Прочитај ми чланакОвога пута ову тезу „лансирао” је Бошко Обрадовић, вођа покрета Двери. Подсећања ради у кампањи 2012. године за то се залагао Душан Бајатовић, као високи функционер СПС-а, а један од заговорника тог модела стимулисања привредног раста је и Небојша Катић, познати економиста. Такви ставови иначе нису наишли на одобравање већег дела стручне јавности.
Бошко Обрадовић у изјави за наш лист каже:
– Ми се залажемо за строго контролисано или ограничено штампање додатног државног новца који би се наменски искључиво користио за покретање домаће производње и отварање нових радних места. Бројни су примери да су се развијене привреде попут Сингапура и других азијских тигрова подигле баш на овај начин, а то је рађено и у Немачкој и Француској после Другог светског рата. Тим мерама у последње време и амерички ФЕД и Европска централна банка подстичу привредни раст – каже Обрадовић додајући да њихов предлог није повратак на хиперинфлацију каква је била 1993. године.
Чињеница је, каже он, да иза могућности да централна банка купује државне хартије од вредности, вреба опасност од штампања новца без покрића, односно од трошења девизних резерви НБС за финансирање државе, локалних самоуправа или јавних предузећа.
Страх од хиперинфлације је оправдан. Примарна емисија је, заправо, инструмент помоћу којег централна банка, штампајући новац за откуп државних обвезница и других финансијских средстава, регулише кредитну активност тежећи да обезбеди оптимално, неинфлаторно, функционисање финансијског система.
Србија сада инокредитима финансира дефицит трговинског биланса, привредници тим новцем купују страну робу и плаћају у иностранству, што подразумева конверзију динара у девизе које одлазе у иностранство, док се динарска маса у оптицају смањује за конвертовани износ.
Свако задуживање у иностранству додатно стимулише прецењеност курса динара, што даље подстиче увоз и разарајуће делује на трговински биланс земље. Посебан проблем представља то што део новца од инокредита нема покриће у роби и услугама и врши инфлаторни притисак.
Тај притисак на цене није ништа мањи од оног који би био извршен да је централна банка извршила примарну емисију без покрића. Решење је у строгој контроли инозадуживања, уз истовремено коришћење инструмента примарне емисије.
То подразумева формирање јаке развојне банке и поспешивање развоја домаћих банака, и све то уз строгу системску контролу како би се простор за злоупотребе свео на минимум, објашњава Обрадовић.
Економиста Мирослав Прокопијевић каже да је тај предлог чиста глупост, јер доводи до инфлације. Држава не зна како да уложи новац што смо до сада видели милион пута, а и да зна и даље би то било бесмислено, јер доводи до инфлације.
Професор на Eкономском факултету Љубодраг Савић подсећа да су највећи капитални објекти у бившој СФРЈ подигнути примарном емисијом. Међутим, таква емисија новца злоупотребљена је деведесетих година прошлог века за финансирање рата када држава није имала пореских прихода.
– Не знам како би се таква идеја применила у нашем српском капитализму. Опасност су апетити политичара. Одговорна власт то може наменски да примени, међутим тешко је код нас наћи одговорну власт и зато не треба ризиковати – каже Савић.
Професор Љубомир Маџар каже да примарна емисија није пожељна, јер постоје други начини креирања новца. Девизни прилив од страних директних инвестиција и дознака Народна банка купује и претвара у динаре. То је моћан канал за креирање новца, а да при том инфлација остане ниска.
– Лично се радујем што је инфлација ниска. У струци постоје различита мишљења о томе. По мени, ако би се пустио тај дух из боце тешко би се контролисао и уз велике трошкове. Други сматрају да инфлацију треба повећати до пројектованог коридора од око четири одсто. Јер, таква инфлација би омогућила боље пуњење буџета, инфлација би отплатила и добар део нашег високог јавног дуга, а додао би се додатни новац привреди. Није саблазан да се мало повећа инфлација – каже Маџар.
Politika.rs
