Пре са­мо два ме­се­ца, не­ду­го на­кон по­чет­ка ру­ске вој­не ин­тер­вен­ци­је у Си­ри­ји, па и још ско­ри­је, по­сле ма­са­кра ко­ји је Ислам­ска др­жа­ва (ИД) по­чи­ни­ла у Па­ри­зу 13. но­вем­бра, не­ма­ло ко­мен­та­то­ра је по­тр­ча­ло да про­це­ни ка­ко се си­ту­а­ци­ја то­ли­ко дра­стич­но про­ме­ни­ла да је ми­ре­ње су­прот­ста­вље­них ин­те­ре­са ве­ли­ких си­ла на Бли­ском ис­то­ку  не­ми­нов­но и да је гло­бал­на ко­а­ли­ци­ја за за­ти­ра­ње „ка­ли­фа­та” на по­мо­лу. Али, док се ши­ром све­та са­да стре­пи од но­вих те­ро­ри­стич­ких на­па­да, да се не спо­ми­ње око осам ми­ли­о­на љу­ди Си­ри­ја­ца и Ира­ча­на још од про­шлог ле­та за­ро­бље­них на те­ри­то­ри­ја­ма ко­је су оку­пи­ра­ли бор­ци Абуа Ба­кра ел Баг­да­ди­ја, ве­ли­ке си­ле и да­ље на уму има­ју и за­лог ко­ји им, у нај­ма­њу ру­ку, ни­је ва­жан ма­ње од ми­ра: соп­стве­но по­зи­ци­о­ни­ра­ње у јед­ној од кључ­них обла­сти све­та.

Не ви­ди се ни да би то мо­гла про­ме­ни­ти ан­ти­те­ро­ри­стич­ка али­јан­са под вођ­ством Са­у­диј­ске Ара­би­је, ни­ти ка­ко ће она уоп­ште функ­ци­о­ни­са­ти. Ка­да је ње­но ства­ра­ње об­ја­вио ми­ни­стар од­бра­не, принц Му­ха­мед бин Сал­ман, нај­ин­те­ре­сант­ни­је је би­ло оно што ни­је пре­ци­зи­рао: под­ра­зу­ме­ва ли она фор­ми­ра­ње за­јед­нич­ких сна­га за бор­бу 34 др­жа­ве чла­ни­це, ма­хом с ве­ћин­ски му­сли­ман­ским ста­нов­ни­штвом, од Ма­у­ри­та­ни­је до Ма­ле­зи­је, и ула­зак тих тру­па у ди­рект­ну бор­бу или пак са­мо раз­ме­ну оба­ве­штај­них по­да­та­ка и ин­тен­зи­ви­ра­ње ва­зду­шних уда­ра ко­је су не­ке од тих др­жа­ва и ра­ни­је из­во­ди­ле у ко­ор­ди­на­ци­ји с Аме­ри­ком. Прин­че­ве ре­чи да не ис­кљу­чу­је упо­тре­бу коп­не­них тру­па, за­ви­сно од по­тре­бе, под­јед­на­ко мо­гу да зна­че све и ни­шта.

Упа­дљи­во је би­ло још јед­но из­о­ста­вља­ње – у ко­а­ли­ци­ји не­ће би­ти Ира­на, огор­че­ног ри­ва­ла Са­у­диј­ске Ара­би­је, као ни још две др­жа­ве под Те­хе­ра­ну бли­ским ши­ит­ским ре­жи­ми­ма, Си­ри­је и Ира­ка, ни­ти је њо­ме об­у­хва­ћен Ав­га­ни­стан, у ко­јем је ИД све ја­ча. Упр­кос то­ме, принц је на­ја­вио да ће се са­вез усред­сре­ди­ти на бор­бу про­тив те­ро­ри­зма, осим у Ли­би­ји, Егип­ту и Ав­га­ни­ста­ну, упра­во у Си­ри­ји и Ира­ку, за шта си­гур­но не­ће до­би­ти одо­бре­ње та­мо­шњих вла­да. Ван ко­а­ли­ци­је, прем­да је она опи­са­на као ује­ди­ње­ње ислам­ског све­та про­тив те­ро­ри­зма, оста­ли су и Ал­жир, Оман и Ери­тре­ја, па и бив­ше со­вјет­ске ре­пу­бли­ке из цен­трал­не Ази­је, ма­да џи­ха­ди­сти и њи­ма пре­те.

