Прочитај ми чланак
Албанци претендирају да су мештани, аутохтони у Албанији и свуда наоколо1), у Србији (Косово и Метохија), Македонији, Црној Гори и Грчкој. Што више и даље: дубоко у Србији и Македонији2), дубоко у Црној Гори и Грчкој, у Босни и Херцеговини, у Хрваткој и Словенији, па и преко мора, у Италији и у Египту. А где не?! Један је Албанац, са једном ногом (!) стигао у Јапан. Мора да је и он тамо аутохтон, јер – према Албанцу Антон Гојçај – и Токио су изградили и назвали тако пра-прадедови Албанаца – Пелазги. По њиховом академику, проф. др Марк Красниqи, гдегод били Албаци на Балкану, код своје куће су. Јер, по њему и свим Албанцима, Балкан је прћија, коју су им оставили у насљедство њихови прадедови Илири. Један други Албанац, додуше ни академик, ни професор, нити доктор наука, али зато “ве-е-елики” историчар, зове се Прељоц Маргиљај, претендира да су Албанци први народ у Европи, па – аутохтони – код своје куће – и у Лондону.
Импењиран абанологијом од ране младости и најприатељскије расположен према Албанцима уопште, посебно према албаској дијаспори код нас – у Југославији, пошто сам преболео као и многи други индоктринацију са фалсификованом историјом албанског народа, преко мојих студија (где наводим документа, чињенице и сведочанства светски познатих албанолога, као и лично моја!) пружио сам свету на албанском и другим језицима довољно аргумената, којима сам јасно и недвосмислено доказао да Албанци нису нигде на Балкану (ни у самој Албанији!) аутохони, нити генеалошки следбеници Илира, понајмање Плазга.3)
Пошто су дошли из Азије у Европу и на Балкан, пошто су се сместили у Мат, област данашње Средње Албаније, енормним множењем и асимилирањем келтског племена Албанои, Србо-Црногораца, Македонаца, Влаха и Бугара, толико су се намнозили, да их више та област није запремала, па су изашли из ње и почели да албанизирају области око ње.
У мојој студији Експанзија Албанаца4) говорио сам опширно о томе, наводећи документа и сведочанства, како су ови Албанци из века у век и део по део албанизирали некадашњу римску област Превалис. Тамо сам нагласио да су Албанци дошли у Мат у ИX веку нове ере и да су до XВИ века албанизирали Превалис на северу до реке Дрим и обала Јадранског мора, на истоку – до реке Црни Дрим, на југу – Северни Епир до граница са данашњом Грчком и обала Јонског мора, и на Западу – Превалис до обала Јадранског мора, али без градова, где је становништво још увек било у већини неалбанско, између осталог и словнеско (Србо-Црногорци, Македонци и Бугари).
У XВИ веку, па и почетком XВИИ века, на северу и истоку – реком Дрим и Црни Дрим – Албанија се граничила са Црном Гором, Србијом и Македонијом, које су – као и Албанија – биле окупиране од Турака.
Захваљујући турској окупацији, која није познавала границе претходних држава, Албанци су не само из века у век, већ и из деценије у деценију, па и из године у годину, цонтинуаменте (непрекидно) – како то признаје бискуп Матија Мазарек, емигрирали из једне стране у другу (посебно из Албаније на Косово!) и тако продирали у нове области, вршили своју експанзију и албанизацију на све стране.
Они су ову експанзију вршили појединачно и самоиницијативно. Селиле су се поједине породице, па и поједина братства. С времена на време селила су се и по неколико братстава, читави делови племена, хиљадама људи. Како рекосмо, селили су се самоинициативно, из свакаквих разлога, али и организовано, позвани од турских ага, бегова и паша, везира, који су имали потребу за радну снагу по њиховим чифлуцима. Селили су се и војним акцијама, као исучени мач турских султана, пустошећи и пљачкајући, палећи и жарећи, убијајући, требећи немилосрдно хришћање, посебно Србе.
Гдегод су стигли, они су се енормно множили, а истовремено су вршили и асимилацију оних које су нашли тамо, који су се спасили на ко зна какав начин турског и њиховог, албанског ханџара.
Лаоник Халкокондилос (1423-1487) сведочи:
« (Арванити = Албанци) Затим су грабили и разарали имања Грка и нападајући (Грке) отели су им све што су имали, стоку и товарне животиње. Ове народности (Албанци) су све номади и ни на једном месту немају њихово усталено место боравка.»5)
И сами албански историчари, као К. Божори и Ф. Личо, приморани су да признају:
« Може се мислити, значи, да су Албанци почели да силазе у грчке покрајине…још крајем XИ. и почетком XИИ. века, али њихова масовна емиграција посебно се запажа у првој половини XИВ века, највише у време Стефана Душана.»6)
Ови су се Албанци инсталирали на туђа огњишта, на туђа имања, као чифчије или као обични отимачи, окупатори. Они се инсталирају на огњишта Грка, Македонаца, Срба и Црногораца, заузимајући поседе убијених од Турака (и од њих !), као и места прогоњених и исељених староседелаца.
Преко реке Дрим и Црни Дрим, у области предтурске Црне Горе, Србије и Македоније (данас Северна Албанија), они су почели да прелазе појединачно и у претходним вековима, али посебну експанзију чине у XВИИИ веку. Тада они тамо постижу већину становништва, наравно – по селима, јер по градовима још увек су у већини Словени.
Још у XВИИИ веку ови Албанци, појединачно, прелазе и преко граница данашње Албаније, на територије данашње Црне Горе, Србије (Косова и Метохије) и Македоније.
Несумњиви албански пријатељ, спреман и да фалсификује историју Косова у прилог албанског екстремног национализма, Енглез Малцолм Нöел принуђен је да призна:
“У неким католичким документима бележени су и случајеви доласка Албанаца на Косово из Северне Албаније. Пјетар Мазреку, године 1624, рапортирао је из Приштине:“Пре кратког времена, десет католичких породица дођоше из Албаније да живе овде”; у Сухој Реци, године 1637, Ðерђ Бардхи нађе 15 католичких породица, које су побегле са планина Дукађина (Албанија) “због убица”; док Грегор Мазреку нађе неке Албанце у оближња села, године 1651, који исто тако “беху побегли са гора”. Он исто тако истиче да су већина од њих прешли у муслиманску веру чим су стигли ту. Постоји могућност да су људи бежали из Малесије (Албаније) или због крвне освете или зато што су били кажњени према прописима Кануна Леке Дукађинца (који, како се зна, каже да онима који су криви за озбилне злочине, спаљују им се куће и искључују се из племена, протерују). Такви људи, чим стижу у нове крајеве, осећали су себе не баш толико блиским са месном католичком заједницом, тако да су лакше прелазили на исламску веру…Једна група од 35 албанских католичких породица из Албаније, године 1637. беше стигла у рударском месту Кратово, на истоку Скопља…”7)
После овога, овај енглески свезналац, без и најмање стида побија себе речима: “Ово сведочи и обара идеју доласка Албанаца на Косово из Северне Албаније”.
