Прочитај ми чланак
Како медији преносе, господин Вучић је – коментаришући усвајање Закона о потврђивању Споразума Владе Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у логистичкој подршци, поново распалио по критичарима и изјавио да нам је НАТО потребан.
Њему можда и јесте али држави Србији и српском народу нити јесте нити може бити. Прошло је само 17 година од када је ова злочиначка организација бомбардовала нашу земљу и побила на стотине наших војника и полицајаца и хиљаде цивила укључујући и малу Милицу Ракић.
Највећа војна сила се острвила на Србију бомбардујући је 78 дана да би је присилила да прихвати услове ултиматума из Рамбујеа, који су по својој садржини превазилазили јулски ултиматум из 1914.године. Србија је одбила да се покори пред силом и због тога је била нападнута. Кумановским споразумом српске безбедносне снаге су се повукле остављајући као залог нашег суверенитета на Косову и Метохији резолуцију СБ УН 1244.
НАТО је изменио своју суштину од споразума из 1949. године када је дефинисан као систем колективне одбране у коме чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољне силе. Данас је НАТО оруђе ширења опште контроле над државама и народима и главни узрочник нестабилности и правног хаоса на међународној сцени. Док се код нас, плаћена новцем тзв.невладиних организација, као епидемија шири НАТО пропаганда, на Косову и Метохији се спрема промоција „косовске војске“ под патронатом баш тог исто НАТО савеза.
Подизање сарадње са овим савезом на ниво индивидуалног плана партнерства представља, не како га приказује наша влада, највиши степен сарање за државе које не желе да буду чланице НАТО, већ највиши степен сарадње пре учлањења у НАТО. Чланство у НАТО је неприхватљив не само из моралних већ и из практичних разлога. Учлањењем у НАТО државе своју безбедност дају у руке једној наднационалној групацији а саме постају пуки извршилац туђих налога и људски резервоар за „мултинационалне“ операције које се по правилу реализују без утемељења у међународном праву.
У Србији људи знају шта је рат, страдање и разарање. Али знају и шта је жртвовање и одбрана. Због тога треба учинити све да се добрим припремама, високом моралном и духовном свешћу и набавком савременог наоружања наша земља припреми за одбрану и тако одврати потенцијалног агресора, а који нема бити ко други сем чланица НАТО или њихови сателити.
Ако ипак дође да се за одбрану отаџбине мора пролити крв, нека то буде на Церу и Колубари, Делиграду и Косову пољу, тамо где су ову земљу бранили и наши стари а не у Кандахару, Бенгазију или Алепу где би нас упутили НАТО господари.
Да не заборавимо, између два пописа становника Србија је изгубила 450 хиљада становника – двоструко више него под нацистичком окупацијом. Пљачкашка приватизација је уништила више фабрика него НАТО бомбардовање а само је епидемија тифуса 1915.године однела више живота него што је страдало грађана Србије од последица бомбардовања оружјем од осиромашеног уранијума.
Србима на северу Косова није неопходан НАТО да их штити. Њима треба српска држава и српска војска – а НАТО нека оде онако као што је и дошао. Српски путеви му за то неће бити неопходни.
