Прочитај ми чланак

РАДОВАН КАРАЏИЋ и Џорџ Сорош

0

radovan-karadzic-hag

Још се ни мастило Радовану на пресуди осушило није а покрену се лавина плаћеника доброг чика Сороша, који већ више од четврт века упорно тренира српско духовно биће, док истовремено извођачи теренских радова чика Бжежинског сређују „маневарску просторију“ бивше државе Југославије у „припремни положај“, толико брижног чика Керија.

Као сваки инвеститор, чика Сорош уме да нареди, натера и употреби своје плаћене бабасере које већ четврт века продукт производе, уместо да га чисте.

Како је назови пресуда Радовану, после ритања толиких експерата за копита и рогове англосаксонског права толико правно неутемељена и бушна, а већина „необразованих Срба“ ипак пита правнике школоване пре ЕУнијатског сакаћења класичног европског права, задужена је одмах гомила сорошбабасера за интерпретацију виђења, по строгом упутству!

Само још ситница да убеде бројне неверне Томе, оно додуше Христ је истином убедио једног неверног а сорошјбабасере морају да бар покушају, да лажима убеде истиноверне Србе!

Убеђивање Срба лажима почело је систематски почетком прошлог века, кампањама „претече ЕУ“ док чика Гебелс ни занат још учио није, а острвска „истиномерка“ Мери Едит Дарам већ написа прве „научне радове“ о правима Шиптара на српску земљу, коју су управо пушком ослободили од вековног османског окупатора.

Гостовање (додуше неуспешно) чланова Карнегијеве комисије за „истраживање доказа“ о „злочиначкој природи ослободилачког рата“ и узалудно тражење непостојећих, уз оркестрирано писање острвских дописника и преписивачку подршку Беча и Пеште те бурну асистенцију загребачких стручњака, претеча је настанка институције проститутки пера, крштеног као „истраживачко“ новинарство.

Крајем прошлог века, током грађанског рата у Хрватској и БиХ, успешну каријеру изградила је плејада „објективних извештача“ по унапред написаном и увежбаном сценарију НАТО стручњака за ППД (психолошко -пропагандна дејства).

Тада су домаће бабасере биле још „девојчице-помоћнице“, чак замуцкујући пред објективом страних камера увек „случајно“ присутних када би почела кампања притиска на Радована, да мора начинити уступак добре воље, да докаже да није задрта злочиначка Србенда!

Као психотерапеут Радован их је третирао, разводњавајући и разобличавајући њихову очиту злу намеру да обезвреде оправдану борбу српског народа, са неофашизмом на простору БиХ.

Чињеницу да је српски народ на простору БиХ у време НДХ имао два антифашистичка покрета и да сада брани тековине антифашистичке победе, тадање „сорош-девојчице“ нису желеле да виде, као ни поновљене српске жртве које се нису могле сакрити!

Правило Гебелса, о упорном понављању које мора постати „истина“ траје до дана данашњег, само се сада сорошбабасере ките предзнаком „антифашизма“, као новог парфема за ЕУ каћиперку, ваљда да затру мирис чешњака са брдовитог Балкана (зна се и ко од чешњака бежи!)

Све има земан, трајање није вечно и лажи се разоткривају, зато суд у Хаагу и забрани коришћење доказа одбране јер пројекат „српске геноцидности“ мора да успе, макар да траје до последњег непреумљеног Србина.

На велику жалост наручилаца преумљивања, кречење је узалудно јер истина разара лаж као антибиотик патогене бактерије, али на истину нема резистенције.

soros12

Сорошбабасере (време чини своје!) имају довољно долара да плате разна натезања и затезања „пластичарима“ (хирурзи), али не могу да купе индулгенцију (РКЦ „опрост“ греха) код српског народа, за недело своје.

Већина сорошбабасера потиче ипак од родитеља, браварових следбеника у пројекту преумљивања Срба, мантром „великосрпске злочиначке намере“ да имају своју слободну државу, без робовања видиоцима некакве католичке подунавске конфедерације.

Радован је „крив“ зато што је препознао поквареност острвских саветника са почетка оружаног отпора подивљалом неофашизму, који је кренуо да заврши посао од пре пола века.

Крив је Радован, што је српски јасно и гласно казао муслиманским представницима да ће увести земљу у крвави грађански рат, и неће истребити Србе, јер су на својој земљи!

Када је творац модерно конципиране СДА (Странка демократске акције) Адил Зулфикарпашић увидео у шта се она мења под директним америчким упливом, згрожен, клиснуо је посрамљен у сигурност швајцарског апартмана, али је ипак претходно јавно упозорио на последице радикализације вером и то страном, на брдовитом Балкану.

Сорошбабасере знају добро те детаље, али газда наручилац прети да укине апанажу а стандард има своје прохтеве, те се Зулфикарпашића бакице нешто не „сећају“ (старачка деменција, кажу пакосни!).

Пошто су сорошбабасере атеисти, снагу духовног преиспитивања код православних оне не познају а још мање признају, те своју мантру упорно зато гуслају (колико ли тек мрзе тај инструмент!).