У XВИИИ веку Албанци прелазе на Косово масовно. Ово се наставља и у наредним вековика, па и дан-данас.
Изволите неколико чињеница:
Архивска документа
Скадарски везир Худаверди Паша, године 1701, преселио је на Косово из Климента (Келменди – данас област Северне Албаније) 2.000 Албанаца, да му тамо (на Косово !) обрађују чифлук и да му плаћају дажбине.
Као Худаверди Паша чинили су то и многи други везири, паше, бегови и аге. После турске окупације Косова и Метохије, они су имали тамо чифлуке, своје феуде, који су њима дати од турског султана за разне услуге према њему и царевини. О овоме говоре документа турских архива8). О овоме, у последње време, били су принуђени да говоре и сами албански историчари. Ево шта каже један од њих, албански историчар др Селами Пуљаха, који је шовинистички расположен према свим Словенима, а посебно према Србима, Македонцима и Црногорцима, не мање и према Грцима:
“274 (албанских) породица, са око 2.000 душа, Худаверди Паша је преселио са Климента на земљишта која је он поседовао на Равнини Пештера, недалеко од Новог Пазара.”9)
Везири, паше, бегови и аге пресељавали су Албанце са албанских гора у Србију (Метохија, Косово и Рашка-Санџак), у Македонију, Грчку и Црну Гору, заједно са њиховим женама и децом, породично, настањујући их тамо за свагда на огњишта Срба, Македонаца, Црногораца и Грка. Још више Албанаца силазило је са албанских гора у области суседних земаља личном иницијативом, приморани пре свега од прираста становништва и недостатка средстава за живот, затим и из других разноразних разлога, као што су крвна освета, протеривање и др. Колико за пример спомињемо бискупа из XВИИИ века Матија Мазарек, који дословно каже: “Непрекидно, многе католичке породице силазе овде (на Косово!) са албанских гора…” Спомињемо и савремену албанску новинарку Елира Челу, која пише о једној албанској породици, пресељеној из Мирдите (област Средње Албаније) на Косово зато што су је протерали сами Албанци, због прекршаја обичаја места10). Албанац Нафи Чеграни, из Македоније, околина Гостивара, пише за свог деду, за кога каже да је сишао ту, у Македонији, из Мата, област Средње Албаније11). Нијази Сулча, Албанац из Пећи, пише о својим претцима и каже да су они пореклом из Скадра. Отуда су се преместили у Нокшић Црне Горе (околина Плава), па су отуда сишли у Пећ (Српска Метохија)12).
Пред овим најнепорецивим чињеницама и документима, албанска историографија, и поред свог екстремног националистичког, најшовинистичког и најантинаучног става, била је принуђена да се преда. Ево што признају албански историчари у службеном издању историје њиховог народа:
« У XВИИ веку…у албанским горама становништво се намножило опет до тог степена, да је њихов опстанак на тим просторијама постао немогућ. Потреба за обрадивом земљом принудила је читаве масе горштака и сељака да заједно са породицама и стоком емигрирају…у равнине Косова, Дукађинској равнини (Метохија.-КБ), Кичево, Гостивар, Тетово (Македонија.- КБ) ».13)
У истој „ХИСТОРИЈИ“, на стр. 215-216, албански академици и историчари кажу:
“Исељавања горштака (Албанаца), која су почела још у претходним вековима, узеше велике размере…Они, заједно са њиховом стоком, распростреше се на северу до врата Рагузе (Дубровника – Хрватска) и на окуци Дунава, док су се на југу населили до Епира јужног и Тхесалије. Полако они стижу до Атике и у Мореји (Пелопонез – Грчка) пребацујући се и на нека острва Егејског мора, као на острву Еубеја, Хидра, Специја, Парос и тд.”
Значи – у XВИИ веку, у албанским горама, међу тамошњим становништвом, наталитет енормно расте, те су се Албанци селили из горских катуна (= села) Албаније у равне покрајине Црне Горе, Србије (Косово и Метохија, па и у Рашкој-Санџак, до окуке Дунава!), Македоније, Грчке (до њених острва), па и у Хрватској до врата Дубровника и до самог Задра. Ово исељавање је било перманентно, из века у век, па и из деценије у деценију, из године у годину. Некада веће, масовно, колективно, а некада мање, индивидуално, зависно од прираштаја становништва и разних збивања. А зна се да су се Албанци множили и множе и дан-данас више од ма којег народа на свету.
Ипсиссимус Академик Чабеј, у његовом рапорту, одржаном 1972. године на Првој скупштини студија о Илирима, у Тирани, суочен овим чињеницама признаје да територија где ДАНАС живе Албанци, у Албанији и у суседним земљама, „НИЈЕ ТЕРИТОРИЈА РИСТРИКЦИЈЕ (= сажимања, како то претендирају остали албански „научници“), ВЕЋ ЈЕ ТЕРИТОРИЈА ЕКСПАНЗИЈЕ“.14)
Албанци (или како су они себе називали АРБНЕШ, у последње време ШЋИПЕТАР, преко ГЕГА и ТОСКА) емигрирали су из Албаније и у најдубље покрајине Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке. У Југославији су стигли до Задра Хрватске, до Славоније и Словеније. У правцу истока они стижу у Бугарску, Румунију и Русију, у данашњу Турску, где претендирају да су 4.000.000 Албанаца, али сигурно нису ни 400.000. У правцу запада они стижу у Аустрију, Италију и Швајцарску, преко мора и океана, на крају света15).
И свуда где су, претендирају да су аутохтони, унуци и праунуци Илира, Пелазга, и – ако се касније буде сазнало да је и пре Пелазга живео на Балкану који други народ – будите сигурни да ће ови Албанци претендирати да су ГЕНЕТИЧКИ СЛЕДБЕНИЦИ и тог народа.
У Грчкој Албанци претендирају да чине 2/3 становништва. Сигурно опет имамо посла са једном ултраувеличаном, хиперболичном цифром, као што су, уопште, све њихове цифре овакве природе, хиперболичне.
