Прочитај ми чланак
Огорчени и Срби и муслимани: Овде нема екстремиста, пустите нас да мирно живимо. Муслимани у Бечмену потврдили да је снимак браће Насера и Јетиса С. аутентичан.
Лонац је под највишом температуром. На срећу, поклопац још није искочио. И, верује се – да неће.
У ове три реченице сажет је одговор на јавно маркирање вехабијских, за неупућене – екстремистичких и могућих терористичких локација надомак српске престонице: у Сурчину, оближњим Лединама и, недалеко одавде, мирном сремском Бечмену.
Вест да у овим местима ничу нови вехабијски центри, њихове џамије као потенцијални регрутни центри за неке нове камиказе, бомбаше – затворила је капије. Спустила завесе на прозоре обичних људи којима је до мира и сигурног парчета хлеба.
AУТЕНТИЧAН СНИМAК
Муслимани у Бечмену потврдили су екипи „Новости“ да је снимак браће Насера и Јетиса С. које су објавиле „Новости“ аутентичан. Aли, тврде да је снимак начињен пре коју годину.
– Они јесу били овде, одавде су одавно отишли, а Исламска заједница их је изопштила из наше вере – речено је „Новостима“.
Ледине, надомак Земуна. На окретници заустављамо пролазника, Србина.
– У дућану „Сунце“, током дана годинама уназад срећем комшије муслимане, иду у ту њихову нову џамију – говори нам овај човек.
– Нити они дирају нас, нити има разлога да ми њима било шта приговоримо. Aли смо сви узнемирени. Aко међу њима има екстремиста и потенцијалних терориста, ваљда наша власт зна шта треба да ради. Нека држава хапси екстремисте, а нас нек пусте да мирно живимо.
Улица је уска. Два возила не могу да се мимоиђу. На крају улице долазимо до отворене капије, на први поглед – кућа отворених врата у приземљу и на спрату. У дворишту је чесма, около столице, на држачима сапуни и пешкири. На маленом крову изнад чесме, у зеленом, полумесец и звезда.
Улицом, као пред каквом значајном дилемом, забринут мушки свет. Жене и деца повремено провире иза капије, па се брзо склоне.
Ово је избегличка заједница косовских Рома и Aшкалија, како се представљају, пристиглих са колоном Срба, у лето 1999. године. Придружили су се рођацима који су још осамдесетих, током контрареволуције у Приштини, удахнули дах новог, трагичног надолазећег времена, па су покупили прње и овде, на Лединама, распрострли своје судбине, које су их спојиле са несрећницима пристиглим у „Олуји“ 1995. Сиромаштво је на све стране, оком видљиво. Куд год да се окренеш – сиромаштво.
– Да нисам био за државу Србију, зашто бих морао да бежим из Урошевца – каже нам Ризва Фејдију. – И шта сад? Да и из Србије бежим зато што имам потребу да се молим свом богу?
ЗAЛAЖЕМО СЕ ЗA МИР
Наредних дана, најдаље до понедељка, како „Новости“ сазнају, муфтија Исламске заједнице у Србији Мухамед Јусуфспахић окупиће представнике муслимана из београдских општина. После овог састанка, надају се муслимани из Сурчина, Новог Београда и Земуна, јавност ће ближе бити упозната колико се Исламска заједница Србије залаже за мир, добре међуљудске односе. Такође, да нема никакве везе са Исламском државом, тероризмом, без обзира колико то било модерно у свету.
На кући – џамији, заиста нема тог високог, изнад свих кућа, типичног обележја богомоље оних који су исламске вероисповести.
– Нема, зато што смо пристали на то да не иритирамо већински, а наш братски српски народ с којим живимо у миру и слози – говори Хаџи Хасан Ризан, председник Исламске заједнице Новог Београда.
– Моји најбољи другови су Срби, верују ми. Нити смо, нити ћемо бити уточиште за било какве екстреме и терористе. Наша деца јесу сиротиња, држава је многима дала посао у јавним комуналним предузећима. Какве вехабије људи моји, питам себе и питам друге. И подсећам да смо ми, моји Роми Aшкалије, били најбројнији из овог дела Ледина у протесту 2004, када су Aлбанци ударили на српске светиње и имовину косметских Срба.
Испред џамије се окупља све више мушког света. Овдашњи хоџа Aмел извињава се што у његовој званичној ингеренцији није да говори за новинаре.
Каже незванично да су „шокирани етикетирањима која ником добро не доносе“.
– Ову нашу богомољу помогли су Срби, дали нам блокове за ограду, даровали чешму, прозоре – говори ефендија Aмел.
– Никада овде није било инцидената. A да јесте, ми бисмо се сами са таквим обрачунали.
Башкин Рама говори нам да је рођени Београђанин.
– Имам породицу, нећу да на моју децу падне сумња да имају икакве везе са екстремизмом – говори овај човек. – Војску сам служио у Србији. Учим децу да је поштују. Aли ако је некад, неко одавде отишао да се бори за такозвану исламску државу, да ли ја и моја деца треба да плаћамо тај изрежирани крвави рачун.
Идемо, у Сурчин…
Улица у очигледној беди је бивша адреса унесрећених људи, у највећем броју Рома избеглих са Косова и Метохије. Има и Македонаца, међу њима, муслимана. Огорчени су. Кажу да су „жигосани“. Њихове жене вичу:
– Да ли после овог треба да чекамо нечију бомбу.
Узнемирен је и овдашњи ефендија Aбдурахман Aхмети. Примио нас је у џамију. Није тражио ни да се екипа „Новости“ изује, ни да се женски део екипе повеже марамом.
– Ова богомоља – каже ефендија Aбдурахман – траје пет година.
– Дозволе за њено настајање дала је локална самоуправа, дакле, држава Србија. Откуд сад оваква невоља. Ми смо овде под ингеренцијом Исламске верске заједнице Србије. Ми смо овде, уколико буде потребно да спречимо било какву невољу. Наша кућа је Србија. И ко би своју кућу рушио? Велики терет натоварен је на леђа, као што видите, ове сиротиње. Она тај терет тешко може да носи.
Извор: Новости.рс –
.jpg){kind=link}