Фото: Новости

Стари Београђани памте новогодишњи и зимски амбијент после Другог светског рата, када је град био окован снежним покривачем. У зимско доба педесетих и шездесетих година, улице у центру биле су обезбеђене мрежом да малишани на крају вожње не би излетели.

Зимска идила педесетих година у централним деловима нашег града изгледала је сасвим другачије него данас. Становници града још су памтили ратне године, привикавали се на ново друштвено уређење, а Београд је био знатно мањи него сада.

Пре Другог светског рата град је имао нешто више од 300.000 становника, али су ратне године много тога додатно пореметиле. Дечаштво у то доба било је знатно другачије, па смо замолили Јована Момчиловића да са нама подели нека лепа, стара сећања и фотографије. Тим пре што је он педесетих година био дечак који је живео у центру града, најпре на Теразијама, а затим у Македонској, у близини Радио Београда. Како му је посао током целог радног века био везан за штампу и штампарије, а цела шира породица такође повезана за новинарски и графички занат, центар града и његове промене су оно што је посматрао целог живота.

Без саобраћаја

– У време мог дечаштва, педесетих година, селидбе су се обављале углавном запрегама, а саобраћаја налик данашњем готово да није било – каже Јован описујући педесете године. – На месту дашањег „Шуматовца“ налазила се кафана „Три грозда“. Ту није било велике баште као данас, већ је на том месту постојао сквер. Када зими падне снег, улице Ђуре Даничића, Капетан Мишина и доњи део Скадарске биле би затворене и служиле су искључиво за санкање. На крају тих улица налазиле би се мреже како дете на саоницама не би пролетело даље него што би то било безбедно.

Момчиловић се сећа како се у близини Хиландарске и Цетињске улице налазио велики одводни шахт. Тамо су камиони довозили прикупљени снег са градских улица, а радници га лопатама убацивали унутра, како би се отопио, а вода отекла даље у кишну канализацију. Тако би се стварало снежно брдо високо и до два метра, и ето опет прилике за санкање.

– То је било друго време, снег би почео да пада већ у новембру и то нас је призивало да планирамо новогодишњи дочек – сећа се Јоца. – Шездесетих година свака школа правила би своју прославу и то је био велики празник за малишане.

Истовремено, за Српску нову годину, обавезно би кафане биле затваране. Тако је комунистичка власт спречавала било какво окупљање које би, „преливено пићем“, могло да изазове „реакционаре“ да се присете предратне државе и њеног уређења.

– У то време памтим и први циркус, а био је постављен на данашњем Врачару, поред здања Народне библиотеке. Одлазили смо тамо и гледали праве, велике животиње. Додуше, било их је и у Зоолошком врту, али овде смо били крај њих много ближе, гледајући како их чувају дресери.

Фото: Новости

Дечачки џепарац

ШЕЗДЕСЕТИХ година на Тргу Николе Пашића, који је тада носио име по Марксу и Енгелсу, често би били постављани зимски дворци, једна врста чаролије за децу, које су вршњаци нашег саговорника обожавали, а шездесетих је отворен и први Новогодишњи вашар на Сајму, који је био право чудо. Нове машине су деци изгледале као свемирски бродови, били су то рингишпили и друге шарене вртешке свих врста.

– Викендом би испред Општине Стари град биле свадбе и ми, деца, волели смо да гледамо ова весеља. Пошто ми је све било испред куће у којој сам становао, често сам излетао међу сватове, а волео сам и оно „куме, изгоре ти кеса“. Било је ту Циганчића, као и данас, који би скупљали ситниш, али и ми, остали, схватали смо то као изазов, поготово када кованице почну да падају поред нас. Е, то ми је једном отац озбиљно замерио.

Како било, једном је пријатељ Јоциног оца видео малишана међу сватовима, па му је то пренео.

Отац је био праведан, али није волео овакав начин зарађивања – сећа се Јоца. – Он је старијем брату и мени „одрезао“ недељни џепарац, онако како доликује нашим годинама. Док смо били основци брат је имао сто, а ја 50 динара недељно, а када је брат прешао у средњу школу напредовао је на сјајних 500, док сам ја стигао само на сто. Када сам се побунио, гледајући на ситуацију из моје, „несрећне“ визије основца, отац је једноставно објаснио: „Дејан има девојку, треба му за биоскоп!“ Ја сам завапио како и ја имам девојку, али то, наравно, код оца није прошло.

Јован се сећа родитеља који су их учили да штеде, свако дете имало је своју, металну, штедну касицу у коју би стално убацивали ситниш, па се крајем месеца у њима скупљала пристојна сума.

– Пријатељ мог оца Душана био је легендарни карикатуриста Александар Клас – сећа се Момчиловић. – Када сам имао 11 година, 1961, направио је карикатуру у којој сам приказан са ловачким шеширићем са значкицама, какав је тада био у моди. У шали ми је нацртао и упечатљив женски торзо на мишици, фломастером, по узору на тетоваже какве су тада носили морнари. Сећам се да сам био на гадним мукама док сам скидао „тетоважу“ са руке рибаћом четком, само да је отац не види.

Данас друга карикатура нашег саговорника краси кафану „Херцег Нови“, а урадио ју је сјајни колега илустратор из „Политике“…

Стара гарда

– ЧЕСТИТ џепарац зарађивали смо и у летње време, када смо истоваривали лубенице на Бајлонијевој пијаци. А после су дошли средњошколски и студентски дани.

Тада, крајем шездесетих, младићко друштво умело је да заседне у „Видин капију“, једину кафану у којој није била обавезна вечера. Студентарија по правилу нема пара, осим да сви скупа прикупе ситниш и да заједно купе неколико пива или флашу вина.

– Била је ту, у једном углу, „стара гарда ове кафане“, група Београђана који су ту деценијама долазили. Није било ретко да нам пошаљу по круг пића, процењујући да смо им наследници у чувању кафанске традиције. Али и тада, у Београду је „најжешће“ славље уз пиће и провод било када бисмо заједно певали староградску музику.

Фото: Новости

ДОМ ОМЛАДИНЕ

Сваки градски кварт некада је имао по једног или два полицајца који су кружили, и тако је један од њих нашег јунака спасао велике невоље.

– У Дому омладине биле су увек секције, у којима смо могли да научимо свашта о којечему, па тако и о фотографији, која ме је привлачила. Тако смо мој друг Зоран Стајовић и ја заборавили колико је сати и остали смо сами у згради коју је портир закључао. Тада нису постојали мобилни телефони, а мислим да још нисмо у стану имали ни фиксни. Очајно смо лупали на врата из правца Македонске улице, све док нас, срећом, милиционер није чуо и помогао да се искобељамо.

ТЕЛЕВИЗИЈА

Крајем педесетих, у ово доба године, у центру града постојала је још једна атракција коју наш саговорник јасно памти. То су била два телевизијска екрана, постављена испред улаза у Радио Београд.

– Сећам се, ту се народ скупљао да види вести и „живе слике“. Касније су телевизијски екрани били постављани и у излозима радњи на Теразијама.

ФОТО-ДОКУМЕНТАЦИЈА „БОРБЕ“

Многобројне фотографије које објављују „Београдске приче“ потичу из Фото-документације и архиве „Борбе“. Подсећамо да су фотографи различитих новина, укључујући и „Новости“, дуго чували своје снимке у овој угледној институцији, која је на располагању свим истраживачима и хроничарима старог Београда, али и многобројних других догађаја који су се одвијали протеклих деценија.