Племенска припадност
Сви Албанци Северне Албаније припадају једном од 12 албанскин племена, наиме: Бериша, Битићи (Бyтyçи), Гаши, Хоти, Кабаши, Келменди, Красниће, Сопи, Шаља, Шкрели, Шоши и Тхачи.
Свако од ових племена, у Северној Албанији, има своју триторију, курију, своју област, која се назива по имену племена које ту живи, или се племе назвало по имену области, у којој се настанило, долазећи експанзијом из Средње Албаније, из покрајине Мат, о чему пише и познати немачки историчар, академик, проф. др Георг Стадтмüлер.
У Албанији ова племена живе засебно, сваки у својој курији. Ниједном члану једног племена не дозвољава се да се инсталира за боравак и живот у курији другог племена. И само за један камен своје курије ова су се племена међусобно клала и крварила.
У Србији (Косово и Метохија), у Македонији и Црној Гори, имамо иста албанска племена, управо ова. Апсолутно ниједно друго племе. Али овде ниједно нема своју територију, курију, покрајину своју. Она живе заједно, измешана. У истом селу имамо породица из племена Бериша, Красниће, Гаши, Шоши, Шаља и других.
Ова чињеница је довољна да се убедимо да породице ових племена нису мештани у Србији (Косово и Метохија), у Македонији и Црној Гори, већ да су ту дошли из Северне и Средње Албаније. У Македонији има и албанских дошљака из Средње и Јужне Албаније.
Они Албанци Србије, Македоније и Црне Горе, који не припадају ниједном од поменутих племена, претежно су албанизирани Словени (Срби, Македонци и Црногорци), као и албанизирани припадници осталих народа: Аромуни (Власи), Грци, Турци, Роми, Цигани, Черкези, Ермени, Татари и др.
Порекло Албанаца на Косово из Албаније и њихову припадност једном од 12 албанских племена признали су сви они који су се бавили историјом порекла Албанаца на Косово. Међу њима и они који су се компромитовали не само као очити пријатељи Албанаца, већ и као људи отворено тенденциозни, који свакако настоје да наврћу воду на велико-албански млин, па и фалсификовањем историје. Као таквог спомињем овде Енглеза Нöел Малцолм-а, који дословно каже:
“већи део Албанаца Косова пореклом су од племена ових планина”.16)
Мисли на планине Северо-источне Албаније и предела Малеси е Мадхе, која се налази изнад Скадарског језера (унутар граница Албаније). На стр. 16 наставља:
“У Малесији, свако племе је имало своју територију, сачињена од испаша и од једне удолине или неколико ненастањених кланаца. На Косово, где су се припадници разних племена измешали, овај територијални принцип тешко да се могао упражњавати…”
Како видите он не једном признаје да су Албанци Космета дошљаци из Албаније. После овога, у продужетку свог ћитапа велико-албанске идеологие претендира: “Ово сведочи и обара идеју доласка Албанаца на Косово из Северне Албаније”.
Оваквим се резоновањем не брани истина и не пише историја. Фалсификовање исторје Албанаца Албаније и њене дијаспоре није служило и не служи Албанцима. Оно је служило и служи само Капиталу. А господин Нöел Малцолм је био и остао његов најамник.
Презимена
Албанци (и не само Албанци !) приликом исељавају из свог места у неко друго место, имају обичај да узму за презиме назив свог места, свог села, града, покрајине, планине или долине, реке.
Албанци Србије (Косово и Метохија), Македоније и Црне Горе, ако не држе као презиме име свог племена, имају оваква презимена:
Алламани ;
Басхори, Басхота, Бици, Бллаца, Бодинаку, Бокси, Боксхи, Бриску, Бусхати ;
Цуррани, Цурри ;
Дајçи, Дардха, Дибра, Добраçи, Доçи, Домни, Драçини, Дукагјини ;
Елсхани ;
Фани ;
Гајтани, Гега, Гојани, Гора, Горани, Гурзаку ;
Хаси ;
Ибалла, Исхми, Исхмаку ;
Јубани ;
Каçинари, Кастрати, Колгецај, Колиqи, Крума, Крyезиу ;
Лесхи, Лиси, Лума ;
Мала, Мати, Мавриqи, Метохи, Милоти, Милла, Мирдита, Мједа, Морина, Муриqи, Мусхани ;
Никај, Никçи ;
Паци, Пецај, Пеза, Перај, Перасхи, Пога, Прогри, Пука, Пулај, Пулти ;
Реçи, Робосхта ;
Ррагами ;
Самрисхти, Селисхта, Селита, Старова, Ставилеци, Сули, Сума, Суррои ;
Схата, Схијаку, Схирока, Схллаку, Схурдха ;
Тоска ;
Вела, Вилла, Вукатана ;
Xхухери ;
Задрима, Загањори ;
Зхерка и др.
Сва ова презимена су имена села, градова и покрајина Албаније (!), што бездруго сведочи да су њихови носиоци пореклом отуда, из Албаније, а не мештани (аутохтони!) Косова, Метохије, Македоније или Црне Горе. Шта више, многи од Албанаца Југославије и сами памте досељавање своје или својих предака из Албаније17), иако немају такво презиме што би их потсетило на своје порекло. Међутим многи од њих имају и своје рођаке у Албанији, па одржавају и везе са њима, што нам опет доказује да су на територије Југославије (Космета) дошљаци.
Језик – дијалекат
Албанци Косова, Метохије, Македоније и Црне Горе говоре исти језик, исти дијалекат, који се говори и у Северној Албанији, или у Средњој и Западној, односно Јужној Албанији. Једном речју – дијалекте Албаније, а не неки посебни, месни дијалекат, друкчији од дијалеката Албаније. Ову чињеницу признају и сами албански научници, филолози и академици. Ево што кажу они конкретно:
“…албанско становништво (Косова)…има ИСТИ ДИЈАЛЕКАТ…са оним који говоре Албанци који живе у Северној Албанији, као управни наставак којег становништва и јесу”.18)
Онда, зар ово није једно самопризнање албанских научника да су ти Албанци Косова и Метохије дошљаци из Северне Албаније?! Да нису дошљаци из Северне Албаније (Највише, од турске окупације па наовамо из века у век, обнављајући овако становништво са новим дошљацима), језик Албанаца Косова и Метохије би се разликовао од језика Албанаца Северне Албаније више него што се то разликује језик Тоскинаца и Љаба (Јужне Албаније) од језика Гегинаца Средње и Северне Албаније.
