Прочитај ми чланак

ПРОПАО ДРЖАВНИ УДАР: Десни Сектор похапшен док је спремао “Мајдан“ у Русији ! (ВИДЕО)

0

Државни тужилац Русије Јуриј Чајка саопштио је о блокади страница на друштвеним мрежама преко којих је „Десни сектор“ покушао да организује масовне нереде у Русији.

Припадници „Десног сектора“ покушали су да организују масовне нереде у Русији како би извршили државни преврат, наводи се у извештају државног тужиоца Јурија Чајке који је поднео Савету Федерације.

Према подацима руског државног тужилаштва, приступ страницама друштвене мреже „ВКонтакте“ преко које су присталице радикалне организације „Десни сектор“ покушале да организују масовне нереде биле су блокиране.

„Десни сектор“ је украјинско удружење радикалних националистичких организација. У јануару и фебруару 2014. године милитанти покрета су учествовали у сукобима са полицијом и заузимању административних зграда, а од априла у гушењу протеста на истоку Украјине.

У Русији је организација проглашена екстремистичком и налази се на списку забрањених организација, а против бившег лидера покрета Дмитрија Јароша био је покренут кривични поступак због позивања на терористичке акције.

Спутник 

Ознаке: , , ,

8 коментара “ПРОПАО ДРЖАВНИ УДАР: Десни Сектор похапшен док је спремао “Мајдан“ у Русији ! (ВИДЕО)”

  1. NGO_Informer каже:
    27.04.2016. у 09:48

    Šta je to „ruski svet“

    Rusija, kao jedna od tri najveće svetske sile današnjice možda i ima privilegiju da se dvoumi i da promišlja ŠTA je i KOLIKI je Ruski svet. Mi u Srbiji, kao mali narod koji je praktično pod okupacijom poslednjih 16 godina, većinom okružen neprijateljskim nacijama i skoro potpuno okružen NATO paktom – tu privilegiju nemamo. Za srpski narod danas, pripadnost«Ruskom miru» je praktično pitanje opstanka.

    Tamo gde Rusija postavi i prepozna granice svog mira – tamo će i biti linija njene odbrane. A ako Srbija ostane van tih granica biće, najdalje za deceniju-dve, anacionalna, multi-kulturalizovana i asimilovana i odmah zatim (a delimično i pre toga) izbrisana sa spiska
    suverenih država.

    Zato je za nas u Srbiji danas, iako to možda na prvi pogled ne izgleda tako, pitanje definisanja i omeđavanja «Ruskog sveta» od strane Rusije, u stvari pitanje od životne važnosti za Srbiju.

    Istorijski posmatrano – Rusija i Srbija su deo istog «sveta» već više od hiljadu godina. Mi danas čak nemamo potrebe da bilo šta o tome promišljamo. Ovo pitanje su za nas odavno rešili naši preci. Isti
    «pravoslavni svet» nas okuplja već vekovima iako se težište i naziv tog «sveta» menjao kroz vekove u odnosu na trenutni geopolitički odnos snaga. I kada je to bio «Vizantijski svet» i kada je to nazivano «Istočna šizma» i uvek kada su horde sa Istoka i Zapada napadale kroz istoriju – uvek su Rusija i Srbija bile na istoj strani.

    Kroz vekove je Rusija pomagala pravoslavni narod na Balkanu. Nedavno sam imao prilike da pogledam istoriju svete Carske Lavre Hilandar na svetoj gori Atos: u biblioteci se nalazi knjiga iz XVIII veka pod nazivom „Knjiga prošnje u Rusiji“ – kada je Srbija bila pod vlašću Turaka srpski manastiri su preživljavali tako što su kaluđeri išli da «prosjače u Rusiju».

    Rusija je nesebično pomagala i oslobađanje balkanske braće od Turaka. Prvi svetski rat je počeo kada sveti Carski mučenik Nikolaj II nije želeo da ostavi pravoslavnu srpsku braću na cedilu.

    Uvek kada je, kroz istoriju, majčica Rusija bila u situaciji pomagala je i brinula za svoje «zapadne granice».

