Томислав Ловрековић је човек који је за разлику од Александра Вучића направио праву ствар и прешао пут од издајника до патриоте открива своје мишљење за наш портал о данашњој политичкој сцени у Србији.

Како си прошао пут од либерала до националисте?

-Део сам генерације која је веровала да ће после пада Слобе, Мађари дићи рампу и да ће се у Србију слити милијарде долара, који само чекају тамо у камионима ту промену и онда ће бити део сложне европске породице и живети хармонично. Временом, аутошовинистичке снаге, преко свих средстава информисања, младим људима убацују у главу идеје да смо ми последња рупа Европе и да не усвајамо ниједну од савремених вредности. Касније простом логиком, гледајући те лопове, издајнике и плаћенике, схватиш да се од 5. октобра па наовамо ради на томе да будемо НАТО прћија, њихов покусни резерват, јефтина радна снага, безначајна фигурица на Монопол мапи ММФ-а док по нама уринирјау пријатељи који су нас засипали осиромашеним уранијумом, а ми им се на томе захваљајујемо и намештамо да нас што боље „захвати млаз“, јер је то у нашем интересу. Дужност сваког Србина и грађанина Србије је да не љуби ланце – због предака, због нас самих и због потомака!

Данас си део организације Покрет, шта је ваш циљ?

– Циљ Покрета је да промовише аутентичне вредности српског друштва. Да покажемо да визија може бити испред провизије, да политика „за браћу“ може бити испред буразерске политике, и да се може живети за, а не од идеје. Ми верујемо да Србија може бити слободна, самостална, усправна и јака држава. Тренутно смо фокусирани на локалне изборе у Новом Саду, јер су ресурси ограничавајући фактор, али негде криминално-издајнички клан Александра Вучића мора почети да пада. Зашто не баш ту?

Како коментаришеш разједињеност патриотских снага и шта сматраш главним разлогом за то?

-Сујету. Већина опозиционих лидера више воли свој одраз у огледалу, него Србију – то су еректилно дисфкунционални појединци, част изузецима, који потенцију постижу само када им неко храни его, а тај его јачи је од осећаја општег доброг. Њима је тапшање по рамену као вијагра! Такође, на десници имамо гомилу лажних патриота – најбољи пример за то је, рецимо Трећа Србија и Мирослав Паровић, који су „шатро“ патриоте и шатро антиНАТО снаге, а суштински су Вучићеве марионете убачене ту да разједињују, роваре, збуњуују и отму који глас. У тај кош иде и самостални ДСС и гомила сличних организација.

Да ли постоји могућност да се уједини десница и ко би могао да чини то језгро?

-Ако ћемо гледати реалан однос снага, природно би било да се десница уједињује око два неукаљана појединца који су се до сада показали као жестоки противници Вучићу. То су Санда Рашковић Ивић, председница ДСС-а који многи покушавају да саплету и прогањани доктор Андреј Фајгељ. Међутим, саме коалиције око броја посланика нису толико битне, колико коалиције око идеја. ОК, сви се слажемо да ови издајници треба да иду на сметлиште историје – а, шта ћемо сутра? Није проблем што треба срушити Вучића – проблем је што треба подићи Србију. Хајде да размишљамо око тога и да ту направимо заједнички концепт!

Шта мислиш о осталим патриотским странкама и покретима и да ли сте са неким сарађивали?

-Сви смо мање-више у свакодневном контакту, има ту доста квалитетних људи и појединаца, доста искрених бораца. Знате, раније у фудбалу, давно пре нас, важила су мало другачија правила, па измене нису увек биле могуће. Тада се дешавало да капитен, повређен, стоји на једној нози, буде неупотребљив за игру, али драгоцен за тим, због харизме, утицаја, ауторитета, морала, храбрења. Нама на десници недостаје један истински капитен – нама недостаје личност какву је ЦИА вештачки произвела Петог октобра у виду Коштунице. Нама недостаје онај „који једини сме све да погледа у очи“, а да нас притом све уједини око једне идеје. Идеје слободне Србије. Надам се да ће се ускоро појавити и да ће бити из родољубиве, а не увозне кухиње, јер иначе неће ваљати.

Шта очекујеш од наредних избора?

– Нажалост, очекујем победу СНС. Тачније, очекујем да Вучић поново буде премијер. Међутим, народ се буди, народ устаје, народ неће ћутати. Данас ће уз гомилу квислинга и партнера, скупити већину, много мање убедљиву него што се надао и нада и сигуран сам да ће изгубити неке градове, између осталог и Нови Сад. То је почетак његовог краја и почетак буђења једне другачије и боље Србије. Бојим се, међутим, да је реч о таквом диктатору и полтрону страних сила, који неће дочекати наредне изборе. Уз све штеточинске економске потезе и потезе у виду унутрашње и спољне политике због којих му не сме судити само историја, већ суд и народ, већ догодине очекујем улицу, а ако буде спреман да иде до краја, нажалост, не радујем се томе и крвопролиће. Не призивам ништа, на крају крајева, не треба заборавити како су први напредњаци завршили свој политички ангажман…

Извор: Космопол

Ознаке: Александар Вучић, Томислав Ловрековић