А да су Дарданци (као што претендирају!) њихов би језик био толико различит, да се ниједан Албанац, ни из које покрајине Албаније, не би могао разумети са њима, и кад би били Албанци потомци Дарданаца.
Ја сам детаљно, са највећом научном акрибијом анализирао језик албанске дијаспоре Улциња (Црна Гора) и том сам монографијом, доказујући чињеницама да је то наречје пореклом из Јужне и Средње Албаније, бранио другу диплому 1969. године на Државном университету у Тирани19). Моји научни ставови те монографије у пуној су опреци са службеним ставовима албанских власти, па и са изјављеним ставовима самих чланова џавне комисије (на челу које је био академик проф. Махир Доми), пред којом сам бранио диплому. Данас – 1999. година – Албанци су почели и преко штампе да признају да у њиховој науци, албанологији, претстављам диверсију, што су службено изјавили и 1971, кад су ме за ову диверсију казнили на 43 године затвора. Комисија је, и поред тога, оценила мој дипломски рад највишом оценом. Изјавила је да ће је одмах и објавити, али то нису дозволили органи тајне политичке полиције Сигуримиа, који су ми одузели и диплому, док су у матичну књигу дипломираних, поред мог имена, написали: « Избачен са студија због лошег политичког држања ».20)
ЦАРТА ЦАНТА!
Обичаји и традиције
Обичаји и традиције Албанаца Косова и Метохије, Македоније и Црне Горе, су исти са обичајима и традицијама Албанаца Северне Албаније, односно Средње или Јужне, одакле су дошли. И ово су принуђени да признају сами албански етнографи. Ево што кажу:
“…албанско становништво (Косова) … има ИСТЕ ОБИЧАЈЕ И ТРАДИЦИЈЕ као и становништво које живи у Северној Албанији, као управни наставак којег становништва и јесу”.21)
Онда, зар опет немамо једно признање албанских научника да су ту, Албанци Косова и Метохије, односно Македоније и Црне Горе, дошљаци из Северне Албаније, односно из Средње и Јужне Албаније?!
Кретање Албанаца из Албаније према Косову и Метохији, према Македонији и Црној Гори је познато, документирано и признато, како видесмо, и од самих албанских научника, док кретање Албанаца у супротном правцу, из југословенских области према Албанији, непознато је.
Етноним Г Е Г А
Албанци Србије (Косова и Метохије), Црне Горе и једног дела Западне Македоније, су Г Е Г Е, Гегинци, што значи да су из покрајине која се на албанском језику назива Г Е Г Н И – ГЕГНИЈА.
Гдје се налази Г е г н и ј а?
Покрајина Гегнија налази се око Тиране22), која је престоница Албаније. Значи – у данашњој Средњој Албанији, у пупак Албаније.
Они који себе у Америци називају Албанцима сигурно је да нису из Америке (аутохтони!), већ из Албаније. Исто тако и они који се у Србији (Косову и Метохији), у Црној Гори и Македонији називају Г Е Г Е, Гегинци, сигурно је да нису мештани, из Србије (Косова и Метохије), ни из Црне Горе, ни Македоније, већ из Гегније.
Ово је елементарна логика проблема који третирам, логика порекла Албанаца у покрајинама Југославије, односно Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке.
Истина је да се касније географски појам ГЕГНИЈА проширио и на покрајине Мата, Мирдите, Дукађина, што више и преко Дрима, али не и преко граница данашње Албаније. Ово распростирање, ширење имена Гегнија за сав Север Албаније, припада новом времену, што признају и албански академици23), па је то принуђен да призна и Нöел Малцолм, и поред свих настојања да фалсификује историју албанског народа у колотечини њихових велико-албанских претендирања.
Географски појам ГЕГНИЈА сигурно је створен од племена или братства Албанаца, које, напуштајући покрајину Мата, настанило се у околини Тиране и временом дало је то име областима где су живели, уобичајена и позната појава у историји. Одавде је ово име почело да се шири наоколо, касније и на Северу, заједно са ширењем ових Албанаца. Значи ово име није се ширило ни ветром нити административним путем, већ исељавањем Гега из Гегније на све стране Северне и Источне Албаније. Њиховим исељавањем преко актуелних граница Албаније, они су задржали за себе име Гега, али нису успели да то име наметну и областима, које су насељавали у Србији (Метохија и Косово), у Македонији и Црној Гори. Зашто? Албанци су ту били у мањини, па као што нису могли да словенској већини наметну то име, дан-данас нису успели ни да те области назову Гегнијом.
На Југу данашње Албаније, негде у исто време, појавише се имена ТОСКА и ЛЈАБ, по којима се назваше области настањене од Албанаца Јужне Албаније ТОСКНИЈА и ЛЈАБРИЈА. Ова имена, као и име МУЗЕЋЕЈА (аромунско!) нису допустила ширење имена Гегнија према Југу Албаније, као што Тоскинци, Љаби и Музећари нису дозволили ширење ни Гегинаца у том правцу, ма да су један део Гегинаца успели да продру и на југу реке Шкумбини, која дели Гегнију од Тоскније и Музећеје.
Име ГЕГА заменило је на Северу име АРБËН, док ће на југу ово име (Арбëн) заменити име ТОСКА и ЛЈАБ. Касније, у XВИИИ веку, појавиће се ново име ШЋИПЕТАР, које се временом уопштило за све Албанце Албаније и дијаспоре наоколо, али не и за оне у Задар, на грчким острвима и у Италији, који се и дан-данас називају Арбëн, што сведочи да се њихово исељавање из Албаније десило пре називања Албанаца именима Гега, Тоска и Љаб.
Са друге стране, чињеница што се Албанци Југославије не називају Арбëн, већ Шћипетари, сведочи и доказује да су они стигли тамо пошто су заборавили име Арбëн и прихватили за национално име ово ново – Шћипетар. А то се десило у XВИИИ и XИX веку. Нема сумње да су и раније поједине породице, па и братства, са националним именом Арбëн, прелазила данашњу границу Албаније и настањивала су се тамо за стално, али су они тада били малобројни. Масовни долазак Албанаца у XВИИИ и XИX вијеку, са новим именом – Шћипетар – приморало је претходне да забораве име Арбëн и да прихвате ово ново.
Ово нам доказује дело албанског писца из XВИИ вијека, др Петар Богдан (1625-1689) који се родио и живео на Косову, а који у свом делу нигде не спомиње име Шћипетар. Албанце он назива искључиво Арбëн.