    Sa druge strane, kada je deo ruskog naroda u «smutnim revolucionarnim vremenima» morao da napusti Otadžbinu – svoj novi dom je našao u Srbiji. Srbija je jedina država koja je posle Oktobarske revolucije prihvatila sve ruske izbeglice i celu armiju generala Vrangela. Jedino u Srbiji su izbegli ruski oficiri carske armije automatski dobijali isti čin i nameštenje u srpskoj armiji. Jedino u Srbiji se dogodio jednistven presedan u istoriji Pravoslavlja da se unutar teritorije jedne pomesne
    Crkve – osnuje druga nacionalna «eks teritorijalna» pomesna Crkva – kada je u Sremskim Karlovcima konstituisana Ruska Zagranična Pravoslavna Crkva.

    I u trenucima kada je Rusija bila u previranjima, «u redefinisanju svog sveta» – Srbija je osećala da smo deo jednog te istog «sveta» čak i kada se on nije momentalno nazivao «ruskim». Taj period 1920-40-ih godina XX veka je period kada se slobodno može reći da je „(carsko)-ruski svet“ živeo u Srbiji (ili možda „i u Srbiji“ ako ih je bilo dva: jedan „carsko-ruski“ a drugi „sovjetsko-ruski“).

    Na konferenciji u Jalti – Srbija je „pripala“ „sovjetsko-ruskom“ svetu i sferi uticaja. I ta podela i taj dogovor je važio sve do 90-tih godina prošlog veka. Uz određene „varijacije“ Srbija je uspela i u
    socijalističkoj Jugoslaviji da ostane „proruska“ iako je za to plaćala cenu svojoj komunističkoj vrhuški.

    U vremenima „nove smutnje“ 90-tih, kada je Rusija bila u periodu anarho-liberalnog bezvlašća i vršljanja zapadnih plaćenika, Srbija je opet, kao jedina u tom trenutku još nepokorena predstavnica „istočnog, ruskog sveta“, bila predmet nezapamćenog šikaniranja od strane „pobednika u hladnom ratu“: ekonomskih sankcija, političkih ponižavanja, izopštena iz „svetskih političkih tokova“, izbačena iz svih međunarodnih organizacija i na kraju bombardovana. Srbija, Crna Gora i Republika Srpska su u tom trenutku bile, može se slobodno reći, više na liniji ideja „ruskog sveta“ nego sama jelcinovsko-gajdarska Rusija. Zato su i bile, prvo Republika Srpska a zatim i SR Jugoslavija bombardovane i vojno uništene.

    Kako Božja Promisao ne ostavlja svoj pravoslavni slovenski narod sirotim – odmah nakon oktobarskog prevrata 2000. u Beogradu – kada je i poslednji otpor na „zapadnoj granici“ ovog našeg „pravoslavnog sveta“ slomljen – u Rusiji se dešava promena i Rusija kreće putem svog vaskrsenja iz pepela. I centar „ruskog sveta“ se vraća u Moskvu.

    Naravno, dugogodišnja liberalna okupacija i uništavanje nisu prošle bez posledica. Rusiji je bilo potrebno određeno vreme da se opet podigne i da počne da definiše svoj „svet“.

    Od „Minhenskog govora“ predsednika V.V. Putina 2007. godine, počinje veliki povratak majčice Rusije na svetsku scenu ali i što je za nas Srbe još važnije, ponovno definisanje „ruskog sveta“ i borba Rusije za svoje.

    Gde je Srbija danas 2016. na karti „ruskog sveta“?

    Ako je reč o nekoj političkoj karti Evrope može se slobodno reći – duboko van ruskog uticaja. Kvislinške srpske vlasti streme pridruživanju EU, uključivanju srpske ekonomije u „evropsko tržište“, pridruživanju NATO paktu i nekom utapanju Srbije u Evropu. Ali ako se pogledaju istraživanja javnog mnjenja i raspoloženje srpskog naroda – Srbija je i dalje, kao što je oduvek i bila – deo „ruskog sveta“.

    Pogledajmo samo nekoliko brojki zvaničnih istraživanja:

    pri izboru između EU i Rusije – 70% građana bira Rusiju;

    za pridruživanje NATO paktu bi glasalo manje od 10% građana Srbije;

    za pridruživanje EU bi glasalo 45% građana dok je 55% protiv;

    ruskog predsednika V.V. Putina podržava 72% građana Srbije (daleko više neko bilo kog srpskog političara ili političku partiju).

    Praktično narod želi na jednu stranu, a vlastodršci i korumpirana „elita“ na suprotnu. I da sumorna stvarnost bude gora: na više-manje legitimnim izborima već godinama pobeđuju takvi evrofanatični
    vlastodršci!

