Србија би требало да буде поносна на министарски састанак ОЕБС-а који је одржан прошле недеље у Београду. То је био организациони и политички тријумф. Али за мене је врхунац био када су руски и српски министри спољних послова Сергеј Лавров и Ивица Дачић заједно отпевали „Подмосковске вечери”. Ни један од њих се не устручава да пева у јавности. Пре неколико година сам са Дачићем био на једном броду на Дунаву, када је са сином отишао до микрофона и отпевао I did it my way.

На конференцији Асоцијације држава југоисточне Азије (АСЕАН), на којој су омиљени караоке наступи већ традиција, Лавров је звезда. За дискусију под називом „АСЕАН – најмоћнији савез у Азији” 2005. године Лавров се прерушио у Џедаја (лик из научнофантастичног филма „Рат звезда”), са мачем који је емитовао ласерску светлост. У другом делу наступа отпевао је „АСЕАН, суперстар, најбољи си пријатељ Русије”, по узору на мелодију рок-опере „Исус Христ суперстар”.

Провео сам сате и сате у Савету безбедности УН док је Сергеј Лавров био руски амбасадор (1994–2004). И тамо је био звезда. Био је доминантна фигура. Био је изузетно оштар и имао je енциклопедијску меморију, памтио је све детаље, све резолуције Савета безбедности о Блиском истоку, Косову, Балкану… Био је мајстор да наведе међународну бирократију да служи руским интересима.

Узмите само случај Украјине, на пример. Уједињене нације и Обамина администрација су упорно покушавали да поставе УН у центар посредовања између Кијева и Москве. Али министар иностраних послова Сергеј Лавров је осујетио њихову намеру на самом почетку, схвативши веома брзо да ће криза скренути много више међународне и медијске пажње – и много више главобоље за Путина – ако УН добију ту улогу. Дакле, Лавров је обезбедио да улога посредника буде додељена организацији много нижег ранга – ОЕБС-у.

Британске дипломате су уживале да раде са Лавровом у писању докумената Савета безбедности због његове усмерености на детаље и његове љубави према језику. Они воле његов опуштени хумор, уз пуно уважавање његове вештине немилосрдног преговарача. Најозбиљнији знак опасности увек је био када је Лавров седео ћутећи. Током неформалних консултација Савета, знао је често да меша неформално и протоколарно обраћање, тако да би многи чланови СБ са мање самопоуздања били сасвим збуњени. А он би ту конфузију искористио у корист Русије.

Познат по својим скупим оделима и беспрекорном стилу, Лавров се ипак знао викендом појавити у седишту УН у старој мајици. Таква шармантна личност дала је огроман допринос вредности руске дипломатије у последњих двадесет година. А Лавровљева личност се развила рано. Син брачног пара службеника, ушао је у московски државни Институт за међународне односе (МГИМО), „духовну мајку” свих који сањају каријеру у дипломатској служби. Његове колеге студенти га описују као „центар пажње сваке забаве”. Заљубљеник свирања на гитари и песник у настајању, Лавров је компоновао химну Института која је и данас у употреби.

Према мом искуству, његов шарм и хумор није пролазио једино код моћних америчких жена. За Кондолизу Рајс и Хилари Клинтон био је „министар Њет”, јер се често с њима сукобљавао. Када је 2005. године Кондолиза Рајс рекла да у Русији нема слободе штампе, Лавров је саставио списак чланака и новинских прилога о њој из руских медија и послао их јој лично мејлом.

Са све више и више фрустрације 2009. године је посматрао као Хилари Клинтон покушава да убеди стране у турско-јерменским преговорима о граници да разговарају међусобно и да пре крајњег рока церемонијалног потписивања споразума у 20 часова одустану од својих запаљивих изјава. Лавров се уморио чекајући, ушао је у салу за разговоре и дао цедуљицу јерменском министру спољних послова Едуарду Налбандјану. На њој је писало: „Едварде! Прихвати церемонију без изјава.” Два сата касније, турски и јерменски председници су потписали споразум у тишини. Хилари то Лаврову никада није опростила.

У Савету сам често седео иза руске делегације. Због свог смисла за хумор Лавров је често морао да устаје и напушта просторију пригушујући смех. Пошао бих за њим да чујем разлог. Мени најомиљенија ситуација догодила се када је напустио салу током говора амбасадора Боцване Џоа Легвајла. Док су му се у ходнику сузе буквално сливале низ образе, упитао сам га зашто се смеје. „Амбасадор је рекао да су грађани Боцване уморни од понашања политичара на Балкану”, рекао је Лавров. „Замислио сам једног усамљеног чувара стада како стоји на једној нози и довикује свом пријатељу који чучи у грмљу на километар од њега: ’Зар ниси уморан од политичара на Балкану?’”, испричао ми је Лавров смејући се и додао: „Морао сам да изађем и попушим цигарету.”

Да, Лавров је пушио у згради УН две године након што је генерални секретар Кофи Анан забранио пушење. „Ова зграда није његова”, знао би да каже.

Љубитељ шкотског вискија и италијанске кухиње, Лавров је ценио луксуз, али је најмање једном годишње ишао на рафтинг у сибирску дивљину.

Извештач Гласа Америке из УН Пит Хајнлајн једном је написао: „Када је Лавров напустио УН, позвао је генералног секретара и све амбасадоре у своју кућу. Након што су се скоро сви разишли, седео је опуштено у фотељи пушећи цигарете, једну за другом, и очаравао присутне причама о дипломатама, пријатељима и непријатељима. Може се рећи да је имао наклоност чак и за своје најгоре противнике. То је можда прави Сергеј Лавров.”

Сергеј Викторович Лавров је направио каријеру гашењем пожара у међународним односима, али ће се колеге и критичари сложити да је био добар и у њиховом потпаљивању.