Радована, као камен за под главу државе Републике Српске, морају оне сада да изваде из колективне свести Срба, који то јесу не само по пореклу!

„Нема одмора док траје обнова“, певали су родитељи сорошбабасера као млади и полетни, пуни идеала и енергије коју су узалуд трошили на маглу за лаковерне, пред стварним.

Као и ЕУ, бакице су трошне, клецају им колена ал` срећом не пишу пером да им дрхти старачка рука, већ тастатуром која лако реагује и наплаћаће се чика Сорош (има се, може се), ал`узалуд.

Истина излази на видело као бујица (ноћна мора фактора & со) у пролеће, носећи успут и блато лажи сорошбабасера, да га разастре пред очима неверујућих, јер истину не могу да измене.

Залуд лажи већ унапред наручене о паралели са Нирнбергом, нит` је Радован фашистички злочинац, нит` су Срби геноцидни, већ је Радован антифашистички бранилац а Срби државотворни!

Радован се већ сели на место које му и припада као борцу против повампиреног неофашизма на брдовитом Балкану, а сорошбабасере ношене бујицом свога продукта, неумитно се примичу заслуженом месту, своме!

Неки нови клинци у земљама српским, умеће већ да очисте своју Отаџбину од смећа и блата лажи, које дуго загађују здраву животну средину, да се лакше дише у одбрањеној слободи која нема цену!

Извор: Фонд стратешке културе – Владимир Фролов

8 коментара “РАДОВАН КАРАЏИЋ и Џорџ Сорош

  1. NGO_Informer каже:

    Sonja Liht o Sorošu

    Kada je Džordž Soros 17. juna 1991. došao u Beograd da potpiše ugovor o Fondaciji, išli smo kod Ante Markovića na sastanak. Tada sam ga prvi put izbliza videla. I tada je preda mnom, umesto tog snažnog čoveka kako je on izgledao na televiziji, bio jedan slomljeni starac. Prepadnut, užasnut. Ostali smo kod njega sat i po, a trebalo je da ostanemo par minuta. Nije hteo da pusti Sorosa. Doveo je ženu koja je prevodila delove transkripta njegovih razgovora sa slovenačkim zvaničnicima. To je bilo strašno potresno. Soros mu je rekao da zna kako Milošević i Tuđman idu na razbijanje Jugoslavije, ali i da su Slovenci nešto drugo, da oni hoće reformu i napredak. Marković mu je rekao: „Vi se, gospodine Sorose, varate.“ I doneo je te zapisnike kako bi mu pokazao da Slovence ne zanima ništa drugo osim otcepljenja.

    Kad sam tog dana došla kući, rekla sam mužu: „Gotovo je. Počinje rat.“ Preko očaja Ante Markovića shvatila sam da je sve gotovo. Nekoliko dana sam provela u krevetu, gledala sve što se događalo i proživela sam strašan strah. Rat je počeo, a ja nikada u životu nisam bila nesrećnija. Hodala sam po kući i govorila da više nemam razloga da živim. Milan mi je govorio: „Jesi li ti luda? Ne živiš ti samo zbog Jugoslavije.“ A ja sam mu odgovarala: „Ne živim samo zbog Jugoslavije, ali bez nje ne mogu da živim.“ Tri dana sam plakala. Milan me je vodio da gledamo neku američku komediju u „Balkan“, a ja sam čitavu komediju proplakala.

    Pomoć je stigla s potpuno neočekivane strane. Već tada sam bila aktivna i na međunarodnoj civilnoj sceni, bila sam kopredsednica Međunarodnog Helsinškog parlamenta građana. Trebalo je da imamo sastanak u Rumuniji, ali mi se javila Meri Kaldor koja je bila kopredsednica sa mnom i predložila da taj sastanak održimo u Beogradu. To je bio 30. jun, a ona me je pitala da li bih ja mogla da organizujem konferenciju za 7. jul. Nedelju dana provela sam pored onog tada modernog Iskrinog crvenog telefona sa crnom slušalicom, zvala sam ceo svet. I tog 7. jula ušla sam u salu hotela „Jugoslavija“ gde je bilo više od 150 ljudi, od Adama Mihnjika, preko Aleksandra Langera, velike delegacije sindikata Italije, Gerta Vajskirhena, Ernesta Gelnera, sve do Milovana Đilasa. Nisam imala jedan jedini dinar za tu konferenciju. Svako je platio svoj put i boravak u Beogradu, sve do ručka. Ja sam ih zvala i oni su došli. Nisu oni došli zato što su mene voleli, već zato što su shvatili da je trenutak kritičan. To se znalo. To nije bilo jedino u svesti i saznanju eurokrata. Na toj konferenciji napisali smo rezoluciju koja je počinjala rečenicom da je dezintegracija Jugoslavije ozbiljna opasnost za integraciju Evrope. Pokazalo se da je to tačno. Mi smo to razumeli, a oni nisu. I to je za mene paradigma kako je svet izgledao te 1991.

