Прочитај ми чланак
ФОТО: Србин.инфо – Ненад Златановић
Велики тријумф Србије у одлучујућем тренутку за победу се изборио Војислав Шешељ. Четнички војвода, националиста, патриота, оснивач и председник Српске Радикалне Странке, нашао се „1 на 1“ против српских окупатора.
Рекао је: ,,Мисле они да мени суде у Хагу, ја ћу судити и Американцима и Нато пакту и Хашком трибуналу!“ и судио им је. Свака оптужба, свака казна, свака реч коју су изустили била је у сврху његове победе.
Шта ову победу чини посебном и шта је издваја од других победа над Хашким трибуналом? Била је игра „сам против свих“ што је чини упечатљивијом. Заснована искључиво на лажној оптужници и искреним националистичким погледима. Издваја се и у оптуженичком непристајању на услове и ултиматуме. Другачијом је чини и опхођење убеђеног националисте према непријатељима српског народа. Издваја је борба за слободу уместо за ропство. Непоколебљивост, достојанственост, узвишеност и доследност српског четничког војводе. Став, пожртвовање, држање човека спремног да положи свој живот за Отаџбину. Начин на који је говорио, а ништа мање ни оно што је говорио. Издваја се по истрајном непосустајању, непоштовању и неочекиваном безобразлуку. Као што издати издајника није издаја, тако и безобразлук према безобразним људима престаје да буде безобразлук. Први снимак који сам видела био је управо тај где је дошло до кулминације, са истим мишљењем од тада, у погледу, тог мени до тада прилично непознатог човека видела сам: храброст, у начину говора: храброст, у говору тела: храброст, у осмеху: храброст, у рукама: храброст. Не слушај шта говори него ко говори. Речи немају исту тежину зависе од људи који их изговарају. И тај безобразлук је показао смелост човека који се супротставља набеђеним моћницима пред којима сви „нормални“ људи дрхте и клече. То су вероватно и од њега очекивали 2003. година – „Војислав Шешељ отишао у Хаг да растури холандску краљицу која касније абдицирa“… и ништа друго. Једна од фама која кружи да је Војислав Шешељ отишао у Хаг да би побегао испред опасности је тотална глупост. Зар није већој и јачој покуцао на врата? Наиме, тај апсурд потиче од несхватљивог убиства Зорана Ђинђића које је све осим несхватљиво. Војислав Шешељ се мукотрпно залагао за одлазак у Хаг, пуних 10 година.
Зар четничком војводи попут њега пристаје да бежи или да чека проблем скрштених руку? Наравно да ће отићи на бедеме отаџбине достојним кораком Србина, одлучног карактера, воље и жеље да ослободи свој народ. С обзиром да је био убеђен у сопствене способности и слабости противника, у старту је знао да је победа загарантована.
Историју краја 20. и почетка 21. века обележио је Војислав Шешељ, засигурно и у томе је једна од његових победа. Да неће случајно бити значајно забележено како су неки тамо издајници, маргиналци, потписали споразуме са Нато-пактом?
То што је спреман и по цену смрти са осмехом да ка њој иде, ако га воде правда и истинољубље, то је оно што га издваја, то га чини јединственим, то је карта помоћу које је он морални победник над било којим противником, што не спушта поглед, што се не клања, што се не склања с пута, што се не додворава, што ничије скуте не љуби.
Оскрнавио је њихову сујету, оскрнавио је њихово правдољубље, уништио њихов понос, тачније све то изнео пред јавност, а што је њима најгоре доказао је да нису неуништиви. Доказао је да су ветрењаче уништиве, да јунак Дон Кихот може да однесе победу, и да је борба за Отаџбину вредна сваке жртве, поштовања и да је безизузетка могућа.
Неки људи не подносе различитост, сматрају да се свако издвајање кажњава, па га са правом и кажњавају. Војислава мрзе, плаше га се, а у исто време неизмерно му се диве. Желе да буду попут њега, а не могу, то је оно што им смета и због чега им он смета. Диве се његовом пркосном погледу и подругљивом осмеху.
Човек који се не крије у маси, не крије иза туђих речи, не користи туђе речи, не криви друге за своје успехе, не живи од њих већ свакодневно доживљава успехе јер живи и са задовољством позива непријатеље на мегдан.
Лав који урликом љубоморно чува своје крдо. Краљ који чува своје краљевство у борби, не на двору и у трону, чувајући границе отаџбине док дворске луде и марионете уз оријенталну музику пригушују јецаје и шкрипу костију својих предака који су исте положили за очување и подизање тих бедема.
Као што је људима лако штиво појмивљије, тако су и лаки људи. Непријатељи га сматрају смешним, безобразним, перфидним, а тиме исказују дивљење. Замислите да га такви људи подржавају и да говоре о њему само добро? Без размишљања бих га отписала. Његов рад и залагање сматрам вредним сваког поштовања и сигурна сам да тренутно не постоји човек који је убеђенији у сјај свог узора од мене.
Србин је победио, Србија је победила, истина је победила, правда је победила. Као што аустријски цар није успео да угаси српску националну идеју хапшењем творца идеје и концепта Велике Србије грофа Максима Бранковића пре 300 година тако ни данас нико то не може. Овим тријумфом дозидан је још један камен неуништивој будућој великој српској држави.
Јелена Весковић
(Србин.инфо)
