне турске власти. Било је само питање дана када ће планути огањ. Када је тај дан дошао, о догађају који се десио велики сердар мачвански и подрињски Вуле Глигоријевић, са седиштем у Шапцу, обавестио је и кнеза Милоша: „Данас после подне бившу ми у канцеларији судској, дође један Бошњак Србин и преда ово писмо“ (подвлачења С. Т.). Потом се Његовој светлости саопштава и главна вест: „Од овдашњиТурака чујемо, који су данас из Бељине дошли, да су се у Нахији Дервентској већ побили“. Побуна раје је угушена, а део народа избегао је преко Саве у Аустрију. Кнез Милош отписује сердару Вулу Глигоријевићу: „Неки су Бошњаци од побуне оне која се тамо догодила, пребегли у Цесарију у Броду, има и до 200 душа, и чујемо, да желе амо к нама прећи. Ја сам у том случају наредбу учинио, да они на Шабцу пређу.”

О овом догађају писале су и једне немачке новине из којих је тај чланак пренесен у Новине србске, управо покренуте 1834. године у Крагујевцу: „При борби овој знаменито је и примечанија достојно то, да се католически Бошњаци, који су при пређашњим поводима к буни свагда Турцима страну држали, сад с народом босанским грчкога закона друже и братиме“. У чланку се скреће пажња и на султанове покушаје да побуну босанског беговата против реформи некако умири: стога је у Босну послан Даут-паша, „без нужне војене пратње“, с циљем „да лепим начином и мирним посредством оно покуша, што строгост досад учинити није кадра била, сирјеч да ову Провинцију сасвим умири, иБошњаке приволе, да би измене драговољно примили“.

Oви наводи овде се цитирају да би се показало како се у употреби имена Бошњак јавља извесна конфузија, поготово ако као полазиште узмемо данашњу свест и праксу употребе тога појма. У једном случају, изричито се помиње Бошњак Србин, Бошњаци који су за време буне пребегли у Ћесарију, исто тако, очито су Срби, односно народ „босански грчкога закона“. Поменути „католически Бошњаци” из данашњег угла гледано свакако су Хрвати. На другој страни, Бошњаци које је Даут-паша требало да приволи да драговољно прихвате султанске реформе („измене“) и које је тај гест султановог изасланика још више раздражио, нису, као што би се на први поглед могло учинити, против султана побуњени Срби и Хрвати, него Муслимани! Напокон, кад се каже да се од „овдашњи Турака“ који су у Шабац били пристигли из Бијељине, могло чути да су сукоби са хришћанском рајом у дервентској нахији управо почели, тиме се мисли на локалне, шабачке Муслимане који су неким послом тих дана прелазили у Босну.

Слика ове историјске ситуације представља веома узбудљиву и драматичну причу о идентитету. Наши су Муслимани данас Бошњаци и сва је прилика да ће тако и остати. Чини се да је то резултат недавне мучне и насилне сукцесије нашег свеукупног заједничког живота, укључујући и сукцесију нашег умногоме заједничког идентитета. То потврђују и цитирани документи који се тичу само једног историјског догађаја, а без превеликог труда овакви или слични примери исказивања идентитета лако би се нашли и у многим другим изворима различитог порекла и старости.

Приближно исто појам Босанац односно Бошњак схватају Доситеј и Вук, и многи други (резултате шире расправе о овом питању читаоци могу наћи на адреси: maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_482_4.pdf).

Стога је тешко одрживо гледиште Драгољуба Петровића, цитирано у поднаслову овог текста, које износи у полемици са Шефкетом Крцићем под насловом „Договоримо се о предмету спора“ уПолитици од 5. децембра, на исти начин као што не држе воду ни Крцићеви аргументи у овој полемици. Ни Шефкетово, ни Драгољубово масло, очито, није за рамазана.

Научни саветник Института за књижевност и уметност у пензији, дописни члан АНУРС Станиша Тутњеви

Извор: Политика