Прочитај ми чланак(Друго писмо пријатељу и јаком саборцу за ћирилицу)
АУТОР: Драгољуб Збиљић
Мало кога знам од млађих који би се борили за ћирилицу, а да су на прави начин обавештени да ћирилици (као ни било ком другом писму) нема спаса у нормираном двописму за један језик.
Млади се ређе јављају да се боре за српску азбуку. Јавио ми се ових дана један писац из Јагодине коме је више од 80 година. Учланио је себе и супругу у „Ћирилицу“ (Нови Сад, 2001). Он обећава да би нешто радио.
Сироти човек у деветој деценији жели да спасава ћирилицу.
Омладина нам је, готово се слободно може рећи, сатрвена свим и свачим. Понајпре лажима, пропагандом, обманама, лошим учењима у школама. Нити је довољно научена да ради нити овде може да нађе пристојан посао од кога може да живи. Систем и власт могу да униште народ, да га обогаље, да га онеспособе за живот.
Без предаје, до последњег даха
Тешко можемо ми волонтерски да „школујемо народ“ и омладину ако то плаћена школа не ради. Ако наш народ и омладину учи школа да је „богатство то што ми Срби једини на свету имамо два писма“ – то звучи веома примамљиво. Како да убедимо децу коју школа о писму лаже? Како да убедимо неуке и злонамерне према данас „алтернативној ћирилици“, српској светињи, у зло од два писма за један језик и његов народ, ако то неће да схвате лингвисти који су (на хиљаде њих) плаћени да омладину уче сваки дан на часовиама које је стварно њихово писмо за њихов језик. Наши стручњаци за језик, једибни у свету, уче српску децу да је добро и корисно бити „шизофрен“ у деоби свога народа на два писма у свом језику!
Ово што говорим, наравно, не значи предају. За отаџбину, свог родитеља, за своје дете, за свој језик на свом писму бори се до последњег даха. Него мало то нас чини. А још мање нас то чини на испераван и најбољи начин. Све док плаћени за тај посао од државе неће да схвате зашто нико други не предваја свој народ на два писма, тешко је сачувати ћирилицу. Ћирилицу убија то на шта ти и ја непрекидно указујемо (свуда где нас не цензуришу), пишемо и говоримо. Два су писма само Србима уведена с јасним циљем – учинити их оба „српским“, да би им се онда једно писмо избацило и наметнула „наша латиница“. То је најпре био циљ власти која је злоупотребила лингвисте после Новосадског договора (1954). А баш су лингвисти, својевремено злоупотребљени, данас постали барјактари докрајчивања ћирилице у решавању питања писма у Правопису српскога језика Матице српске.
Лингвисти преузели примат у еутаназији српске азбуке
Раније је била главни кривац (комунистичка) власт која је све против православља и ћирилице осмислила и спроводила, а данас су главни кривци лингвисти који су за изгон ћирилице преузели главну улогу, јер писмо и језик данас актуелну власт углавном не занима. Власт писмо занима само толико колико не сме да „избаци“ друго писмо, јер се боји реакције из света јер схватају да је то „одузимање права некој националној мањини ако Срби свој језик пишу само својим писмом“.
Власт, додуше, још од Милошевића своје исписе шаље углавном на ћирилици, али не тражи више ни од кога да се те уставне одредбе држи нити спомиње ту такву уставну одредбу. Тако су лингвисти узели себи за право да, противно уставној одредби у Члану 10. Устава Србије, одређују и даље по комунистичком изуму за Србе и алтернативно писмо.
Лингвисти су у српским језичким инстритуцијама, даакле, данас кључни предводници у затирањуб писма држећи се свог уникатног изума у свету – по коме Србима треба постепено заменити њихову ћирилицу преко шизофрене и неодрживе, и непостојеће више у свету, „равноправности писама“
(На Васкрс, 1. мај 2016)