Иако се ново име Шћипетар уопштавало, ранија имена Гега, Тоска и Љаб настављају да живе упоредо и дан-данас, док се име Арбëн код ових изгубило и нема више никаквог трага.
Име Г Е Г А ових Албанаца дијаспоре у Србији (Косово и Метохија), Македонији и Црној Гори, сведочи њихово порекло из Гегније, из Албаније, док име Тоска (Југозападна Македонија) сведочи њихово порекло из Тоскније.
Име А Р Б Ë Н, како смо то нагласили у једној другој студији, потиче од имена А Л Б А Н – АРБАН. Албани су келтско племе, које су Албанци-Шћипетари асимилирали у Мату, кад су тамо стигли у ИX веку наше ере. По њима се та територија назвала АЛБАНОН – АРБАН(ИЈА). Име територије су Албанци узели за своје етничко име, што сведочи да још нису били оформљени као етнос са посебним именом. Чињеница што они и то име напуштају и називају се по именима покрајина, које настањују, или по именима својих племена, сведочи нам о ниском нивоу њихове етничке свести и културе.
Једва су у XИX веку успели да се сви окупе око имена СХQИПЕТАР.
Топонимија
Топонимија Косова и Метохије је чисто српска. Исто тако и у Црној Гори и Македонији, где топонимија има словенски облик македонског језика. У Грчкој, бездруго је грчка.
И само име К О С О В О потиче од српског апелатива кос (= француски „мерле“), за који Албанци имају апелатив муллења. КОСОВО на српском значи « место птице кос », док на албанском нема никакво значење. Срби су овако назвали ту област од првог дана приспећа тамо, кад је Косово било опљачкано, порушено и спаљено од Варвара, опустошено и обрасло у жбуње, шуме. Сетите се византијског историчара Приск, који је управо тада обишао Дарданију (како се звало Косово у та времена), а који нам је оставио црно на бело неоспориво сведочансто да су Варвари претворили Дарданију у “ненастањену пустињу”. По шумама и жбуњу Дарданије, као каква нарицалка, кукала је птица кос, која нас и својим црним перјем (од Косовског боја!) потсећа на српске мајке, исто тако у црно обвијене, које су нарицале за својим убијеним синовима. Срби су ову област по тој птици и назвали Косово, од првог дана свог приспећа тамо, кад су почели да крче жбуње и шуме, да би је претворили још једном у настањену област. Ово нам доказују и остали истоимени топоними широм Балкана, где актуелно живе (или су живели !) Срби. Имате их и у Албанији, господине Малцолм! Енглески фалсификатор историје Косова Нöел Малцолм, идући на руку велико-албанским фалсификаторима, учинио је све да порекне ово, иако зна сасвим добро да је и највећи албански етимолог, академик проф. др Ећрем Чабеј, признао као сасвим научну и неопорециву етимологију од српског апелатива кос, на алб. “муллења”. Али, ако је он и сав научни свет признао то, не признају албанске пришипетље, који – иако немају појма о етимологији – поведени својим шовинизмом и најслепијим расизмом, настојали су на све могуће начине да оспоре ту етимологију и да Косову нађу једну нову, бездруго албанску етимологију, како то чине и са Косовским бојем и Милошем Обилићем, па и династијом Немањић, које нам безочно присвајају и свакако настоје да их прикажу као “аутохтоно” албанско.
У њиховој одисеји да пронађу Косову неку албанску етимологију, повезали су је са албанским апелативом косë = „коса, оруђе рада“, али им Е.Çабеј то не прихвати: он им недвосмислено рече да та албанска реч – косë – води порекло из српског језика и да нема везе са топонимом КОСОВО.
Велики албански фалсификатор историје, академик, проф. др Скендер Ризај, у његовом “делу” КОСОВА ГЈАТË СХЕКУЈВЕ, Приштина 1982, стр. 273 – “верује да истинито порекло ове речи налази се пре у илирском или у трачанском, неголи у српском језику”. Али, како признају и сами Албанци, и у самој Албанији има много словенских топонима, па и топоним Косово: тако се назива једно село близу Ðирокастре! Један други албански “истраживач”, Мухаррем Царабрегу, настојава да изведе име Косово од једног илирског корена каса, који значи “дубока долина” и албанске речи ва (Гјео и хартолингуистика, стр. 236)”. Све је ово познато Н.Малцолм, па – на крају свега овога (у фусноти, а не у тексту!) – додаје : « ово је доста неубедливо ».
Најновије епохално « откриће » учинио је Албанац Прељоц Маргиљај 2001. године, који је пронашао да етимологија топонима КОСОВО потиче од албанске речи кос = « кисело млеко »24). Нема сумње да од укисељених мозгова не можемо ништа друго ни очекивати до укисељене етимологије. У овим « научним » пословима предњаче « комунисти », као што је конкретно Димитар С. Шутерићи.
У Албанији, у област Голобрдо, настањено и дан-данас ексклузивно од словенских Македонаца, налази се село КОСОВРАСТ, које потиче од КОСОВ ХРАСТ, а које на српском и македонском језику значи « храст птице кос ». На албанском нема никакво значење, али се не искључује могућност да се Прељоц Маргиљај попео на том храсту и тамо, док је чувао козе, пио (или јео!) кос = « кисело млеко » и писао његову књижурину ИЛИРИ СУ ГОВОРИЛИ АЛБАНСКИ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ.
Албанци за Косово никада нису имали своје име. Они су употребљавали и употребљавају искључиво ово српско име, које су без сумње узели од Срба, доласком у ту област.
