Прочитај ми чланакЗа ту земљу се зна откад се зна за себе.
За ту земљу се зна откад се зна за себе. Одмах после историје рођене земље, напамет се зна сваки трен тог парчета земље. Средиште једне цивилизације, инспирација другима, древна мистерија која је надахнуће стотинама генерација археолога, писаца, државника и уметника.
На сам помен одласка у ту земљу, готово свима је асоцијација пешчана плажа, кристално плаво море, док се иза налази луксузни хотел који пружа спокој хиљадама туриста сваке недеље. Али, када се изговори име главног града, тада човек задрхти. Неко од страха јер је застрашен медијима и светом око себе, а неко од поштовања, узбуђења, свестан колико је историје у тој речи од 5 слова.
Каиро.
Ни мање ни више но Каиро. У њега се заљубите чим видите прва светла, понесени славом тог имена. На улазу дочекују три Египћана. Са зидова се осмехују три снажна, кршна, грађевинца а изнад њих речи: „Успели смо“. Те две речи описују Египћане. Они увек успеју. Грађевинци су ушли у историју изградњом новог Суецког канала, прекретнице развоја египатске посрнуле економије. Русија као главна подршка стајаће иза свих главних пројеката дуж тог канала.
Ни пола сата није требало да прође да се први пут чује српско „Добро вече!“. Таксиста се похвалио како је много пута возио људе са Балкана и каже да су га сваки пут поздрављали на српском, те је морао да научи тих неколико речи. Недуго након тога, као да упозорава, каже:
– Знаш, ми не волимо Израел. Ја лично не волим њихову владу, али возим Израелце. Једном сам их одвео у моју кућу, где су видели фарму коју одржава моја жена. Супруга им је спремила ручак и дала кревет, али сам јој признао да су они Израелци тек након што су отишли. У супротном, не би им спремила ручак, нити би их примила у кућу.
– Имате врло паметну жену.
– Ми поштујемо друге вере. Египат чине 35% Копта и имам пријатеље међу њима. Ако су они добри према мени, и ја сам добар према њима.
Израел, коме је архи-жеља да освоји северну Африку никада није био посебно добродошао у Египту. Зато, када желе да компромитују неког политичара, Египћани пусте приче да је израелског порекла.
Питање кога сваког прво занима, иако је наравно лоше први пут такво питање поставити када сте већ у страној земљи:
– Је л’ овде безбедно?
– (Смех, имитација аутоматске пушке) Наравно да јесте. Овде има војске али само на појединим местима. Град је потпуно безбедан.
У самом граду присуство војске је неприметно, ако ју је уопште и било. Понеки војник може се видети тек у изузетно сређеним војним зградама, на осматрачницама.
Први утисак је да су сви Египћани одлични возачи. Одсуство семафора, пешачких прелаза, саобраћајних знакова и приступачне цене аутомобила створиле су нацију којој су аутомобили светиња. Иако свако за све друге возаче тврди да су дрогирани, не може се порећи способност крстарења улицама, на само 10 центиметара од пешака и других аутомобила.
Сирена је средство комуникације са осталим возачима, а колико је често употребљавају, могла би се искомпоновати нова мелодија сваки пут када Египћанин седне у ауто. Такође, не може се ни зажмурити пред чињеницом да много људи погине у саобраћају, као и да доста њих носи повез за руку око рамена. Прелазити иоле прометну улицу је лутрија у којој је улог рука или живот.
У три сата ујутру, када у Београду једва да се може видети неко изван области око сплавова, Каиро је крцат становништвом. Оправдање им је празник. Из једне зграде излазе десетине младих људи. Младић на рамену држи уснуло дете старо можда годину дана,а остали праве велику буку смејући се и причајући гласно.
Таксиста ми објашњава да је то биоскоп и да се филмови дају током целе ноћи, све до 6 ујутру. Деца углавном преспавају филмове, док њихови родитељи проводе време са друштвом. Већ на првом путу кроз Каиро у мени се јавља чудан осећај. Иако сам у Каиру, у мислима је Багдад. Али Баба, Дух из чаробне лампе овде делују као сасвим реални ликови. Град обавија нека чудна магија. Делује да је све могуће. Делује да је могуће стати пред стену, узвикнути „Сезаме, отвори се!“ и угледати благо.
Прво одредиште је зграда стара 70 година. Док стижем на трећи спрат, схватам да уместо препланулих грађевинаца из таме зидова извирују друга лица. Нефертити, Клеопатра, камиле, бедуини, удобно су смештени на таписеријама, исцртани на чупавим теписима. Ходником одзвањају само моји кораци и кофер који лупка на сваком степенику. Хотел у који улазим је у апсолутном мраку, светлост из ходника баца зраке на велику слику Нефертити. Уснули рецепционар само пружа кључеве и испуњава молбу оних који долазе у Каиро – мало воде.
Већ око 4 ујутру схватам да је лоша идеја имати собу близу минарета, али глас хоџе у сну почиње да личи на глас Аксел Руди Пела, док вода из поквареног водокотлића и бучни вентилатор дају звук гитаре.
Наставиће се…
Лада Александровић
