Прочитај ми чланак
Највећа ноћна мора западне олигархије остварује се, и многи признају да 2015. годину карактерише глобална криза либералне идеологије. Она се није потпуно урушила, али даје прве назнаке видљивих пукотина. Разлози за то су многи, а један од њих је свакако и политика Кремља. Међутим, противници либерала не би требало да се прерано радују, јер би до коначног пораза ове идеологије могло пасти још много жртава.
Занимљиво, али овако не размишља „режимски“ аналитичар кога плаћа Кремљ, него колумниста Њујорк тајмса Рос Доутхет. “Двадесетпет година од пада Берлинског зида модерна либерална архитектура изгледала је релативно стабилно. Не беспрекорна, дивна или идеална, било је тешкоћа, али је било тешко замислити да ће темељи либералног демократског капиталистичког поретка почети да пуцају, а камоли да се замисли како би нешто друго могло да заузме његово мјесто. Чак и после напада 11. септембра, рата у Ираку и финансијске кризе, пронађен је начин да се одржи консензус. Он се увек одржао кад би се елите осетиле угроженим од популистичких покрета. Вашингтон и Брисел су тада консолидовали своје снаге и омели све њихове пројекте. Није било нових идеолошких покрета, јер су били радикални или реакционарни. Једина алтернатива либерализму били су фашизам и марксизам, али су они већ једном срушени са престола. Није било ни спољних непријатеља. Чини ли се, дакле, да су Путин, Кина или ислам понудили бољи начин живота од нашег? На измаку 2015. чини се да се нешто догађа. Први пут овој генерацији тема године била је рањивост либералне идеологије, а не њена отпорност. Година 2015. је мементо мори за наше институције, прва пукотина у систему и подсетник да је све што је било сада прошлост“, пише Доутхет.
КРАХ ЦЕНТРИСТИЧКИХ СТРАНАКА
Аутор Њујорк тајмса тврди да су све залихе либералног капитализма потрошене иако је протеклих четврт века неспорно владао светом. За њега је после пада Берлинског зида било тешко и да замисли да би се тај систем могао распасти, а камоли да би га могао заменити неки други. Дакле, 2015. године постало је јасно да либерализам више нема монопол, чак ни у западним земљама. Рањивост либералног поретка посебно се осећа у европском простору, где велике странке левог и десног центра озбиљно угрожавају покрети који прете сну уједињене Европе. Сад се на ивици ЕУ, посебно у Грчкој, Мађарској и Пољској, оне више не могу хвалити победама. Осим тога, 2015. су националисти угрозили либералне странке у Великој Британији, Француској, Шпанији и Шведској. Шкоти се више не препознају у центристичким странкама, и одабрали су националистичку СНП за вођство, а либерална идеологија је недавно претрпила пораз и на референдуму у „најнапреднијој“ републици бивше Југославије Словенији, где су грађани одбили да прихвате нови закон о истополним заједницама. Занимљиво је да право на референдум о овом питању немају Хрватска или Србија, ни БиХ, Македонија или Црна Гора, али то сад и није тема од неког значаја.
Са оне стране Атлантика, у САД, такође је приметно урушавање либералне идеологије и поретка. Уочи председничких избора све је популарнији републиканац Доналд Трамп, кога су у више наврата оптуживали за фашизам, а за његовог могућег противкандидата имамо Бернија Сандерса, који себе назива социјалистом, што у Америци ипак није мала ствар.
Главни разлог зашто либерализам губи тле је слабост центристичких странака, сматрају његови прваци. Наравно, за то су заслужне и грешке попут одлуке Ангеле Меркел да без икаквог надзора отвори врата рекама имиграната, не само избеглица, као и неуспех у борби против „Исламске државе“ и других терористичких претњи. Али кључни кривац због кога „Pax Americana“ изгледа „крхкије него икад пре“ за Њујорк тајмс је на крају Владимир Путин, који има „сву политичку моћ у земљама Заједнице Независних Држава и на Блиском истоку“.
Ипак, Рос Доутхет свој осврт закључује „оптимизмом“, и, према њему, Трамп неће бити републикански кандидат на председничким изборима, Сандерс неће победити Хилари Клинтон, Џереми Корбин неће бити британски премијер, Марин ле Пен неће доћи на чело Француске, Шведска неће постали фашистичка земља и ЕУ се неће распасти. Претпоставке да ће Европа постати „исламски калифат“ или „стаљинистичка држава под влашћу Путина“ за њега и све озбиљнме аналитичаре ионако је више фикција, него реална могућност.
У реду, либерализам се неће срушити, али је ово прва година кад Запад по том питању није сигуран, закључује Доутхет. Међутим, колумниста Њујорк тајмса пише само о политичким аспектима либерализма, али економски подаци показују да се САД, благо речено, не развијају у правом смеру. Блог „The Economic Collapse“ је сажео економске резултате у Америци за 2015. годину и предвиђа почетак дугорочне економске агоније у земљи.
