Русија се утврдила у Сирији и спремна је за све врсте потенцијалних сукоба, у великој мери користећи могућности створене погрешном политиком Ердогановог режима, наводи турски аналитичар Билент Кенеш

Колумниста турског опозиционог листа „Тодаус заман“ Билент Кенеш у свом чланку „Сиријски ћорсокак и руска опсада“ наводи да је Турска платила веома високу цену због погрешне сиријске политке председника Ердогана, коју Анкара води од 2011. године, и да је због тога Русија стекла толику геостратешку предност, да је Турска сада потпуно опкољена:

„Цена авантуристичке стратегије „промене режима суседне земље“ – која је била у потпуној супротности са традиционалном турском спољном политиком – није ограничена на билатералне односе и регионалну политику. Девијантна сиријска политика се потпуно ослања на снове о гасоводима и личне амбиције, и, стога је отровала и везе Турске са другим силама и међународним и организацијама. Осим тога, она је почела да прети безбедности земље, територијалном интегритету, националном јединству, социјалном миру и економији.

У овом чланку нема довољно места да се опширно опише штета коју је нанела погрешна политика према Сирији. Али можемо навести погоршање односа са са Ираном, Ираком, Русијом, Сједињеним Америчким Државама, Европском унијом и НАТО-ом одједном. Ако Ердоганов режим не призна потпуни неуспех своје политике у Сирији и одбије да направи оштар заокрет, бојим се да ће цена коју ће Турска платити бити већа, а губици ће постати неповратни.

Чак и ако посматрамо само лоше стање у турско-руских односа, можемо видети разорне последице за националне интересе Турске. Захваљујући лоше прорачунатој политици, Русија је већ дошла до огромних геостратешких могућности, које није била у прилици да постигне вековима. Русија се ослања на легитимне изговоре, за које се лако могу наћи оправдања у међународном праву, и може се служити оправданом мржњом међународне заједнице према Исламској држави Ирака и Леванта (ИСИЛ). Тако је дошла у могућност да у војном и политичком смислу продре у Сирију, земљу која има 910 километара границе са Турском. На овај начин, Русија је створила једну врсту утицајне сфере у источној регији Медитерана, коју је вековима желела.

До недавно, Турска је ужива изузетно добре односе са Русијом, до нивоа одржавања заједничких састанака кабинета и међусобног укидања виза. Али политички, комерцијални и економски односи између две земље данас нагло опадају. У једном тренутку је размена достигла ниво од 32 милијарди долара годишње, али би сада сваки напредак турско-руских економских веза био изненађење. Исто тако, велика посета руских туриста је већ далека успомена.

Политичка, економска, војна и стратешка цена коју је Турска платила није ограничена само на ово. Пошто је Турска оборила руски ратни авион у новембру прошле године, позивајући се на повреду ваздушног простора која је трајала 17 секунди, Анкара је под војном опсадом Русије. Осим тога, у знак одмазде за оборени авион, Русија покушава да увуче Турску у сукоб.

Проучавајућу ову слику, можемо закључити следеће: Русија се утврдила у Сирији и спремна је за све врсте потенцијалних сукоба, у великој мери користећи могућности створене погрешном политиком Ердогановог режима. Нема назнака да ће војно присуство Русије у Сирији бити привремено. Овим потезом, Русија је предвидела све врсте потенцијалних реакција из Турске. Могло би се рећи да чак покушава да испровоцира Анкару на војну акцију, јер се не очекује да САД, ЕУ и НАТО покажу било какву озбиљну реакцију.
Русија ће, веома вероватно, остати у Сирији заувек. Осим тога, политички и војни систем који ће се створити у Сирији ће сигурно бити у складу са интересима Москве.

Пошто је претворила обарање свог ратни авион у стратешку победу, Русија је ефикасно елимисала присуство турских авиона у сиријском ваздушном простору. Зато је једино што Турска може да уради у Сирији гранатира позиција курдских милиција. Штавише, чак и ова акција носи ризик да Русија прогласи то гранатирање, које има ограничен ефекат, као „агресивну акцију“ против „легитимних“ група у Сирији.

Заиста, режим Башара ал-Асада третира снаге курдске „Партије демократског јединства“ и „Јединице народне заштите“ као легитимне групе, и овај званични став је наведен у евиденцији Савета безбедности Уједињених нација. И Русија званично сматра ове две оружане формације снагама „патриотских опозиционих група“ у Сирији.

Критично питање је: да ли ће руске војне снаге – које су се у Сирији нашле на основу билатералних споразума Кремља и Дамаска – изабрати да изврше одмазду против турске артиљерије због гранатирања курских снага? Шта би биле практичне последице такве интервенције? Док турска војска не може да уђе Сирију ради одговора на напад, вероватно је да би Турска била поражена у било каквој војној акцију изван или на граници.

Уочи прекида ватре који ступа на снагу 27. фебруара, очекује се да трупе на терену делују брзо да би прошириле подручје које контролишу. У том случају, да ли политика ноћног слања бораца сиријским групама које Асад и Русија означавају као терористичке служи интересима Турске? Зар није очигледно да је ова пракса у ствари давање Русијинове карте за игру?

Заједничку границу између Турске и Сирије у великој мери контролишу снаге курдске Партије демократског једиства, а сви знају да је то могуће само захваљујући Русији. Другим речима, Турска је дошала у ситуацију да дели готово свих 910 сиријске границе са Русијом.

Осим тога, руска опсада Турске није ограничена само на сиријске границе. У ствари, Русија историјски наставља да делује као православни заштитник. У том контексту, Јерменија, кипарски Грци и Грчка су руски природни савезници. Руске ракете С-300 и С-400 које су инсталиране у овим земљама, као и у Ирану, окружују Турску са свих страна. Осим тога, Русија је повећала број авиона распоређених у Јерменији и објавила да ће у марту почети да патролира тим подручјем. Од 29 испостава јерменских граничних снага – где служи и 1.500 руских официра – 14 су веома близу турске границе.

Руска опсада Турске са Црног мора такође јача. Слањем 40 нових ратних авиона и хеликоптера на аеродром у Кубану, Москва је озбиљно угрозила извиђачке могућности турских авиона у подручју Црног мора.

Као што се јасно види, сиријски проблем у коју је Турску увукао Ердоганов режим чини да Турска губи на свим фронтовима. Начин да се осујети руска опсада и да се извуче из сиријског проблема јесте повлачењу из очигледних грешака које је Анкара починила у вези са овом кризом“.

Извор: Курир

Ознаке: Анкара, Москва, Турска