Топоним ДАРДАНИЈА (који су Албанци узајмили из античке литературе, значи нису наследили никаквом народном генеалошком традицијом!) нема никакве везе са « албанским » апелативом ДАРДХË = « крушка », како претендирају академичари Албаније25), са њима и Н.Малцолм (!), јер су назвали тако Косово – Д А Р Д А Н И А – Дарданци античког доба, према имену свог бога ДАРДАНОС26), што је у последње време признао и албански академик проф. др Марк Краснићи.27)
Макротопонимија Косова је чисто српска и код самих Албанаца, где је прешла, свакако, посредством српског језика. За пример наводим:
Бајгора, Бујановац ;
Цëрна Гора, Цëрна Река ;
Çиçавица ;
Дреница, Дубовику ;
Фусхë Косова (калк створен према српском КОСОВО ПОЛЈЕ);
Глина, Гллоговаци, Гилани, Голлаку, Граçаница, Грyка е Каçаникут (калк створен према српском КАЧАНИЧКА КЛИСУРА);
Ибари ;
Јањева ;
Каçанику, Каменица, Кллокоти, Коморани, Копаонику, Косова, Козница, Крива Река;
Лепеница, Липјани, Луботени ;
Ллапи ;
Малисхева, Митровица, Морава ;
Ново Бëрдо, Нови Пазари (преферишу турски ЈЕНИ ПАЗАР, а превели су и на свој језик ПАЗАРИ И РИ, неки су га штовише прекрстили и у ДУКАГЈИНИ) ;
Обилиqи ;
Подујева, Прекорупа, Пресхева, Присхтина ;
Ремнику, Рибнику ;
Ситница, Сëрбица (за време Другог светског рата албански окупатори су је албанизирали у СКЕНДЕРАЈ, према њиховом националном хероју Скендербегу), Сухарека ;
Трегу и Ри (калк створен према српском НОВИ ТРГ), Трепçа ;
Уросхеваци (Албанци преферишу турско име ФЕРИЗАЈ!);
Витиње, Вуçитëрни ;
Звеçани ;
Зхегра и др.
Тако је и са макротопонимијом Метохије, почевши од имена покрајине (које потиче од византијског апелатива МЕТОХИОН = « земља цркве », али који је прешао код Албанаца преко српског језика, а не преко грчко-византијског), па преко имена градова све до имена река, долина и планина.
Топоним МЕТОХИЈА (на албански МЕТОХИ-МЕТОХИЈА) прешао је из црквено-византијског језика у црквени српски језик и од овога у сâм језик српског народа. Од Срба су га узели Албанци, пошто они нису имали своју цркву, али га у последње време све чешће замењују топонимом РРАФСХИ И ДУКАГЈИНИТ (= Дукађинско поље), што сведочи да су албански становници те покрајине, уопштено, сишли ту из Дукађина28), покрајина која се налази испод реке Дрим, Северна Албанија, названа тако у XВИ веку по имену породице ДУКАÐИН, која је тамо владала од XИВ века до дана пада под турску окупацију. Породица Дукађин је немачког порекла, г. Малцолм!
Ево неколико макротопонима и хидронима српске покрајине Метохије, који су у употреби код Албанаца, а које су они узели од Срба:
Беллопаq, Бистрица (Пећка са притокама Јеленачка Бистрица и Бјелуха, Дечанска са притоком Кожљарска Бистрица, Лоћанска Бистрица, Призренска Бистрица са притоком Манастиричка Бистрица, Бјелопољска Бистрица, Загрмљанска Бистрица, Брестовичка Бистрица, Сухогорска Бистрица), Бјесхкëт е Намуна (калк створен према српском ПРОКЛЕТИЈЕ) ;
Цëрна Река (албански шовинисти је фалсификују у ЦАРАЛЕВА, што више и у ЕРНАЛЕВА!) ;
Чичавица ;
Деçани, Драгасхи, Дреница, Дрини и Бардхë (калк створен према српском БЕЛИ ДРИМ), Дусхановаци (у последње време великоалбански сепаратисти почели су да албанизирају овај топоним у ДУСХКАЈË= « жбуње ») ;
Главиçица, Голеш, Гора;
Гјакова (=Дјаковица), Гјураковци ;
Хвосно ;
Истог, Исниq ;
Јабланица, Језерца, Јунику ;
Киева, Клина, Копривник, Коритнику, Козник ;
Љубижња ;
Миллановци, Мокра Гора ;
Неродимла ;
Опоја, Осхлаку ;
Пасхтрику, Пеја (=Пећ: засеља Пећи Црни Врх, Стлпези (Ступ), Требовић, Горажда Вас (Гораждевац), Накла Вас (Накло), Челпеци (Челопек), Лабљани, Жутоглави), Подгора, Подримла, Призрени (у последње време почели су да албанизирају овај топоним у ТХЕРАНДА) ;
Раховеци, Ратисхи, Раусхиqи, Рибница, Рубник, Ругова, Русолија ;
Слано Поље, Суха Река, Сушице ;
Схтедин, Схтимла ;
Тмасти Гвозд, Топллуга, Трава, Трепетник, Трнава ;
Ујездна ;
Веллакут, Витомирица, Воллујак и др.
Затрич ;
Зхлеб…
Антички топоним МОНС СЦАРДУС у српском језику је дао ШАР ПЛАНИНА, док албанска дијаспора Метохије (на другој страни и албанска дијаспора Македоније!) називају ту планину МАЛИ И СХАРРИТ, што је опет један калк изграђен према српском топониму.
Треба знати и то да Албанци, пре симбиозе са Словенима Балкана, нису имали глас Ш (= албански СХ)29). Албански филолог проф. Реџеп Исмаили признаје да су овај глас Албанци узели од Словена30). А ово значи да су Албанци и топоним СХАРР узели од Срба. Друкчије не би га имали тим обликом, са СХ–. Колико за пример спомињем топоним Мирдите КАСХНЈЕТ, који према Албанцу проф. др Александар Џувани и академику Е.Чабеју потиче од латинског ЦАСТАГНЕТУМ31). У околини града Схкодер (Скадар) имамо топоним ПОСТРИБА, који према проф. др Норберт Јоклу потиче од латинског ПОСТРИПАМ32). Поставља се питање: Зашто латинска група сугласника СТ у Мирдити даје СХТ (= ШТ), док у Схкодер (један од главних градова садашње Албаније, али који је све до турске окупације био престоница Црне Горе!) остала је група СТ? Албанци су се настанили у Мирдити у XИ-XИИ веку и живели ту у симбиози са Словенима у периоди трансформирања гласа С у СХ (= Ш). У области Постриба они долазе касније, у периоди када је престала трансформација гласа С у СХ. Исто тако после престанка те трансформације они, Албанци, долазе и у околини Призрена, где од Срба узимају речи онако како их ови, Срби, имају: речи са С (ХРАСНИЦА > КРАСНИQЕ) чувају глас С и речи са Ш (ШАР – СХАРР) чувају Ш (= СХ). Гласовна промјена С>СХ је сињификативна за период, време када су Албанци вршили своју експанзију из Мата према реци Дим.