58 РАЗОЧАРАВАЈУЋИХ РЕЗУЛТАТА
„The Economic Collapse“ навео је 58 „разочаравајућих резултата у 2015“ за САД, а овде су само они основни: „Данас 20 најбогатијих Американаца има више новца него најсиромашнијих 152 милиона Американаца заједно. Ако немате кредит и сретни сте да имате 10 долара у џепу, онда спадате у 25 одсто имућних Американаца. Чак 49 одсто Американаца живи у породицама које примају неки облик месечних државних субвенција. За то време, 47 милиона Американаца живи у сиромаштву, а 41 одсто радно способних Американаца има проблема са плаћањем медицинских рачуна или дугују у здравству. За време Барака Обаме у Белој кући амерички дуг порастао је за 8.160 милијарди долара.“
„Ми смо усред дугорочног економског колапса, који сад почиње да се убрзава. Наша економска инфраструктура пропада, нестаје средња класа, Волстрит је претворен у највећи казино у историји планете, а наша глупа политика је произвела највећу планину дуга коју је свет икад видео“, сажима познати амерички блогер Мајкл Шнајдер. Довољно је уклонити део о Волстриту и заменити „највећи дуг у историји“ само „великим дугом“ и постаћете просечан либерални новинар, који за све оптужује руску власт, попут колумнисте Њујорк тајмса, коме Кремљ и свита око Путина нису довољно либерални и чак сносе део кривице за пропаст те идеологије. Руски аналитичар Антон Крилов се са њим не слаже и тврди да западни либерално-демократски капиталистички поредак једноставно није обезбедио бољи живот не само свету него ни грађанима својих земаља.
Али шта је са Кином? Она је неспорно економски успешна земља, али се тешко може назвати либералном, што само потврђује да либерализам није једини сценарио за економски просперитет. Штавише, брзорастући амерички национални дуг показује да ова земља живи изнад својих могућности и да ће пре или после морати да врати те дугове или ће Вашингтон банкротирати, што ће се неминовно прелити на глобалну економију, а највише на националне економије везане за САД.
Не без разлога, Русија, Кина и друге земље покушавају да створе алтернативне финансијске инструменте и тако ублаже утицај САД на остатак света, али тиме ипак неће у потпуности успети да избегну негативан утицај евентуалног слома неких или већине западних либералних економија. Заправо, цео свет је затробљеник САД. Чак и ако се неке земље не слажу са америчком политиком, дужне су да подржавају економску политику Вашингтона како саме не би пропале.
БРОЈ НЕЗАДОВОЉНИХ БЛИЖИ СЕ ПОЛОВИНИ
Али до сада су либерали мислили да је главна претња либерализму глобална економска криза, тако да се 2015. заиста може назвати прекретницом. Први пут су западни либерали, не сви наравно, почели да схватају да идеологија коју проповедају уз кориштење најмодернијих оружја баш и није идеална. За то су заслужни или криви, како желите, Доналд Трамп, Марин ле Пен и други политичари који су се усудили да у својим земљама изазову либерални поредак и добју подршку бирача.
Број незадовољних постојећим поретком у Француској и Америци отприлике је исти и варира од 30 до 50 посто. Очигледно, многе земље нису нашле довољно јаке политичаре да артикулишу то незадовољство и искористе га на изборима. Што се Трампа тиче, за сада се он на изборима види само у анкетама, али и оне довољно говоре о растућем тренду незадовољства маса постојећим стањем ствари.
Главно питање је како ће завршити либерализам? Тихо, кад се на следећим изборима промени власт, или гласно, уз „обојену револуцију“, која ће покушати да га оживи уз помоћ „малог победничког рата“?
У сваком случају, сада би требало јасно рећи да је Френсис Фукyјама био у заблуди. Либерализам није био крајња тачка развоја човечанства. Та идеологија, која се устручава да се тако зове, не само да не може да задовољи потребе свих становника Земље него ни становништво земаља у којима је рођена. Историја не може доћи до свог краја и увек ће се рађати нове политичке и економске теорије, од којих је многе данас тешко и замислити. Развој интернета може да доведе до директне демократије у којој сваки грађанин може сваког дана да гласа о важним питањима за земљу. Наравно, то може да се спречи само добровољним одустајањем самих грађана од доношења политичких одлука и уступањем свог права на одлуку професионалним менаџерима.
Мало је вероватно да ће колапс либерализма бити брз, и он као идеологија никад неће у потпуности нестати, као што се није догодило ни са комунизмом и фашизмом. Али сигурно је да ће се такозвани „либерали“ следећих година све теже моћи да се представљају као једини лучоноше истине. То увиђа чак и Њујорк тајмс и његов колумниста Рос Доутхет иако он кривца не види толико у сопственом дворишту, колико у „свемоћном“ Владимиру Путину а делимично у Кини и исламу.
Извор: Нови Стандард
