Прочитај ми чланак
Моамер ел Гадафи, иако представљен као бескрупулозан диктатор у појединим медијима, је од Либије која је била једна од најсиромашнијих земаља створио нацију са највишим стандардом у Африци. Од када је почела либијска револуција, већина западних медија Моамера ел Гадафија представљала је као злочинца и диктатора који угњетава сопствени народ.
Данас знамо да није баш све било онако како је то приказивала западна медијска машина и да су нека достигнућа Гадафијеве владавине све време прећуткивана. Према систему који је Гадафи развио доласком на власт образовање и здравствена заштита су били бесплатни у Либији. Пре доласка Гадафија на власт, само 25 одсто становништва било је писмено. Данас 83 одсто Либијаца чита и пише, а 25 одсто има факултетску диплому.
Уколико би неки грађанин одабрао да се бави земљорадњом, од државе би добио кућу са земљом, пољопривредну опрему, семе и говеда, како би започео бизнис и све то бесповратно.
Мало је познато да у Либији нису постојали рачуни за струју, а нису постојале ни камате на кредите у банкама које су све биле државне.
Гадафију је највише замерано да крши људска права у Либији, а мало је познато да је наредио да док год сваки Либијац не добије кућу неће ни његова породица. Тако је Гадафијев отац преминуо, а да је још увек живео у шатору. Гадафи је излазио у сусрет младенцима. Тако је сваки млади брачни пар добијао од државе по 50.000 америчких долара како би купио стан и засновао породицу.
Уколико би Либијац пожело да се школује у иностранству или би му било неопходно лечење ван граница земље, имао би новчану помоћ државе која би плаћала све трошкове и још би давала по 2.300 америчких долара за смештај и превоз.
Држава је чак учествовала и у куповини кола, иначе јефтинијих него у Европи, па је субвенционисала куповину са 50 одсто учешћа.
А кад се већ купе кола, са бензином нема проблема јер је гориво у Либији коштало 0,14 долара за литар, што је било јефтиније од воде. И хлеб је био практично бесплатан са ценом од 0,15 долара за 40 (!) векни.
Гадафи је знао да је за пустињску земљу вода најбитнија па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт и тако омогућио несметано снабдевање, али и пораст градске популације. На жалост, током бомбардовања НАТО је добрим делом овај водовод уништио.
Либију је оставио без икаквог спољног дуга са девизним резервама од 150 милијарди долара, које су, истина, са почетком револуције замрзнуте широм света.
Сваки Либијац који није могао да нађе запослење по завршетку школовања добијао је новчану помоћ у висини плате предвиђене за ту врсту занимања. Док су за свако рођено дете жене добијале по 5.000 америчких долара.
Део новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије.
Када је Гадафи дошао на власт, истина превратом, 1969. године, Либија је била једна од најсиромашнијих земаља на свету. Пре него је запао у проблеме са устаницима Либијци су спадали у народе са највишим стандардом у Африци.
Извор: Мондо
