Прочитај ми чланак
Дух времена је данас под снажним утицајем неолибералних идеја. Тренд је незаустављив, као и његово чедо – глобализација. Или бар тако изгледа.
Под налетом неолиберализма мења се не само англосаксонски свет, већ и државе са јаком социјалдемократском традицијом попут Немачке или Француске. Немачка социјална држава се већ радикално мења и Немци се навикавају на све слабију социјалну заштиту и егзистенцијалну неизвесност. Француска је упркос великих отпора на корак до тога.
Србија иде укорак са временом. Јавном сценом господаре неолибералне идеје, а економска политика се углавном држи њених постулата. Ако се понегде и одступи, то није у корист неке друге кохерентне идеје, већ пре у корист тренутног политичког ћара.
Неолиберализам нема свој манифест, али се доктрина јасно препознаје у наступима њених идеолога.
У политичкој сфери неолиберална мисао инсистира на разлици између друштва и државе и супротставља их. Нема јединственог државног интереса – постоји само мноштво интереса различитих друштвених група. Отуда стални позиви на снажење невладиног сектора и његове улоге као заступника таквих интереса.
За разлику од либералне мисли која је државу подносила као нужно зло, неолиберална доктрина државу презире, и то не крије. Гровер Норквист, један од хероја неолиберализма, сматра да државу треба тако смањити да она може стати у каду – а потом је ту и удавити.
Грађани морају бити одговорни за сопствени живот и ту одговорност не могу пренети на државу и њену социјалну функцију. Свако за себе мора доносити одлуке у вези са пензијом, здравственим осигурањем, школовањем деце и живети са консеквенцама таквих одлука.
Из неолибералног угла, држава је паразит који прекомерно опорезује и тако дестимулише рад и предузетништво. Порезима се отима од вредних и даје лењима и тако подржава и одржава пасивност и неодговорност појединаца.
Новац убран порезом држава нерационално троши јер не уме другачије. Како не сноси консеквенце својих промашаја већ их преваљује на друштво, држава није ни мотивисана да се другачије понаша. У таквом амбијенту привреда мора стагнирати, незапосленост расти, а држава полако пропадати.
Неолиберали се зато залажу за снижење пореза, а у радикалнијој варијанти и за увођење једнаке пореске стопе за све. Логика овог приступа је да ће ниски порези стимулисати предузетништво и привредни раст. Сви ће зарађивати више, па ће пореске основице бити све веће. Ниске пореске стопе на већој основици даваће више пореског прихода него високе стопе на нижој основици.
У економској сфери све се приватизује и препушта тржишту и приватној иницијативи, па и оно што се раније чинило незамисливим. Државе ће приватном сектору препуштати да управља болницама, школама, или затворима у државној својини. Тиме ће и традиционално непрофитне институције постепено бити претваране у специфична профитна предузећа. Овај концепт се назива „партнерством јавног и приватног сектора“.
Постоје успешне и богате државе које не следе неолиберални модел. Шведска држава жестоко опорезује и великодушно прерасподељује убрано. Супротно неолибералној матрици, Шведска није пропала и модел функционише сасвим добро. Перформансе шведске привреде су међу најбољима у Европи, али се о томе углавном ћути.
Кад чињенице не одговарају концепту, неолиберализам за њих не мари. Русија је можда најбоља илустрација таквог приступа. Док је клептократија деведесетих година економски сатирала Русију громко узвикујући неолибералне пароле, похвале су стизале са свих страна. Русија је у том периоду претрпела катастрофалне економске штете, а бруто домаћи производ Русије и данас је на нижем нивоу од онога из 1989 године. Када су економске крхотине мукотрпно почеле да се сакупљају и кад држава у томе игра активну улогу, критика Русије је немилосрдна. Резултати нису битни ако се одступа од доктрине. Није у питању само геостратегија и атавизам хладног рата по којој је увек добро када је Русији лоше. Једноставно, на све што се догађа, модерни свет инстиктивно гледа кроз неолибералну призму.
Неолиберална критика државе међутим није сасвим без смисла. Пред очима сопствене јавности транзиционе државе често компромитују сваку идеју о држави и тако дувају у једра неолиберализма. Корупција, неефикасност, бахатост, претварање државне својине у партијску и одсуство сваког професионализма снажни су аргументи против велике државе. Што је држава мања и располаже мањим средствима, то су и проблеми мањи. Све ово међутим није проблем „државе по себи“. То је проблем лоше државе – како би то марксисти рекли – државе сада и овде.
Западна друштва можда себи и могу допустити луксуз да подрже процес деструкције државе. Европска социјална држава изградила је изванредну привредну и социјалну инфраструктуру, створила стабилан пословни амбијент, обезбедила социјални мир и сигурност. То не може нестати преко ноћи. Транзициона друштва, међутим, све то немају и тек су на почетку пута. Њима је држава потребна, јер се не види ко би је могао заменити.
Из књиге: Из другог угла (НАРУЧИТЕ ОВДЕ)