    U čemu je tajna ovakve „šizofrene demokratije“?

    Odgovor je veoma jednostavan: sveopšti medijski mraku u kome današnja Srbija prebiva i koordinirane aktivnosti prozapadnih NVO. U godinama posle oktobarskog prevrata 2000. – jedne od prvih američkih „obojenih revolucija“, specijalni rat protiv srpskog naroda se nastavio. Desetine
    NVO su stvarale „ustanove civilnog društva“ dok su mediji polako prelazili u vlasništvo zapadnih naručilaca i menjali svest prosečnog građanina. Finale ovog procesa je 2015. godina kada su po novom (evropskom) zakonu konačno svi mediji bili privatizovani. Sada više u Srbiji nema nijedne TV stanice koja nije u vlasništvu sa Zapada kontrolisanih osoba.

    Već nekoliko godina se govori o osnivanju ruske TV stanice ili barem kablovske ili Internet televizije1.

    Ali se iskreno govoreći stiče utisak da su takve vesti inspirisane od strane zapadnih službi sa željom da se Srbima da lažna nada a posle nekog vremena slavodobitno saopšti da su „ruski tajkuni opet ostali kratkih rukava“2. Prosečan građanin sa svih medija stiče utisak da drugog puta sem „evropskog puta“ i nema.

    Da je Rusija tromi, neaktivni medved koji može da dejstvuje samo raketama i oružjem a da je za finije načine odbrane svojih interesa – nedorasla. Jednom rečju planski i ciljano se usađuje u narod ideja da Rusija niti ima niti je sposobna za neku „meku silu“, a da može da reaguje tek kada, kao u Ukrajini ili Siriji stvar dođe do bombardovanja.

    Zato je danas moguće da većina naroda misli jedno, ali glasa potpuno drugačije.

    Neko će reći: „pa postoji „Russia today“ koja je napravila veliki informativni proboj na Zapadu!“

    Da to je tačno što se tiče Zapada. Ali treba imati u vidu da se Srbija ne može porediti sa Zapadom. Kao prvo malo ko u Srbiji gleda TV na stranom jeziku. A kao drugo i što je još važnije Srbija je kao i pre 16 godina – samo poligon za preemptivne3 tehnike. Ono što se u Ukrajini dešavalo poslednjih godinu-dve – to se u Srbiji dogodilo pre 16 godina a ovo što se u Srbiji događa danas – za nekoliko godina će se događati u Ukrajini. (samo se nadamo da će i za desetak godina Ukrajina imati ove procente podrške ruskoj ideji kakvi su danas u Srbiji.)

    „U ratovima novog tipa frontovi se uspostavljaju ne po strmim obalama reka i ne po utvrđenim odbrambenim fortifikacijama, već po kulturno-civilizacijskim pukotinama“ kako potpuno pravilno primećuje Leonid Ivašov u spomenutoj knjizi.

    Kako to da i pored proruskih osećanja u narodu do sada nije bilo nijedne proruske partije u Skupštini?

    Patriotske, proruske, konzervativne partije postoje na srpskoj političkoj sceni. I one i deluju u periodima među izborima i imaju podršku. Ali usled potpunog medijskog mraka – vrlo je lako dezavuisati pojedinog političara ili pojedinu partiju neposredno pre izbora. Omiljena zapadna tehnika stvaranja privida „spektra političke ponude“ i proglašavanja svih nezavisnih političkih subjekata „ekstremistima“ i „ultra-nacionalistima“.

    Najočitiji primer je volšebno stvaranje a potom i transformacija „patriotske“ Srpske Napredne Stranke u „modernu pro-evropsku“ stranku poslednjih godina. Stvorena kao „čedo“ proruske-patriotske Srpske Radikalne Stranke – povukla je veliki deo patriotskog biračkog tela da bi posle izbora polako počela da klizi ulevo prema „modernoj pro-evropskoj“ Srbiji.

    Danas kada se pokazuje pravo lice ove političke opcije i kada se već otvoreno govori da više i nema razlike između „leve“ demokratske opozicije i „patriotske“ vlasti – naglo počinju da se pojavljuju patriotske stranke, partije i pokreti da bi se „popunila“ desna, „patriotska“, „evroskeptična“ polovina političke ponude. I potpuno je jasno da politička scena Srbije, iz godine u godinu, od izbora do izbora, kao na nekoj ogromnoj virtuelnoj, preemptivnoj pokretnoj traci klizi sdesna na levo!

