Прочитај ми чланак
Забрињавајуће време је дошло за онога ко прати европску геополитику са друге стране Атлантика, пише прензионисани адмирал Џим Ставридис, бивши врховни командант НАТО, за утицајни амерички сајт huffingtonpost.com.
„Попут многих високих званичника, и пољски министар спољних послова сада позива НАТО трупе да се расподеле на границу са Русијом. Русија тужи Украјину због неисплаћеног дуга, а мале нације попут Србије и Јерменије покушавају да пливају између Русије и Запада, у вези са чланством у ЕУ и царинској унији“, наводи он.
Русија се, додаје, осећа непоштованом, а Запад не може да разуме анексију Крима. Све то пружа осећај дубоког неспокојства, са поделом између Русије и САД у центру тога.
На недавно завршеној Минхенској конференцији о безбедности главна брига свих присутних била је Европа.
Истовремени колапс сиријске државе и успон Исламске државе створио је више од милион избеглица које су прошле године кренуле ка Европи, а можда још милион иде за њима у 2016. То је веома забрињавајућа ситуација за нације у Европи, које су кроз историју имале велике проблеме с интегрисањем муслимана и афричких имиграната у њихова друштва.
Недавни напади на немачке жене у Келну и другим градовима појачали су притисак на најбољег лидера у Европи, канцеларку Ангелу Меркел. Грчка криза нараста и вратиће се врло брзо. Моћне центрифугалне силе вуку Европску унију, а британски одлазак („Брегзит“) из ЕУ према већини анкета могућ је једнако колико и останак.
Али, ове изазове надмашује шири стратешки сукоб који се промаља: повећана напетост између Русије и Запада, при чему обе стране криве једна другу за избијање новог Хладног рата.
Кључно је за Запад да се супротставимо Русији тамо где морамо (Сирија, Украина и Грузија на пример), али да сарађујемо где можемо. А постоји више зона потенцијалне сарадње.
Неке од њих укључују борбу против тероризма (размену информација и обавештајних података), против пирата (руски бродови су годинама учествовали заједно са САД, ЕУ, НАТО и другим савезницима у мисији код обала источне Африке), Авганистан (где је у обостраном интерсу обуздавање побуне и смањење одлива опијума из земље, а могућа је и сарадња на ограничењу стратешког наоружања.
Русија треба да разуме да јој будућност лежи уз Европу и Запад. Могућност дугорочног, озбиљног савезништва са Кинезима је далека – нације, културе, језици и геоплитичке позиције су једноставно превише удаљени.
Према југу је мало опција за савезништво и интегрисање, ако се не рачунају бивше републике старог Совјетског савеза, од којих су многе већ напустиле руску орбиту. Даље гледајући, најближи партнери Русије су земље попут Сирије, Ирана, Венецуеле, Никарагве, Боливије и Северне Кореје. Да ли Русија заиста жели да на томе базира своју будућност?
„Најбоља стратегија Русије била би да настави да гради партнерства с Европом, посебно у економској зони“, закључује.
