Економска ситуација у Србији је веома тешка. То је свима нама познато. Траже се решења (ко их тражи, и колико искрено, је такође познато).

Светска привреда је у фази стагнације, што додатно умањује очекивања од неког „страног фактора“. Једина шанса зе покретање привредних активности у Србији, је наша Дијаспора. За разлику од неке (жељене али нереалне) велике инвестиције, дијаспора би радила у свим ћелијама своје домовине. Као пчеле у кошници. И својим знањем, али и капиталом.

Не постоји организованији рад од таквог рада, где би људи сами руководили својим радом и тако покретали све остале активности. Чињеница да је живот у ЕУ све тежи, и да то наши људи међу првима осећају, треба да буде додатни мотив за њих, да своје интересе повежу са домовином.

Такође, чињеница да се у Србији, неупоредиво мањим средствима негу у ЕУ, може доћи до непокретне имовине и са врло малим улагањима покренути веома профитабилан посао, треба да буде одлучујући мотив ка окретању домовини.

Неопходан фактор, који би омогућио враћање домовине дијспори је стварање правне сигурности (многи који су уложили новац у Србију су праварени) као и организовање и осмишљавање конкретних пројеката који би за те људе били примамљиви.

Уклањање вештачких бирократских препрека и осећај добродошлице би додатно охрабрили и привукли наше људе из расејања да своје активности усмере ка домовини, од којих би сви могли да имамо само користи.

Све то се не може очекивати од органа управе у Србији – они као да имају неки други интерес, па на сваком кораку успоравају и саботирају покретање било какве позитивне иницијативе. Људи који живе у уређеним земљама, и навикли су да те административне ствари иду неупоредиво лакше, неће, и не морају ту опструкцију да прихвате. У таквој ситуацији је народ, ради свог опстанка, присиљен да се самоорганизује. Јер многи у Србији се осећају као да немају државу. Као просјак у сред пустиње.

Удрузење „Част Отаџбине“ (легално удружење) је преузело улогу кровног удружења, како би ми Срби (а и остали људи добре воље који живе са нама) имали кров над главом. Када кров не прокишњава, даје нам осећај топлоте и ми тада можемо да се бавимо и неким продуктивним стварима а не само са поправком крова.

Рад са дијаспором неће бити ни мало лак. Људи не памте када су добили неку лепу вест из домовине. Помоћ у новцу се тражи од њих на сваком кораку. Дијаспора је небројено пута показала своју спремност да помогне и небројено пута помагала. Несебично. На жалост, та помоћ није дала готово никакве резултате. Кривац за то је стихијско коришћење поклоњене материјалне помоћи тј. неосмишљавање како ту помоћ на најбољи начин употребити.

Много донација је нестало и злоупотребљено. Резулат је разочарење, на обе стране. У домовини и даље траже помоћ из дијаспоре. Оно што је до сад донирано, је већ заборављено. А дијаспора више не може да „сипа у рупу без дна“, јер и сама више не живи тако лако. Људи морају да мисле на сопствену породицу.

Уз то, улазимо у реалну опасности да деца друге генерације наших људи у расејању, имају све мање контакта са домовином (где доћи и зашто, кад је све катастрофа, сви имају проблеме и траже помоћ) и неумитно долази до „одрођавања“. Њихова деца ће само пореклом бити Срби и можда једном у неколико година као туристи долазити у Србију.

УЗ СИСТЕМАТСКО ОДУЗИМАЊЕ ПЕРСПЕКТИВЕ МЛАДОМ НАРАШТАЈУ У ДОМОВИНИ, О КОМ ИЗГЛЕДА НИКО НЕ РАЗМИШЉА, НИТИ ТУ МЛАДОСТ ГДЕ ПОМИЊЕ У СВОЈИМ ПАТРИОТСКИМ ПРЕДИЗБОРНИМ ПРОГРАМИМА, ТО МОЖЕ БИТИ СМРТНИ УДАРАЦ СРПСКОМ НАРОДУ. НАРОД БЕЗ МЛАДОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТ.

Удружење ,,Свеза Србија – дијаспора“ је себи дало као задатак да повежемо интересе матице са дијаспором, на обострану корист и задовољство. Много Срба у дијаспори су мање или више успешни у Свету. Сви они су душом у Србији. Сви ми желимо да се стање промени само мало ко зна како. О томе ћемо наставити да пишемо и наравно активно радити на томе. Охрабрују нас досадашње реакције на наш рад и идеју.

Хвала Вам.

До победе!

Мирољуб Стевановић

Ознаке: Мирољуб Стевановић, Свеза Србије и дијаспоре, Срби, Србиу расејању, српска дијаспора, Шта чинити