    Zapadni „inženjeri ljudskih duša“ i stručnjaci za specijalni rat, kao i krajem 90-tih godina prošlog veka prilikom brobe protiv Miloševića: vrlo dobro znaju da nema smisla direktno „udarati“ na srpske patriotske i proruske težnje. Umesto toga stvaraju kontrolisane „patriotske, proruske političke opcije“ na patriotskom krilu koje nakon izbora čine ono što je u interesu nalogodavaca i finansijera sa Zapada.

    Krajem 90-tih mala, skoro virtuelna, i sa Zapada finansirana i obučavana „politička opcija“ Otpor je svojim delovanjem zadala poslednji i odlučujući udarac prilikom „oktobarskog prevrata“ protiv Miloševića. Danas 16 godina kasnije tih nekoliko ljudi imaju NVO CANVAS i već godinama finansirani od strane specijalnih službi Zapada, idu po svetu i obučavaju pobunjenike po celom svetu. Tehnika uspešno primenjena u Srbiji je postala „izvozni proizvod“!

    Na isti način će najverovatnije ove današnje tehnike borbe sa patriotskim, proruskim ubeđenjima biračkog tela, putem stvaranja „patriotskih“ partija i njihovim laganim pomeranjem ulevo – verovatno
    (ako se ništa ne učini) takođe za nekoliko godina postati „izvozni know how“ nekog novog CANVAS – a.

    Kako srpski narod može da se ovome odupre? Odgovor je vrlo jednostavan: bez pomoći Rusije – nikako!

    Prosečan srpski glasač bez objektivnih informacija iz medija i bez nezavisnog nevladinog sektora u današnjem političkom sistemu naprosto nema informacije ŠTA uopšte jeste „patriotsko“. Ako su vlast, nevladin sektor i mediji u rukama zapadnih službi, svešću birača se manipuliše tako da sloboda izbora i ne postoji. Formalno demokratija i formalno slobodni izbori postoje, ali ne postoji slobodno formiranje stavova. Tako da se sami pojmovi „demokratija“ i „izbori“ dezavuišu. Ukratko:
    „danas više ne postoji sloboda volje – danas postoji jedino sloboda emitovanja“.

    A kako Rusija može pomoći i ojačati svoj „srpski deo ruskog sveta“?
    Kako braniti praktično „jugo-zapadnu granicu“ ruske civilizacije?

    Otvaranje svojih medija u Srbiji i jačanje patriotskog, konzervativnog i proruskog nevladinog sektora. Bez stvaranja nezavisnog i objektivnog izvora informacija i stvaranja nevladinog sektora koji bi promovisao i štitio porodične i konzervativne društvene vrednosti, neprestano i kontinuirano a ne samo „u naletima“ – od većinskog patriotskog biračkog tela će se malo-po-malo, od izbora do izbora, otkidati najviše mladi. (Treba imati u vidu osobenost srpskog mentaliteta: inat. Mnogo je lakše (i jefitinije) mlade privoleti da prvi put glasaju za neku stranku nego „starog glasača“ nagnati da promeni političku opciju. Pre neće glasati uopšte, ako ga je njegova partija razočarala, nego što će glasati za one koji su mu do juče bili odvratni. Time se delimično i objašnjava visok stepen apstinencije na izborima.)

    Današnje tehnike i običnog i specijalnog rata su neverovatno napredovale. I Rusija ide u korak sa stvaranjem novih raketa, oklopnih vozila i pešadijskog naoružanja. Ali u tehnikama specijalnog rata iz nekog razloga kasni. Šta može biti uzrok ove tromosti? Nije na meni da sudim ali čini mi se – kadrovi i organizacija u ove dve oblasti: mediji i NVO.

    Krenimo od medija.