Нема сумње да се ово понавља и код микротопонимије, иако је ова, како се зна, покретливија, нестабилна. Временом она се потчињава променама, а у вези са променом становништва. За сво време боравка Срба на тим просторијама и микротопонимија је била српска. После замене Срба са Албанцима, и микротопонимија је почела да се мења. Како области Косова и Метохије никада нису остале без српског живља, и порет најмонструознијег третмана којем су били изложени не само од турских окупатора, већ и од самих придошлих Албанаца, то се и српска микротопонимија у знатној мери сачувала.
Сви ови српски топоними, са изузетком калкова које споменух, били су и јесу у употреби од Срба. Данас су они у употреби и од Албанаца.
Присвајање српских топонима од Албанаца сведочи да су Албанци дошли касније на Косово и у Метохију. Да ствар стоји обрнуто, да су Срби дошли касније, како се претендира од Албанаца, имали бисмо један обрнут, супротан феномен: присвајање албанских топонима од Срба. Актуелно не само да немамо тај феномен, већ ни сами Албанци немају своје старе топониме, којима би доказали барем да су ту пре Срба, ако не и да су генеалошки следбеници Дарданаца. Конкретно, они ни за Косово и Метохију немају неко своје старо име, из времена пре турске окупације, још мање пре доласка Срба.
ЗАКЛЈУЧАК
Значи – имамо 7 стриктно научних аргумената и докумената којима се доказује да Албанци нису мештани, аутохтони, ни у Србији (Косово и Метохија), ни у Македонији, ни у Црној Гори, ни у Грчкој, већ да су ту дошли из покрајина и гора данашње Албаније, где исто тако нису аутохтони, али то није објекат ове студије:
Архивска документа, доказују да су Албанци у Југославију и у Грчку дошљаци, претежно после турске окупације.
Племенска припадност Албанаца на територији Југославије (Србија, Македонија и Црна Гора) доказује да су они пореклом из Албаније.
Презимена Албанаца југословенских република доказују њихово порекло из Албаније.
Језик – дијалекат којим говоре Албанци Југославије сведочи да су пореклом из Албаније.
Обичаји и традиције Албанаца Југославије сведоче да су они ту дошљаци из Албаније.
Име Г Е Г А, које носе Албанци Југославије, сведочи да су пореклом из Гегније, покрајина Централне Албаније.
Топоними Југословенских пограничних области према Албанији, посебно макротопонимија Косова и Метохије, сведочи да су ту Албанци дошли после Словена (Срба, Македонаца и Црногораца), претежно после турске окупације.
Ја могу навести овде и многе друге чињенице, аргумента и сведочанства, која доказују да Албанци у Србији (Косово, Метохија), у Црној Гори, Македонији и Грчкој нису мештани, понајмање аутохтони. Они су ту дошљаци, дијаспора, емигранти, али после Словена (Србо-Црногораца и Македонаца), односно после Грка. Мислим да су наведених седам аргумената довољни да се коначно убедимо да су Албанци населили те области претежно после турске окупације, инсталирајући се на огњишта Срба, Македонаца, Грка и Црногораца, убијених, прогоњених, или исељених, захваљујући турском оружју и турској администрацији, турском окупаторском терору, који је фаворизирао Албанце свакако, и верски и савезнички (Албанци су претежно муслимани као и сами Турци!). До последњег часа турске окупације Балкана, Албанци су били њихови највернији и најоданији савезници, увек исучена сабла турских окупатора и ислама, муслиманског фундаментализма и терора.
На крају : АРГУМЕНТА ПОНДЕРАНТУМ, НОН НУМЕРАНТУМ !33)
Како видите, за ово моје претендирање, за моје тезе и констатације, ја се не ослањам искључиво на моја истраживања, или само на истраживања југословенских и грчких научника, па ни само на истраживања и констатације страних, светских научника, немачких, енглеских, фрацуских, аустријских, италијанских и др., који су рекли и кажу исту ствар као и ја. За тезу мојих претендирања ослонио сам се претежно и намерно на признања, на изјаве самих албанских научника, који, ноленс – воленс, индиректно или и директно, почели су да признају и сами ове чињенице и ову истину.
И поред тога, они настављају да ударају у бубњеве њихове аутохтоније. Њихов академик, проф. др Марк Краснићи и дан-данас наставља да урличе :
« данашњи Албанци свукуд на Балкану живе на територији својих предака и ова чињеница, сама од себе, сведочи јасно за њихову аутохтонију ».34)
Сасвим је позитивно што албанска наука, иако врло полако, са великим грцајима и уздржавањем, најзад чини преокрет од преднаучних романтичних ставова према стварности и голој истини, сасвим научној, што јој служи на част и што ће је повести у правцу доброг споразумевања и конструктивних решења свих проблема, у националним и међународним оквирима, онако како је то праведно, онако како је то за наше народе, за народе читавог овог рејона, Балкана, Европе и света, добро и препоручљиво.
Затвор у Бурељу,
Албанија, 7. децембра 1975.*
__________________
1) Ово претендирање Албанци су изразили и настављају да изражавају свукуд. Скоро нема тог чланка, био он уметнички или научан, без једног таквог претендирања. Шта више унели су то и у ФЈАЛОР И ГЈУХЕС СЕ СОТМЕ СХQИПЕ (=“Речник данашњег албанског језика“),- Тирана 1980, стр. 73, кол. ИИ, код гласа АУТОКТОНИ. Овај РЕЧНИК је службено издање Академије Наука Социјалистичке Народне Републике Албаније, Институт језикословља и књижевности.
2) Реч је за Републику Македонију, која је саставни део Југословенске Федерације. (Ово је написано 1975. – Прим. Ред.)
3) БУРОВИЋ, Каплан: Албанци нису аутохтони, Албанци нису Пелазги, Албанци нису Илири,- три студије, све три већ објављене на овом сајту – ИСКРА, 2015-2016.
4) БУРОВИЋ, Каплан: Експанзија Албанаца,- студија, имате је у издању сајта ИСКРА.
5) АКАДЕМИА Е СХКЕНЦАВЕ Е РП ТË СХQИПËРИСË – Институти и Хисторисë: БУРИМЕ ТРЕГИМТАРЕ БИЗАНТИНЕ ПËР ХИСТОРИНË Е СХQИПНИСË (схек. X-XВ),- Тирана 1976, стр. 336.
6) Иден: стр. 221, белешка 23.
7) МАЛЦОЛМ, Нöел: КОСОВА,- друго издање, Тирана 2001, стр. 142-3.
8) БАШВЕКАЛЕТ АРШИВИ, Истамбул: ДЕФТЕРИ МУФАССАЛ ЛИВА-И ДУКАГИН, Бр. 499, година 1570.
