Прочитај ми чланак
Саша Аулић
Колико год неки унутар Босне и Херцеговине и ван ње, тврдили да је Дејтонски споразум неправедан и превазиђен, те да је његово једино достигнуће то што је зауставио ратни сукоб и успоставио мир, нико коме је стало до заједничке државе не би смио да превиди то да су управо тај споразум и његове одредбе главни чиниоци који су обезбиједили елементе државности, односно који су, суштински, Босну и Херцеговину конституисали као цјеловиту државу у њеним данашњим границама.
Премда је, непосредно прије и током рата, предлагано мноштво различитих мировних планова, до Дејтонског споразума су сви редом одбијени. Неки од стране представника српског народа, попут Венс – Овеновог и плана Контакт групе, а неки, као што су Кутиљеров, те Овен – Столтенбергов план, од стране муслиманских, односно бошњачких званичника. Представници босанских Хрвата су били најкооперативнији у погледу прихватања мировних планова, стога цијену такве позиције плаћају данас унутар Федерације БиХ.
Међутим, тек је Дејтонски споразум тај који је успио да придобије сагласност представника и друга два народа, српског и бошњачког. У замјену за цјеловитост Босне и Херцеговине и сувереност на читавој њеној територији, Бошњаци су морали да прихвате постојање Републике Српске, као легалног и легитимног ентитета са широким степеном аутономије.
С друге стране, Срби су добили право на сопствену политичко – територијалну јединицу, али не потпуно самосталну, што је био императивни циљ српског народа и његових представника, већ искључиво у оквиру Босне и Херцеговине. Ипак, како се испоставило, суштину договора постигнутог у Дејтону многи нису озбиљно схватили, стога се убрзо почело са злоупотребама.
Од завршетка рата па све до данас, већина бошњачко-српских политичких сукоба унутар Босне и Херцеговине произилазили су из непознавања (или непризнавања) једне елементарне чињенице, а то је да су босански Срби у Дејтону 1995. заједничку државу прихватили искључиво због тога што им је истовремено загарантована легализација и прихватање њихове, до тог тренутка непризнате де факто државе, Републике Српске, као равноправног босанскохерцеговачког ентитета, са својим законодавним, извршним и судским органима власти, сопственим симболима и празницима, те бројним надлежностима (тачније, по Уставу БиХ, ентитети располажу свим оним надлежностима које нису изричито наведене као надлежности заједничких институција на нивоу БиХ).
Мировни планови попут Венс-Овеновог, који су током рата занемарили нужност формирања широко аутономног и територијално кохерентног српског ентитета, и поред притисака и пријетњи силом, били су одбијени од стране представника српског народа. Управо због тога, дакле, сваки покушај да се Српској ограниче њена загарантована права или умањи аутономија предвиђена Дејтонским споразумом, представља ударац колико њој самој, најмање толико и заједничкој БиХ у чијим темељима стоји управо Република Српска.
Узрочнопосљедична веза је јасна. Покушаји да се Република Српска на различите начине ослаби, било редуковањем њених надлежности или приписивањем негативних и злонамјерних етикета, неће ојачати заједничку државу и централну власт у Сарајеву, чему се неки надају, већ ће, напротив, код српског народа додатно нарушити осјећај припадности Босни и Херцеговини, чиме ће бити угрожени темељи на којима БиХ почива, а ништа мање и сам опстанак државе. Што интензивнији и дуготрајнији буду напори представника бошњачког народа да оспоре легитимитет Републици Српској и дерогирају њене надлежности, српски народ ће Босну и Херцеговину све мање сматрати својом државом, а гласови који говоре о њеном распаду и издвајању Републике Српске биће све снажнији.
Насупрот томе, једина шанса да Босна и Херцеговина у овим границама дугорочно опстане, да буде прихваћена од свих њених народа и грађана, те да у будућности постане функционална држава јесте да се испоштује једини споразум који су прихватили представници сва три народа, односно оно што је договорено као уставноправни оквир земље. Ревизија или надоградња постојећег уставног оквира могућа је само уз широк консензус и сагласност сва три конститутивна народа, а никако кроз прегласавање у било којој од институција или наметање од стране међународних актера у БиХ. Лекције из не тако давне прошлости би свима, а посебно заговорницима радикалних рјешења, требале послужити као јасно упозорење на то куда воде једнострани потези и наметање воље било којем од конститутивних народа.
Након рушења принципа конститутивности усаглашених на првом засједању ЗАВНОБиХ-а 1943, прегласавања, првомартовског референдума, распада тадашње Босне и Херцеговине и крвавог етничког сукоба који је услиједио, те након низа одбачених мировних иницијатива и споразума о послијератном уређењу, Босна и Херцеговина је у новембру 1995. добила прилику за нови почетак.
Иако послијератне године, све до данас, не остављају превише простора оптимистима, шанса још увијек постоји. Претпоставка за то јесте да се коначно прихвате као реалност темељи Босне и Херцеговине договорени у Дејтону, а то су конститутивност народа и сложена државна структура, са Републиком Српског као легитимном творевином, која је одраз воље српског народа у БиХ. Доводити у питање легитимитет, опстанак и уставне надлежности Српске значи рушити темеље на којима почива заједничка држава, стога би свако коме је стало до Босне и Херцеговине, а ко истовремено негира Републику Српску и њено право на постојање, требао још једном размислити о томе какве посљедице може произвести поменуто стајалиште, а нарочито конкретне политичке одлуке засноване на таквим ставовима.
Извор: Novi Polis