    Potpisnik ovih redova je novembra prošle 2015. godine, zajedno sa nekolicinom novinara iz nekoliko nezavisnih patriotskih medija pokušao da nađe podršku u Rusiji za širenje ovo nekoliko patriotskih medija što je preostalo u Srbiji. Po logici stvari tražili smo prijem u „Rusija danas“ kao ruskom medijskom lideru. Ideja koju smo predložili bila je do krajnosti jednostavna, jeftina i delotvorna: organizovati prevodilački servis koji bi snabdevao SVE (a ne samo patriotske) medije vestima iz Rusije, prilozima i igranim programima iz ruskih medija. Ovo bi sa jedne strane bila podrška patriotskim medijima a sa druge način da se ostvari lagan upliv u „obične“ medije i TV stanice kojima je tek predstojala privatizacija i koji bi verovatno počeli da uzimaju ono što je besplatno a interesantno. Za režimske medije to bi bilo „džaba i sirće slatko“ kako kaže srpska izreka a ideje mnogopolarnosti sveta, evroazijstva, zaštite porodice i konzervatizma bi našle put do običnog srpskog građanina.

    Ali, avaj,.. u Moskvi u MIA „Rusija danas“, nas je sačekao mladi „medija-japi“, na sastanku smo dali vizit karte na ruskom dok je on nama gordo uručio vizit kartu na engleskom, dok smo mi govorili na ruskom – njemu je svaka druga reč bila „stručni termin“ na engleskom,…. (na kraju smo napola u šali predložili da potpuno pređemo na engleski ako će mu tako biti lakše.) Ali najporaznije je bilo njegovo „objašnjenje“ neaktivnosti ruskih medija u pogledu Srbije: „Russia today“ je postigla veliki uspeh u svetu jer je profesionalno napravljena TV. Da bi se dobro i profesionalno napravila TV stanica – potreban je veliki novac. A toliki novac nema smisla ulagati u tako malo „medija tržište“ kao što je Srbija ili čak i ceo Balkan!

    Na sve naše pokušaje da mu objasnimo da Srbija nije „medija tržište“ i da nije ni potrebno takmičiti se sa Zapadom na taj način već da je potrebno osnovati makar mali, makar alternativni kanal promocije porodičnih, tradicionalnih ideja, jeftin alternativni izvor informacija o Rusiji i „ostatku ne-američkog sveta“,… on je samo ponavljao fraze iz nekih zapadnjačkih medija-priručnika o „isplativosti medijskog prostranstva“ i „vizuelnom doživljaju target grupe“.

    Neki minimalni efekat kod njega je postigla američka izreka (valjda lakše shvata na engleskom nego na ruskom): „Not to do things right, but to do right things“ (ne činiti stvari pravilno već činiti prave stvari), koju smo citirali kada smo probali da objasnimo da ne govorimo o „medija projektu“ već o „ideološkom sredstvu“ što je velika razlika. Na to je uzviknuo: „Pa šta ste svi nagrnuli da dolazite ovamo sa takvim idejama? Evo bukvalno juče su bili neki Grci i govore i predlažu isto što i vi!“

    I zaista, kako mladom (verovatno na Zapadu) školovanom, neoženjenom, uspešnom moskovskom „media-menadžeru“ objasniti da naše (i grčke) ćerke u osnovnoj školi uče da navlače prezervativ na krastavac? Da srpski ministar obrazovanja predlaže ukidanje veronauke u školama? Da se na
    našim ulicama organizuju „parade homoseksualaca“ i da to naši sinovi gledaju. Za njega to nisu problemi. On živi u slobodnoj Rusiji.

    Neverovatno ali istinito: da je na njegovom mestu bio neki ozbiljan, sredovečan „oficir u penziji“ (poželjno prekaljen na frontu) – verovatno bi više razumeo a i šire i dublje shvatio problem. Da budem iskren: posle tog sastanka sam shvatio zašto se V.V. Putin oslanja na kadrove iz „bezbednosnih struktura“ prilikom obnove Rusije.

    Do jedne od najvažnijih ideja našeg predloga nismo ni stigli u razgovoru: ne samo da bojkot patriotskih i proruskih političkih partija od strane velikih elektronskih medija njih marginalizuje i odbacuje u sferu „ekstrema“, već što je verovatno dugoročno mnogo važnije: u potpunosti ove partije i pokrete čini podložne manipulacijama od strane Zapadnih službi. Ako ove političke snage nemaju mogućnost javnih nastupa, lako se dešava da se od strane službi veštački stvorena partija
    pred biračima promoviše u „patriotsku i prorusku“ kao što je bilo sa Srpskom Naprednom Partijom u početku njenog delovanja. Za poslednjih godinu-dve u Srbiji je stvoreno najmanje desetak „patriotskih-proruskih“ političkih organizacija! U tom mnoštvu najverovatnije više od pola je od početka „projekat“ zapadnih službi ili njihovih srpskih sluga. Neaktivnost Rusije u stvaranju nekih nezavisnih medija prosto daje mogućnost da se manipuliše proruskim osećanjima srpskih birača.