9) ПУЛАХА, Селами: Qëндреса е арматосур е популлит схqиптар кундëр сундимит осман нга фунди и схек. XВИИ – филлими и схек. XВИИИ, нëн дритëн е тë дхëнаве тë документеве османе,- часопис СТУДИМЕ ХИСТОРИКЕ Бр. 3, Тирана 1980, стр. 142.
10) ÇЕЛА, Елира: Феја дхе е дрејта законоре,- часопис ДРЕТËСИА ПОПУЛЛОРЕ, Бр. 1, Тирана 1988, стр. 68.
11) ÇЕГРАНИ, Нафи: БАЛЛË ПËР БАЛЛË МЕ ВДЕКЈЕН,- Тирана 2000, стр. 20.
12) СУЛÇА, Нијази: РРËФИМЕТ Е АXХËС,- Анкара 2003, стр. 5.
13) УНИВЕРСИТЕТИ СХТЕТËРОР И ТИРАНËС – Институти и Хисторисë: ХИСТОРИА Е СХQИПЕРИСË,- том И, Тирана 1959, стр. 393.
14) ÇАБЕЈ, Еqрем: Проблеми и вендит тë формимит тë гјухëс схqипе,- рапорт, одржан 1972. године у Тирани, на Првој Скупштини илирских студија, објављен у делу КУВЕНДИ И И СТУДИМЕВЕ ИЛИРЕ,- том ИИ, Тирана 1974, стр. 26.
15) Добро би било да за ово видите приповетку АЛБАНАЦ СА ЈЕДНОМ НОГОМ, коју сам објавио на албанском језику у часопису YЛБЕРИ Год.ИИ, Бр. 2-3, Женева 1994, стр. 10. Иако уметничка ствар, она сасвим јасно говори о томе докле су стигли Албанци у њиховој експанзији.
16) МАЛЦОЛМ, Ноел: цит. дело, стр. 10.
17) Колико за пример, наводим вам Албанца Нафи Çеграни, из села Чегране у Македонији, околина Гостивара, који је објавио књигу БАЛЛË ПËР БАЛЛË МЕ ВДЕКЈЕН,- Тирана 2000, где нам износи историју његових предака и отворено каже да су они дошли ту, у Македонију, из Албаније, из области Мата.
18) АКАДЕМИА Е СХКЕНЦАВЕ Е РПССХ: ФЈАЛОРИ ЕНЦИКЛОПЕДИК СХQИПТАР, цит. дело, стр. 539, кол. ИИ.
19) БУРОВИЋ, Каплан: Е ФОЛМЈА Е УЛQИНИТ,- дијалекатска монографија, Лушње (Албанија) 1969. Штампана су свега десет примерака, од којих један чува аутор у својој архиви, а други чува доцент Университета у Тирани Јоргји Гјинари, који је овој студији био и научни руководилац. Остали су примерци у руке разних особа. Овом је студијом К.Буровић бранио на Университету у Тирани 1969. своју другу диплому.- Прим. Ред.
20) Потанко о овоме можете видети код ДИНИ, Гëзим: Академику Ресули асхт дипломуе нë Университетин е Тиранëс,- ревија YЛБЕРИ Год. ВИ. Бр. 7, Женева 1998, стр. 41.
21) АКАДЕМИА Е СХКЕНЦАВЕ Е РПССХ: ФЈАЛОРИ ЕНЦИКЛОПЕДИК СХQИПТАР, цит. дело, стр. 539, кол. ИИ.
22) Иден: стр. 308, глас ГЕГËРИА.
23) Иден: стр. 308, глас ГЕГËРИА.
24) МАРГИЛЈАЈ, Прељоц: ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИМ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ,- Подгорица 2001, стр.81.
25) АКАДЕМИА Е СХКЕНЦАВЕ Е РПССХ: ФЈАЛОРИ ЕНЦИКЛОПЕДИК СХQИПТАР, цит. дело, стр. 396, кол. ИИ, глас ИЛИРËТ.
26) БУРОВИЋ, Каплан: Топоними ДАРДАНИЈА,- часопис YЛБЕРИ Год. И, Бр. 1, Женева 1993, стр. 13-14. Друго издање на албанском језику у збирци студија ИЛИРЕТ ДХЕ СХQИПТАРЕТ,- Женева 1994, стр. 21-26. На српском језику, по први пут, ова је студија објављена у мојој збирци СТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ,- Женева 2000, стр. 36-46; затим у збирци студија ДАРДАНИЈА, Женева 2004, и другде.
27) КРАСНИQИ, Марк: ГЈУРМË Е ГЈУРМИМЕ,- Тирана 1982, стр. 274.
28) Ово, да су Албанци сишли ту, у српску Метохију (постоји и албанска Метохија унутар самих граница данашње Албаније!) признају и албански академици, видите цитирани ФЈАЛОРИ ЕНЦИКЛОПЕДИК СХQИПТАР, стр. 213, глас ДУКАГЈИНИ.
29) БУРОВИЋ, Каплан: Периодизими и хисторисë сë гјухëс схqипе,- у делу ИЛИРËТ ДХЕ СХQИПТАРËТ, Женева 1994, стр. 53.
30) ИСМАИЛИ, Реxхеп: Мби диса çëсхтје тë зхвиллимит хисторик тë системит фонетик тë схqипес,- у КУВЕНДИ И И СТУДИМЕВЕ ИЛИРЕ,- том ИИ, Тирана 1974, стр. 152.
31) А.XХУВАНИ – Е.ÇАБЕЈ: ПРАПАСХТЕСАТ Е ГЈУХËС СХQИПЕ,- Тирана 1962, стр. 39.
32) ЈОКЛ, Норберт: ИНДОГЕРМАНИСЦХЕН ЈАХРБУЦХ XX, ВИИ, стр.234.
33) Латински: Аргумента треба мерити, вагати, а не бројити.
34) КРАСНИQИ, Марк: цит. дело, стр. 329.
*) Ова студија објављена је по први пут на албанском језику у склопу збирке Академикових студија ИЛИРËТ ДХЕ СХQИПТАРËТ (= ИЛИРИ И АЛБАНЦИ),- Женева 1994.
На македонски језик објављена је у склопу дела ПОТЕКЛОТО НА АЛБАНЦИТЕ,- Битољ 2005, стр. 87-121. На енглески језик је објављена у склопу дела WХО АРЕ АЛБАНИАНС?,- Женева 2008, стр. 175-197.- РЕДАКТОР.
Извор: Искра
