• Почетна
  • СВЕТ
  • ДЕМОКРАТСКА ЕУ? Летонија врши насиље над руским именима – Стразбур на њеној страни
Прочитај ми чланак

ДЕМОКРАТСКА ЕУ? Летонија врши насиље над руским именима – Стразбур на њеној страни

0

letonija-nato

Европски суд за људска права, чије је седиште у Стразбуру, ускратио је Русима који живе у Летонији право да своја имена пишу „на руски начин“.

Судски спор у Стразбуру покренуло је руско удружење из Летоније „Вратите нам наша имена“, а у средишту свега је случај руске породице Антонов која је хтела да јој се син зове Мирон. Међутим, летонске власти то нису дозволиле. Тражиле су да се дете зове – Миронс.

Породици ништа није вредело што је тврдила да је то ускраћивање једног од елементарних људских права и да само име „Миронс“ превише личи на летонску реч „миронис“ која значи – покојник.

У све се умешало поменуто удружење „Вратите нам наша имена“ – зато што „случај Антонов“ уопште није усамљен. Чак напротив: Летонци Русима масовно, чак без изузетка не дозвољавају да својој деци дају имена која се не завршавају на слово „с“, које је типично за летонска имена.

Породица Антонов је безуспешно тражила судску заштиту у самој Летонији. Судске одлуке су, по правилу, гласиле: слово „с“ се додаје само зато што је то у складу са нормама летонског језика. У случају Мирона Антонова, пресуда је гласила – дете мора да се зове Миронс Антоновс.

Први човек удружења „Вратите нам наша имена“ – одборник у градској скупштини Риге (главног града Летоније) Руслан Панкратов, оценио је да целу ситуацију додатно отежава то што на одлуке из Стразбура нема права жалбе.

Влада Летоније припрема мере за потпуно избацивање руског језика из државних и општинских школа.

Градоначелник Риге – Нил Ушаков, који је по оцу Рус – назвао је иницијаторе тих мера „кретенима“.

Извор: fakti.org

 

7 коментара “ДЕМОКРАТСКА ЕУ? Летонија врши насиље над руским именима – Стразбур на њеној страни

  1. БРАТ каже:

    Ови ко Грци и Турци.

  2. eungonews каже:

    NUNS i NDNV podržavaju inicijativu da se biblioteci da ime Mirka Đorđevića

    Srbija da se oduži onima koji su ogromnu energiju i hrabrost ulagali, u želji da od nje naprave normalnu i modernu državu, a zbog toga su za života bili i proganjani

    Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) održali su danas inicijativu građana sremskog sela Šimanovci da lokalna biblioteka dobije ime po publicisti i
    religiologu Mirku Đorđeviću.

    “Mirko Đorđević je ostavio neizbirisiv trag u našoj kulturi i medijskom životu, i imenovanje biblioteke je prvi, ali značajan korak u očuvanju sećanja na ovog velikana, koji svojom intelektualnom i oralnom veličinom treba da bude putokaz novim generacijama”, naveli su NUNS i NDNV u saopštenju za javnost.

    Dodali su da bi Srbija morala da se oduži onim ličnostima koje su ogromnu energiju i hrabrost lagali, u želji da od nje naprave normalnu i modernu državu po meri čoveka, a zbog toga su za života bili
    skrajnuti, pa čak i proganjani.

    Meštani sremskog sela Šimanovci pokrenuli su inicijativu da seoska biblioteka dobije ime po pokojnom književniku, publicisti, sociologu religije i profesoru Mirku Đorđeviću (1938-2014).

    Inicijativu je podržalo više od 100 meštana, zatim prosvetni radnici iz lokalne škole, kao i petnaestak javnih ličnosti iz sfere kulture iz celog Srema.

    Mirko Đorđević je bio je oštar kritičar vrha Srpske pravoslavne crkve (SPC), iako je i sam bio hrišćanski vernik. Za SPC je govorio da, kao politička snaga, ima ogroman uticaj u društvu, a za vodeće ljude te verske zajednice govorio je da su svoji konzervativnim shvatanjima u žestokom sukobu sa tekovinama modernog društva.