    Drugi problem su NVO.

    U „post-Miloševićevskoj demokratskoj“ Srbiji, SAD i razni zapadni fondovi već decenijama izdašno finansiraju NVO-sektor. Ovo čak više i nije neka tajna5. Očito je da su tokom proteklih deceniju i po,
    koordinirane iz jednog centra ove NVO zajedno sa medijima uspele da potpuno promene porodični model društva, da u centar svog delovanja stave razbijanje porodice i patrijarhalnog načina života i da promovišu Srbima oduvek potpuno stran sistem vrednosti.

    Primera je mnogo (da ne govorimo da je famozni LGBT sektor uspeo da od potpune zabrane i ignorisanja pre samo desetak godina stigne do „parade ponosa“ koju je, u potpuno blokiranom i pustom gradu, obezbeđivalo desetine hiljada policajaca i na kojoj je bilo više ambasadora i zaposlenih u zapadnim ambasadama nego lezbejki i homoseksualaca) ali da navedemo samo jedan koji lepo ilustruje sistem i način delovanja.

    Krajnji jug i jugo-istok Srbije (Vranje i Pčinjski okrug) su nerazvijena oblast gde je siromaštvo i odsustvo mogućnosti za zaposlenje najveći problem. To je verovatno najpatrijarhalniji deo Srbije. I u toj oblasti gde je narodu najpotrebnije da se otvore fabrike, da se otvore radna mesta da bi mladi mogli da zasnivaju porodice, Evropska komanda američke vojske ulaže 213.000 dolara u otvaranje „sigurne kuće“ za žene koje beže od „porodičnog nasilja“6! Da, dobro ste pročitali: Evropska komanda američke vojske! Nadzorni organ prilikom izgradnje je bio Inžinjerski korpus američke vojske. „Sigurnu kuću“ je svečano otvorio i predao „prebijenim ženama“ američki ambasador Majkl Kirbi lično. Zanimljivo je da je „projekat sigurna kuća Vranje“ – zajednički projekat „vlasti, nevladinih organizacija i privatnog sektora“ samo što je ceo projekat koštao 217.000 dolara a Evropska komanda američke vojske je donirala 213.000 dok su svi ostali „subjekti“ zajedno donirali 4.000 dolara!

    Naravno, nedugo po otvaranju ove „nove sigurne kuće“ kako se i očekivalo u ovoj regiji se dogodila „eksplozija porodičnog nasilja“ i registrovano je mnogo, mnogo više slučajeva porodičnog nasilja.

    Organizovan je „sos telefon“ na koji su „žrtve“ mogle da prijave nasilje, slučajevi nasilja prijavljeni na ovaj način su počeli redovno da se pojavljuju u SMI, … jednom rečju počela je koordinisana akcija na razbijanju porodica kroz reklamiranje „porodičnog nasilja“.

    I naravno ako se u svim medijima odjednom govori o „zlostavljanim ženama“ a nigde se ne pojavljuju žene koje rađaju i brinu o svojoj porodici – vremenom devojke i žene počinju da prihvataju ulogu žrtve koja je obespravljena i koja „nije za zlostvljački zatvor“ kakav su brak i porodica.

    Ovakvih primera je hiljade. I oni nisu tajna.

    Tajna je kako da se običan građanin zaštiti od ovakvog specijalnog rata bez pomoći Rusije?

    Tokom proteklih godina pojavilo se sijaset pravoslavnih udruženja i organizacija za zaštitu porodice, za promovisanje rađanja,…. ali kod svih su problemi isti: nedostatak finansiranja i nedostatak medijske podrške. Za novac koji je Komanda američke vojske uložila u samo jedan projekat „sigurne kuće“ mogla bi da se otvori ruska internet ili kablovska TV! Ali izuzetno komplikovan način apliciranja za podršku iz Rusije onemogućava da se bilo kakav veći ruski projekat ostvari u Srbiji
    a kamoli da se ostvari dugoročniji uticaj i Srbija „omeđi“ kao deo „ruskog sveta“.

    Slobodan Hadži Stojičević

Коментари су затворени.