Европској унији су потребни „ауторитарни балкански вождови“ и зато их више скоро уопште не критикује – тако почиње анализа Андреаса Ернста, београдског дописника Ноје цирхер цајтунга.

Александар Вучић, Никола Груевски, Мило Ђукановић… „Медији су потчињени њима, правосуђе немоћно наспрам омнипотентне извршне власти. Може се говорити о управљаној демократији“, пише тај лист.

Дуго је ЕУ на Балкану играла улогу васпитачице за демократију, наводи Ерст и додаје да је измењено геополитичко стање сада повод Бриселу да се у нестабилном региону све више ослања на ауторитарне политичаре.

Подсећа и како је почело – 21. јуна 2003. на самиту у Солуну обећана је европска перспектива републикама бивше Југославије и Албанији.

„На видику се појавила будућност која је, захваљујући реформама у држави, привреди и друштву, обећавала сигурност и благостање. Преокрет не би дошао напрасно, али би ипак био свеукупна промена у правцу бољег живота. Регион је иза себе оставио стравичну деценију. Југославија се крваво распала. То је значило уништење или прогон за стотине хиљада људи.“

Уследиле су, пише швајцарски лист, боље године: Србија је остала на проевропском курсу и након убиства Ђинђића, Хрватска је оставила Туђманову еру иза себе, у Македонији је кренуло набоље када је 2001. спречен грађански рат, Босна и Косово су претворени у протекторате који су „гутали милијарде“ евра, уз наду међународне заједнице да ће изградити функционалне државе.

Последице ЕУ политике – Ауторитарни лидери и диригована „демократија“

У Бриселу се веровало да је пронађена метода да се „Балкан ослободи своје заосталости“. Процес проширења је уједно требало да буде извоз демократије. Напреци се од тада редовно евалуирају и документују у извештајима. Додуше, овај педагошки дијалог вођен је искључиво с политичким елитама. Грађанска друштва су у њега једва укључена.“

„Та метода није спречила да владе на Балкану постану све ауторитарније, са свемоћним политичарима на челу, попут Александра Вучића у Србији, Николе Груевског у Македонији или Мила Ђукановића у Црној Гори. Медији су потчињени њима, правосуђе немоћно наспрам омнипотентне извршне власти. Може се говорити о управљаној демократији.

Европска унија обраћа све мање пажње на тај демократски дефицит. У светлу кризе евра, украјинске и избегличке кризе, ЕУ се окренула реал-политици.

„Уместо да их ограничи, ЕУ цени њихову лојалност“

Уместо да ограничи балканске вождове због њихове самовоље и гажења права, ЕУ цени њихову лојалност. Александар Вучић и Хашим Тачи гарантују хладни мир између Београда и Приштине који је ЕУ избоксовала. Мило Ђукановић гура улазак у НАТО, упркос отпору проруске опозиције. А Никола Груевски је постао вратар ЕУ који је на грчкој северној граници зауставио избеглички талас на Балканској рути“, пише Ернст и закључује:

„Уместо политике проширења, ЕУ се бави детаљно прорачунатом реалполитиком. Моћницима Балкана при том не смета што европске интеграције не напредују. Напротив. Они најкомотније живе у чекаоници ЕУ. Тамо, у бледом сјају својих звезда, они симулирају реформе.“

(Блиц)

Ознаке: Александар Вучић, ЕУ, Мило Ђукановић