    Đorđević je govorio da je misija crkve evangelizacija a ne klerikalizacija, odnosno da je crkva spasenjska ustanova a ne politička organizacija.

    Optuživao je SPC da je odigrala veliku ulogu u dovođenju na vlast Slobodana Miloševića, a da je kasnije zauzela ulogu dominantnog političkog faktora, kakvu je svojevremeno imao komunistički Centralni komitet.

    Đorđević je govorio i da SPC nije bila samo svedok već i saučesnik u minulim ratovima iz devedeetih godina prošlog veka.

    1. Monter каже:

      Ђорђевић је завршио студије Југословенске књижевности и стекао звање магистра из те области, али у струци за коју се определио није доспео ни до каквог угледа. У спору Тито – Стаљин одлучио се за овог другог, што га је коштало боравка на Светом Гргуру, а потом и потпуног маргинализовања у културном животу земље. Своје једино прибежиште нашао је Ђорђевић као наставник фискултуре у једној основној школи у једном селу крај Београда, које се зове Шимановци.

      Ја сам био тај који му је помогао да се, макар делимично, из те његове сеоске чамотиње избави, омогућивши му да преводи дела руских филозофа што сам их укључио у едицију „Достојевски као мислилац“.

      Убрзо се, међутим, показало да Ђорђевић има неке озбиљне менталне проблеме, уосталом, природне за неког човека са маргине који је успут доживео и свој политички бродолом. Док је посао око издавања претходно поменуте едиције још био у току јавља ми се једног дана телефоном нека непозната женска особа и оспе жестоку паљбу по мени зато што ме она и професор Ђорђевић чекају већ читав сат пред хотелом „Москва“. Обећао сам, вели, Ђорђевићу да ћу тамо у речено време доћи. Покушавам да убедим поменуту особу да о таквом неком договору појма немам, али не вреди, Ђорђевић се, наиме, тој мени непознатој жени представио као уредник едиције „Достојевски као мислилац“ и обећао јој да ће и она неку од књига из те едиције добити за превођење. Рекао је и да ће, пошто се и ја ту нешто питам, уприличити тај разговор пред хотелом „Москва“ и, наравно, све измислио.

      То, међутим, није још ништа према оном што ће тек уследити. Пошто је Ђорђевић, поред осталог, преводио и књигу Берђајева о Достојевском наложио сам му да у тај превод укључи и известан број фуснота из француског превода те књиге које је овај руски филозоф накнадно додао и из којих се види да је унеколико изменио своје раније виђење писца „Браће Карамазова“. Како је Ђорђевић за тај француски превод први пут од мене чуо, па га логично није могао ни имати, стављам му на располагање мој примерак француског издања и он поступи онако како сам му наложио.

      Кад се едиција појавила из штампе у великој сали дома културе Студентског града одржана је њена прва промоција на којој смо говорили Ђорђевић и ја. Ђорђевић узима реч пре мене и у један мах ту, у мом присуству, изјављује да је он – он а не ја -одлучио да у превод књиге Берђајева о Достојевском унесе и неке фусноте из француског издања.

      Да је тако нешто рекао у мом одсуству моје сумње у његово душевно здравље не би биле превише велике. Овако, није било друге него да закључим да је ментални склоп тог човека озбиљно оштећен.

      Ниче у једном свом афоризму на питање шта је најбољи лек у приручној апотеци душе одговара кратко и јасно: успех. Чим се преко наше земље прелио талас америчке кампање чији је циљ био да се Срби прогласе колективним кривцима за све ратне злочине одреда, Ђорђевић се одмах прикључује тој кампањи, процењујући да је то његова једина велика шанса.

      Сад или никад.

      И једним ударцем убија не две већ три муве. Долази до толико му жељене афирмације, како овде, тако и на Западу, добија прилику да продужи свој рат против српског национализма још из времена Јосипа Броза и уједно задовољава своју жељу за лажним представљањем.

      Представља се, а представљају га тако и његови истомишљеници, час као социолога религије, час опет као теоретичара религије, час опет као публицисту, а није ни једно ни друго ни треће.

