Прочитај ми чланакАдвокат бивше председнице ФХП тврди да Тужилаштво за ратне злочине игнорише госпођу Кандић све док јавно не изнесе оптужбе, а тада се укључује главни хашки тужилац Серж Брамерц и прораде дипломатски канали
Владимир Гајић, адвокат некадашње директорке Фонда за хуманитарно право (ФХП) Наташе Кандић, тврди за „Политику” да ће пресуда којом је његова брањеница обавезана да начелнику Генералштаба Љубиши Диковићу због повреде части и угледа исплати 550.000 динара – сигурно бити укинута. Диковић је, подсетимо, тужио Кандићеву и ФХП зато што је на сајту ове невладине организације објављен „Досије Љубише Диковић ” у којем се начелник ГШ оптужује за ратне злочине.
Образлажући свој став о „падању” пресуде, Гајић каже да судија Првог основног суда у Београду Гордана Аранђеловић, која је водила поступак, није прихватила ниједан од 15 доказа колико је одбрана Кандићева и ФХП предложила суду.
Адвокат Гајић, међутим, није прецизирао о каквим је доказима реч. Како сазнајемо, реч је о 15 предложених сведока за које, осим имена и презимена, тужена није доставила суду ниједан други податак, ни адресе на које може да им упути позиве, ни елементе који би указали на то зашто би они били релевантни саговорници о поступању Љубише Диковића током 1994, 1995. и 1998. године, када је, како се тврди у документу фонда, „починио ратне злочине”.
Гајић је београдском суду безуспешно предлагао и да се парнични поступак против Кандићеве и Фонда за хуманитарно право „прекине док Тужилаштво за ратне злочине не одлучи шта ће бити са поступком који је покренут по пријави ФХП против Диковића”. Адвокат Ђуро Чепић, који је заступао генерала Диковића, нема дилеме да је тај предлог с разлогом игнорисан.
– Супротна страна у поступку никако није могла да тражи прекид поменутог парничног поступка с обзиром на то да је Тужилаштво за ратне злочине, а то је и Кандићева навела када је износила одбрану пред судом, 25. јануара 2012. године издало саопштење у којем је навело да су извршили увид у све предмете ратних злочина и утврдили да не постоји било какав основ за сумњу у Диковићеву кривичну одговорност. Тужилаштво је навело и да је саслушало 120 сведока. Такође, Републичко јавно тужилаштво је Тужилаштву за ратне злочине упутило „Досије Љубише Диковића” на поступање, а само четири месеца касније, 4. јуна 2012. године, Тужилаштво за ратне злочине је донело одлуку да нема места кривичном гоњењу Диковића. Све то је наведено и у пресуди. Предлог да се прекине поступак који се водио против Кандићеве био је нелогичан и неоснован, срачунат на одуговлачење поступка и избегавање одговорности – наводи за „Политику” Ђуро Чепић.
Наташа Кандић оптуживала је и друге јавне личности за ратне злочине а да за своје тврдње није имала доказа. За председника Томислава Николића тврдила је својевремено да је 1991. године, у хрватском селу Антин „био у ситуацијама са оружјем и да су од његове руке страдали цивили”.
И у овом случају, некадашња директорка ФХП је изгубила на суду. По Николићевој тужби, Кандићева је обавезана да му због клеветања исплати 200.000 динара. Ова пресуда, међутим, никада није постала правоснажна јер је одуговлачењем поступак застарео.
На питање зашто Кандићева излази у јавност са грубим оптужбама које не може да докаже, Гајић одговара:
– Зато што када Кандићева обавести тужилаштво у тајности, они јој кажу да нема ништа. У 90 одсто случајева наше тужилаштво је индиферентно. Пошто тужилаштво не реагује, Наташа Кандић те информације учини јавним, после свега се у причу укључи и главни хашки тужилац Серж Брамерц. Онда се дипломатским каналима тужилаштву поручи да не може олако да се прелази преко неких ствари – објашњава Гајић.
ФХП о измењеној биографији Диковића
Један од навода тужбе за повреду угледа и части коју је начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић поднео против Фонда за хуманитарно право и његове оснивачице Наташе Кандић пред Првим основним судом у Београду односи се на његов положај у Војсци Југославије током 1994. и 1995. године. У оспораваном делу Досијеа „Љубиша Диковић“ који је сачинио Фонд наводи се да је у том периоду генерал Диковић био командант 16. граничног батаљона ВЈ, чији су припадници у јулу 1995. године хапсили одбегле Бошњаке из БиХ и враћали их војсци босанских Срба, након чега су неки од њих убијени. Диковић је пред судом тврдио да је 28. јула 1994. године наредбом начелника Персоналне управе Генералштаба ВЈ разрешен дужности команданта 16. граничног батаљона ВЈ, подсећа у саопштењу од 19. априла Фонд за хуманитарно право.
„ФХП је дошао у посед извода званичног сајта ВС из јануара 2012., на којем је наведено да је Љубиша Диковић био командант 16. граничног батаљона ВЈ од 1992. до 1995. Садржај ове странице, на којој су између осталог засновани наводи ФХП-а, промењен је 1. марта 2012, дакле нешто више од месец дана након објављивања Досијеа „Љубиша Диковић“ ФХП-а 23. јануара 2012. Истраживачи ФХП-а су 14. априла 2016. пронашли стару верзију интернет презентације ВС на сајту који омогућава претрагу дигиталне архиве интернета, односно садржаја интернет презентација, иако је у међувремену тај садржај промењен или уклоњен”, истиче се у саопштењу објављеном на сајту ФХП-а.