Та­ко је про­па­ла при­ли­ка да се ство­ри, ако гло­бал­на, па ни све­му­сли­ман­ска, још ни­су мо­гу­ће, ма­кар ре­ги­о­нал­на ко­а­ли­ци­ја про­тив ИД.

Дру­го се ни­је ни оче­ки­ва­ло. Са­у­диј­ци и Иран­ци су на су­прот­ним стра­на­ма у Си­ри­ји око суд­би­не пред­сед­ни­ка Ба­ша­ра ел Аса­да, ко­јег Те­хе­ран по­ма­же фи­нан­сиј­ски и вој­но, док је Ри­јад иза не­ких од гру­па ко­је га на­сто­је сру­ши­ти. Су­нит­ске зе­мље с Бли­ског ис­то­ка че­сто оп­ту­жу­ју Иран да под­у­пи­ре „ши­ит­ске те­ро­ри­сте” ко­ји спре­ма­ју пре­вра­те ши­ром тог де­ла све­та. Пре­ба­цу­ју му и да је под­стре­кач устан­ка ми­ли­ци­је Ху­ти у Је­ме­ну, где је су­нит­ски блок пред­во­ђен Са­у­диј­ском Ара­би­јом про­тив те по­бу­не про­ле­тос по­кре­нуо вој­ну ин­тер­вен­ци­ју. Та зе­мља је и да­ље по­де­ље­на фрон­том, а ха­ос су за ши­ре­ње ис­ко­ри­сти­ле Ал Ка­и­да и ИД. 

Не са­мо ту, не­го и дру­где, ИД бу­ја упра­во на раз­до­ру ши­и­та и су­ни­та, чи­јим се је­ди­ним пра­вим за­штит­ни­ком про­гла­ша­ва, успе­ва­ју­ћи по­не­ко­га и да убе­ди да је за­и­ста та­ко. На­ја­вље­на ан­ти­те­ро­ри­стич­ка ко­а­ли­ци­ја Са­у­ди­ја­ца пре ће би­ти – као и њи­хов рат у Је­ме­ну про­тив ми­ли­ци­је ко­ја ипак пред­ста­вља от­при­ли­ке тре­ћи­ну ста­нов­ни­штва – ви­ђе­на као још је­дан ин­стру­мент Ри­ја­да за ја­ча­ње ре­ги­о­нал­не до­ми­на­ци­је и су­зби­ја­ње ути­ца­ја Ира­на, тог ар­хи­спон­зо­ра те­ро­ри­зма у ње­го­вим очи­ма: уоста­лом, те­шко да је слу­чај­но што ће ме­та те ко­а­ли­ци­је, уз ИД, ка­ко је на­ја­вље­но, би­ти сва­ка те­ро­ри­стич­ка ор­га­ни­за­ци­ја, што би за ку­ћу Са­у­да, су­де­ћи по ње­ној до­са­да­шњој прак­си, мо­гло озна­ча­ва­ти би­ло ко­ји ши­ит­ски по­крет про­тив мар­ги­на­ли­за­ци­је те вер­ске гру­пе у др­жа­ва­ма под су­нит­ским ди­на­сти­ја­ма.

