Прочитај ми чланакУ извештају објављеном негде у предвечерје предизборне кампање, Јелена Милић је навела гомилу организација које, је ли, "раде за Русе". Тако је наша јавност добила на увид листу "проруских елемената" у Србији. Не знам шта би се десило да неко спроведе детаљно истраживање о "про-НАТО" елементима у Србији и објави списак "НАТО лобиста"?! Вероватно би реаговале и невладине организације и Владине институције. Али то је нека друга тема.
Друга тема је и питање методологије коришћене за класификацију и категоризацију „проруских елемената“. Остало је нејасно зашто се ко налази на ком месту, зашто су неке организације сврстане у погрешне категорије, а неке изостављене. Тако се у извештају спомиње и Радио Спутњик који није „проруски елеменат“, већ руски медиј, који би се могао упоредити с некадашњом Радио Југославијом. Такође, наводе се неке маргиналне групе које више компромитују сарадњу са Русијом него што јој помажу.
Тема овог чланка је истраживачко питање на које одговор тражи и Јелена Милић: зашто је Русија толико популарна у Србији?
Одакле десетине невладиних организација, интернет-портала, политичких партија, које све гласније заговарају најбоље могуће односе са званичном Москвом, улазак у ОДКБ, приближавање Србије Евроазијском савезу и слично. Из тона поменутог извештаја се алудира како то Русија све плаћа… Такав закључак је погрешан.
Зашто?
Са једне стране, као што написах, превише је на том списку егзибициониста које не само да не вреди плаћати, већ је њихов ангажман контрапродуктиван по развој српско-руских односа. Са друге стране, када би Руси били тако широке руке и плаћали десетине разних организација по државама величине Србије, брзо би банкротирали. На крају, важно је подвући да Русија тек чини пионирске кораке на послу пројектног финансирања који су САД и западне земље разрадили до савршенства. Чак су и Кинези далеко одмакли Русима на том пољу. Процењујем да ће Русији требати најмање још десетак година да стигне Немачку и Шведску, на пример.
Да би достигли лидере у овом послу – САД и Велику Британију, биће им потребно још више времена. Јер, не ради се само о имању (или немању) новца за ове намене, већ и о низу других разрађених механизама, како би се уложени новац вратио кроз квалитетне анализе, евалуације, процене итд. За то су поред новца потребни знање (које Руси несумњиво имају) и искуство (које немају).
У јачању руског утицаја у Србији новац не игра велику улогу. Можда је ово многима нејасно (пре свега онима на Западу), али је тако. У окретању Срба ка Русији, па самим тим и ницању толиког броја организација које заговарају боље односе с Москвом, кључну улогу играју неки други фактори.
Прво – то је религијска вертикала. Семјуел Хантингтон је још почетком деведесетих упозорио на то да ће се свет делити према „религијским коренима“ и Србе без икакве дилеме сврстао у „православну цивилизацију“, што је друго име за „руски блок“.
Друго – то су историјска искуства. За разлику од неких других источноевропских народа (Пољака, на пример), Срби немају нека велика негативна историјска искуства у сарадњи са Москвом. Поготово то немају припадници такозване ипсилон генерације и они који су дошли после њих.
Треће – то је у одређеној мери и „феномен Путин“. Путинова популарност је огромна, гледано из глобалне перспективе, па је и логично да се то може приметити и у српском јавном мњењу.
Четврто – то је због Запада. Иако се можда по резултатима избора (и даље побеђују еврофанатици) или извештавању водећих медија (слика се претерано шминка) то још увек не види, Запад је у дубокој кризи. Пре свега вредносној (моралној), али и политичкој. У Србији се размишља о алтернативи и у том контексту се гледа на Русију. И по томе нисмо јединствени. Када би се мало објективније представљало у нашим медијима, видело би се колико су слични покрети активни и утицајни у Немачкој, Француској, Аустрији… Србија по томе није изузетак.
