Прочитај ми чланак
Аутор: Немања Девић
Једно окоштало мишљење из социјалистичког доба, и један од сукоба са генерацијом наших родитеља, јесте поглед на посао и пословање – „ували се ти на државне јасле“.
Такво „уваљивање“ по добронамерној препоруци представљало би по нас сигуран посао, стабилну плату без много рада и запињања, гледање само у свој сто и своју фасциклу – све до пензије. За тај посао се најчешће и „хвата веза“ која се потом у класичним примерима корупције „добро почасти“.
Опис посла подразумева да не таласаш много и радиш што мање – „ћутиш и шушкаш“ а плата ти леже сваког 1. и 15. у месецу. Све скупа, то у пракси значи да у себи убијаш сваки предузетнички дух, а потом и критичко мишљење.
То је оно што се у нашим животима нагло и наглавачке окренуло после 1945. Идеал домаћина на селу, који живи на свом имању и убира плодове онолико колико ради – заменио се идеалом лењог варошког ћате – шпекуланта. И онда се много шта променило.
А, ако само промислимо шта би значиле „државне јасле“ када би их буквално превели, дошли би до следећег закључка: у јаслама се полаже говедима и марви. Сваког дана у одређено време ГАЗДА донесе сена онолико колико је ГРЛУ потребно да би доцније давало довољно млека. Говедо потом мирно приђе јаслама и брсти док се не засити. Потом одмара и заспи у штали. И тако сваког дана.
Требало би добро да размислимо да ли нам такво поређење и такав „посао“ одговарају. Или, пак, нашу будућност замишљамо другачије.
Извор: Србин.инфо