Као ка­ли­бри­ра­ње но­вог ору­ђа Са­у­диј­ске Ара­би­је, ко­ја од до­ла­ска кра­ља Сал­ма­на на пре­сто у ја­ну­а­ру во­ди све екс­пан­зив­ни­ју спољ­ну по­ли­ти­ку, до­жи­вље­на је и про­ле­то­шња на­ја­ва Ри­ја­да слич­на по­след­њој – да ће зе­мље За­ли­ва фор­ми­ра­ти за­јед­нич­ке вој­не сна­ге за бор­бу про­тив свих ко­ји угро­жа­ва­ју мир ре­ги­о­на. Од то­га, ме­ђу­тим, ни­је би­ло ни­шта, ни­ти је то у про­те­клим де­це­ни­ја­ма уоп­ште би­ла пр­ва слич­на на­ја­ва. Али, увек би се ис­пре­чи­ли ра­зно­род­ни ин­те­ре­си ко­ји по­сто­је и уну­тар тог бло­ка. За спре­ча­ва­ње ње­го­ве ду­го­роч­не вој­не ин­те­гра­ци­је, ко­ја се не би за­др­жа­ла са­мо на по­вре­ме­ним за­јед­нич­ким ци­ље­ви­ма ка­кав је на­ђен у Је­ме­ну, до­вољ­но је већ и по­до­зре­ње из­ме­ђу Са­у­диј­ске Ара­би­је и, с дру­ге стра­не, Тур­ске и Ка­та­ра. 

Рас­цеп се већ по­ја­вио и уну­тар но­ве ко­а­ли­ци­је, по­што се ис­по­ста­ви­ло да су Па­ки­стан и Ма­ле­зи­ја из ме­ди­ја са­зна­ле да су ње­не чла­ни­це, док је Ин­до­не­зи­ји ба­рем до­ја­вље­но да се оку­пља са­вез, али не вој­ни, у ка­квом не же­ли уче­ство­ва­ти. То је под­у­пр­ло спе­ку­ла­ци­је да је чи­та­ва при­ча о ан­ти­те­ро­ри­стич­кој ислам­ској ко­а­ли­ци­ји са­мо па­ра­ван за пла­но­ве Ри­ја­да и ње­му нај­бли­жих др­жа­ва или пак пу­ка ин­сце­на­ци­ја ко­јом се од­го­ва­ра на за­мер­ке Аме­ри­ке, па и Ру­си­је и, све че­шће, мно­гих дру­гих зе­ма­ља, да не пред­у­зи­ма­ју до­вољ­но ка­ко би се за­у­ста­ви­ла ИД и да је успе­шна про­па­ган­да „ка­ли­фа­та” по­шаст с ко­јом се је­ди­но му­сли­ма­ни – уз по­моћ оста­лих, на­рав­но – мо­гу из­бо­ри­ти ка­ко се не би по­вам­пи­ри­ла у дру­гом об­ли­ку.

Има­ју, исти­на, Са­у­диј­ци и озбиљ­не раз­ло­ге да за­и­ста же­ле за­ти­ра­ње ИД, ко­ја све че­шће ор­га­ни­зу­је на­па­де на њи­хо­вој те­ри­то­ри­ји. „Ка­ли­фат” има по­је­ди­нач­не фи­нан­си­је­ре из ра­зних др­жа­ва, али је не­при­ја­тељ свим ре­жи­ми­ма, ма­кар не­ки­ма од њих био ко­ла­те­рал­но ко­ри­стан као сред­ство за сла­бље­ње ши­ит­ског бло­ка. Но, до­дат­ни вој­ни тро­шко­ви су по­след­ње што је са­да по­треб­но Ри­ја­ду и њи­хо­вим са­ве­зни­ци­ма, ко­ји се још ни­су ис­ко­бе­ља­ли ни из ин­тер­вен­ци­је у Је­ме­ну. Она је са­мо ку­ћу Са­у­да, пре­ма про­це­на­ма, већ ко­шта­ла ми­ли­јар­де до­ла­ра, у тре­нут­ку ка­да се моћ­на пе­тро­мо­нар­хи­ја због па­да це­на наф­те, као и цео ре­ги­он, су­о­ча­ва с нов­ча­ним про­бле­ми­ма. И вој­ни бу­џе­ти зе­ма­ља За­ли­ва ће на­ред­не го­ди­не пр­ви пут у по­след­њој де­це­ни­ји би­ти сма­ње­ни. Са­у­диј­ска Ара­би­ја, ме­ђу­тим, не од­у­ста­је од до­на­ци­ја су­се­ди­ма ка­ко би их на тај на­чин при­ви­ла уз се­бе: упра­во је на­ја­ви­ла да ће на­ста­ви­ти да упум­па­ва ми­ли­јар­де до­ла­ра у при­вред­но по­ср­ну­ли Еги­пат.

Извор: Политика