    To su događaji od kojih vam se mozak raspada. Ako verujete u ono što radite, ako verujete da se raspada ono do čega vam je bilo užasno stalo, a to je ta zemlja, to je takav stres, takva frustracija, da posle toga sve što vam se događa ne izgleda toliko kritično kako bi inače izgledalo.

    Te devedesete bile su teške. Pretili su mi, dobijala sam anonimna pisma. U jednom od najgroznijih pisama, koje sam dobila tokom bombardovanja, pisalo je da ta osoba ili te osobe neće da učine nešto nažao meni, već onima koje najviše volim. I zatim su navedena imena. U aprilu 1999, istog dana kada sam otišla u Ameriku, neko je kroz prozor moje kancelarije bacio neki mali metalni objekat. Bilo je jasno da je to opomena. Da su hteli nešto da urade, oni bi i uradili. Oni su pre svega ubijali one koji su im na neki način pripadali, pa se protiv njih okrenuli. Da je potrajalo još malo, čini mi se da bi krenuli da nas ubijaju mnogo šire. Ceo taj kontekst čini da se vi vremenom sve manje plašite. Toliko sam bila predana radu u Fondu, da nisam imala vremena da se bavim bilo čime drugim. To je angažovalo celog čoveka. Znala sam koliko je strašno važno da se sačuvaju ljudi, da se sačuvaju neke institucije, kao Bitef na primer, da pojedinci ne odu iz zemlje, da se sačuva civilni sektor.

    Džordža Sorosa sam upoznala februara 1990. godine. Milan i ja smo bili stipendisti Soros fondacije 1988-89 u Americi, ali sam ga upoznala tek pošto sam bila pozvana na sastanak Soros mreže u Dubrovniku. On je neke svoje prijatelje u Mađarskoj pitao da li znaju nekoga u Jugoslaviji ko bi mogao da vodi Fond. Pošto sam od prve polovine osamdesetih imala razvijene odnose sa mađarskim disidentskim krugovima, oni su preporučili mene.

    Taj susret je počeo izletom na Lapad. Cela grupa otišla je na brodić u dubrovačkoj gradskoj luci i Soros me je tada osvojio načinom na koji nam je kupio karte. Ponašao se kao učitelj koji vodi đake na ekskurziju. Vi potpuno drugačije zamišljate čoveka koji je u tom trenutku već multimilijarder, koji otvara fondacije, koji je na listama najbogatijih ljudi sveta. I onda, upoznajete nekoga koji je do te mere jednostavan, običan i koji očigledno uživa da bude u ulozi učitelja na izletu. Tu je bio moj „klik“ sa njim koji traje do danas. Imamo jednu jako lepu komunikaciju. Navikla sam i njega i sebe da mu uvek kažem istinu, što ponekad nije bilo lako. Ponekad smo imali jako ozbiljne rasprave, ali to je on od mene očekivao.

    Mnogo je onih koji se u susretu s ljudima koji imaju neko ime počinju dase ponašaju drugačije nego inače. Ja to teško podnosim. To nije moj pristup. S druge strane, vi shvatite da su to isti ljudi kao i vi, ponekad čak i sa slabijim kvalitetima od „običnih“ ljudi koje svakodnevno srećete.

    Recimo, mislim da je Džordž Papandreu izuzetan čovek. Upoznali smo se 1990, kada smo zajedno osnivali Helsinški parlament građana i instant smo se sprijateljili. U to vreme on je bio samo sin Andreasa Papandreua, a pred našim očima on je vremenom sazrevao u ozbiljnog državnika. Jako je lepo gledati kako vaš prijatelj postaje prvi među jednakima, ali istovremeno čuva svoje prave, lepe, tople ljudske osobine. Svaki put kad čovek prisustvuje takvom procesu, i sam se bogati, jer ti ljudi pokazuju da je to moguće. Napraviću jednu komparaciju, a neka misli ko šta hoće. Drugi takav dobar čovek, kojeg sam gledala kako od deteta raste u sjajnog mladića, pa posle u političara i državnika, jeste Boris Tadić. Kad god mislim na Papandreua, mislim i na Tadića.

    Oni su za mene dokaz da ima prostora za dobre ljude u politici. Ako oni budu poraženi, a obojica imaju ozbiljnih poteškoća da sprovedu svoje političke vizije u delo, biću još više zabrinuta za budućnost politike i sveta u kojem živimo. Od svih ljudi koje sam srela, a koji su u
    politici, ima malo onih za koje bih mogla ruku u vatru da stavim da su dobri ljudi, da zaista brinu o svojim sugrađanima. Strašno se plašim politike u kojoj nema mesta za dobre ljude. Kad mislim o njima dvojici, razmišljam baš u tom kontekstu. Dobri ljudi u politici, ljudi kojima je stalo do svojih bližnjih, ljudi koji nisu izgubili sebe na tom trnovitom putu, što nije lako.

    1. Исток каже:

      Фукара…

    2. NGO_Informer каже:

      Džordž, Sonja ili ja?

    3. Исток каже:

      Не зна се ко је гори, па ти бирај…

Коментари су затворени.