Прочитај ми чланак
Шта чека Србију, који су економски изазови нове Владе, како да се боримо за очување Косова и Метохије… О овим и другим питањима, редакција „Србин инфо“ је разговарала са Бранком Павловићем, бившим директором Агенције за приватизацију у Влади Србије.
Када сте пре осам година смењени са функције директора Агенције за приватизацију, тврдили сте да иза тог поступка владе Србије стоји тадашњи министар финансија Млађан Динкић и тајкуни из Милошевићевог времена. Да ли мислите да ти исти људи са својом подршком стоје и иза нове Владе, с обзиром на то да ће господин Динкић поново бити министар финансије?
– Не. Тада је ударна песница од тајкуна био Војин Лазаревић, колико је мени познато, а у јавности свакако Млађан Динкић. Садашња позиција Динкића у преговорима о новој влади нема везе са тајкунима. УРС је за 15 хиљада гласова прешао цензус и сада Динкић само вешто користи незнање других политичара са којима је био у власти. Мислим да је за Србију од велике важности да се пажљиво и без предрасуда испитају сви послови господина Војина Лазаревића.
Да ли мислите да је могућа стабилна влада Србије састављена од 22 покрета и странака (12 са изборне листе СНС, 7 са листе Уједињених региона и 3 са Дачићеве листе) која ће у парламенту имати подршку око 130 посланика?
– Мислим да Дачић не би ни прихватио да буде мандатар, нити би му председник Николић понудио да то буде, да није обезбеђена знатно шира подршка тој влади у скупштини. То не мора нужно да значи да ће се подршка видети у министарским местима. Стабилност Владе ће зависити искључиво од памети и одлучности којом се Влада буде водила, уз јасну свест да ће великих социјалних тензија свакако бити. Чак и када би се водила најбоља могућа политика, наслеђени проблеми су неизбежни због катастрофалног стања у свим областима, а нарочито у привреди.
Који су најважнији економски приоритети нове Владе?
– Скептичан сам да ће ова влада ићи путем за који мислим да је неопходан, али приоритети су следећи: Јасно сазнање како смо и зашто дошли до ове тачке. Без тог увида, све друго је бесмислено. Затим, неопходан је одлучан заокрет од свих макроекономских потеза који су довели Србију у овако тешко стање, у монетарној политици, банкарском систему, царинској политици, пореској политици… Морамо да се окренемо сопственим изворима финансирања и направимо дуготрајан одрживи план значајно већег инвестирања у пољопривреду и прерађивачку индустрију. Такође, неопходно је уређење енергетског сектора на једној страни и јасно одређивање начина уштеде потрошње енергије на другој, као и увођење државне станоградње за младе брачне парове дотиране са 50% од грађевинске цене.
Кључно ограничење ове владе је наставак интеграција у ЕУ, зато што је то концепт у коме нико од такозваних транзиционих земаља, па ни Србија, не може да се стварно развија, без тешког задуживања. Може да буде боље, у смислу мање корупције, рационалнијих инвестиција у извесној мери, али суштински је то позиција која не може повући Србију напред.
Свет се нагло променио. Немачки министар спољних послова јавно исказује незадовољство ставовима америчког председника, а српски политичари одлазе у Москву, неки два пута, пре него што формирају Владу Србије. Имајући у виду нове трендове на геополитичкој мапи света, каква би требало да буде српска спољна политика?
– С обзиром на то да су албански сецесионисти ослоњени на НАТО, ми морамо да изградимо посебне везе са Русијом и Кином и на тај начин уравнотежимо стартне позиције. Морамо да одустанемо од даљих интеграција ка ЕУ из три разлога. Прво, то угрожава територијални инегритет Србије. Друго, приступање намеће економску политику Србији која је потпуно погрешна за развој Србије, а о томе у нашој јавности на жалост уопште није било речи. И треће, нико ни не зна шта ће ЕУ бити за осам месеци, шта за годину дана, а даље од две године није могуће прогнозирати ни из Берлина. Оно што знамо, то је да ЕУ иде у два могућа правца: распаду или враћању на царинску унију или ка федерацији у којој све земље јужно од Немачке имају беспоговорно да слушају. Обе опције су крајње непривлачне за Србију.
Какве везе би држава Србија требало да одржава и развија са Републиком Српском, Федерацијом БиХ, Црном Гором и Македонијом?
– Са Републиком Српском најтешње, а према осталима у складу са својим националним интересима.
Шта мислите о тренутној ситуацији на Космету? Да ли Космет можемо да ослободимо од албанске окупације и да ли је могућ историјски договор Срба и Албанаца на Балкану?
– Могућ је договор, али не сада, зато што је Србија у веома тешком стању. Разорена је привреда, ослабљена војска, растурене државне институције, превелик спољни дуг, противници још превише јаки, а савезници у успону, али још не довољном.
То значи да би Србија у наредних 10 година требало да изгради привредни систем који обезбеђује одржив економски раст, да битно смањи сиромаштво, да знатно поправи образовање, здравство, битно повећа наталитет, поврати квалитет државних институција који смо имали пре више од две деценије, да створи војску која је у стању да изађе на границу са Албанијом. За то време сви наши противници САД, Немачка, Енглеска и Француска као најважнији, биће знатно слабији него што су данас, а сви наши савезници Русија, Кина, Индија и други, биће знатно јачи и тиме утицајнији у меуђународним односима него што су то данас. Тек тада наступа време за дипломатију и тражење договора са Албанцима. Узгред речено, подршка сецесионистичкој политици унутар самог Космета ће бити мања, због очигледне неспособности нарко-картела у Приштини да обезбеди пристојан живот Албанцима који нису његов део.
За крај, да ли мислите да је термин Србијанац прикладан појам да означи неког ко је држављанин Србије ?
– Не. Ми смо мултиетничко друштво и морамо имати, као припадници већинског народа нарочито истанчан слух за све потребе, па и осетљивости, припадника мањинских заједница. Као што бисмо волели да се према Србима тако поступа у Хрватској, на пример.
Дејан Петар Златановић