      Оне прве две титуле стиче на основу неких скромних, аматерских знања о руским мислиоцима, а највише захваљујући томе што добар део својих иступања и текстова посвећује блаћењу Српске православне цркве.

      Да се одужи својим послодавцима изјављује да су се Срби, сви без разлике, уписали у велику књигу ратних злочина и креће у пропагандну турнеју по неким страним земљама.

      Своје највише домете достиже у Италији. Један наш академик, иначе врстан зналац италијанског језика и италијанске културе, приповедао ми је да га је неком пригодом неки његов италијански колега упитао: „Ко вам је тај Ђорђевић?“. И додао: „Он је вама Србима нанео више штете од папине масерке“.

      Папина масерка је наиме, била Хрватица и користила је време посвећено масажи покојног поглавара католичке цркве да му пуни уши најгорим могућим погрдама на рачун Срба.

      За Мирка Ђорђевића све се дакле подесило као у некој од оних бајки у којима добра вила додиром свог чаробног штапића претвара жабе у принчеве и принцезе. Понекад, наиме, бива да историјска стварност добија и нешто бајковито – истина, само за оне којима је наклоњена она судбина што нам споља долази. Довољан је био само један чаробни додир из вашингтонског вилинског царства, па да се остваре сви снови Мирка Ђорђевића.

      Из књиге Н. Милошевића „Политички споменар – од Броза до ДОС-а“, (Београд, 2006, стр. 36-37)

      Слика и прилика тог „интелектуалца“ .
      Једино заслужује да неки салон за масажу при католичкој цркви добије његово име, јер се из текста види колики су његови домети.

  3. Psihotron каже:

    nacisti brane naciste, kod njih su demokratija i ljudska prava samo medijska laž, oni su nacisti i nikakva ljudska prava oni ne poštuju, a ovo je izrugivanje ne samo osnovnim ljudskim pravima nego i zdravoj pameti kako tzv. suda u strazburu tako i bednom, minornom letonskom plemenu vatikanoidnih nacista.

    Naplata letoncima i ostalim baltičkim patuljcima će biti nemilosrdna, a dolazi veoma brzo, sa Rusima se ni veliki nemački narod nije mogao zafrkavati ovako, a kamoli će pleme indijanaca od milion primeraka nacističkih skotova. Ne bi im bio u koži.

  4. Миладин каже:

    СРАМОТА!
    Је ли то та „демократска“ ЕУ? Је су ли то та „владавина права“ у смрдљивој Европској Унији!
    Иначе, чуо сам да у Летонији, где живи велики број Руса (скоро половина становништа), на све начине покушавају да мирним путем протерају Русе са својих вековних огњишта. Забрањују им да говоре руски (има политичара који покушавају да искључе руски језик потпуно у Летонији), да се запошљавају у државним фирмама и слично. Тихи терор се спроводи над Русима не само у Летонији, већ у Литванији и Естонији.
    Што се мене тиче, сви Руси из балтичких земаља, слободно нека се доселе у Србију, уместо муслиманских Арапа које жели Вучић!

    1. Psihotron каже:

      pa takva ista „ljudska prava“ bi čekala i nas ako bi eventualno ušli u tu nesrećnu diktatatorsku Briselguziju; prvo bi nam ukinuli pravo na ćirilicu jer ona nije EUropsko-vatikanoidna naci tekovina, a onda slova ć,š,ž,č… bi morali da pišemo ch,sh…, a onda ni „genocidna“ imena poput Radovana,Ratka,Vojislava ili Save bi bila zabranjena, svi Srbi bi se po EUropski zvali Đinđići,Minđići i slična pederska imena, ili naravno nekakvi Larsi,Juhe ili Franje…Dakle nakaradno kakva im je i nakaradna tvorevina EUropska, kao što je bila nakaradna i 3.rajh, bez ikakve razlike, uostalom i jednu i drugu tvorevinu čine isti narodi sa zapada i sredine EUrope i imaju istu nacističku ideologiju.

  5. Lav Kurčenko каже:

    Овако све почиње. После ће бити ђаво крив, биће Путин крив и тако редом а нацисти ће бити „прави“.

Коментари су затворени.