Прочитај ми чланакПотписивањем протокола о приступању Црне Горе у НАТО питање је дана када ће, некада поносна земља Срба, приступити овом злочиначком савезу.
Оригинална верзија данашње химне Црне Горе почиње стиховима „Ој јунаштава свијетла зоро, мајко наша Црна Горо“. Од тог јунаштва ништа остало није.
Ко год да каже да јунаштва међу Црногорцима (читај Србима из Црне Горе) није било може бити окарактерисан као лажов. Небројано пута су га доказали али га у међувремену изгубисмо. Приметићете да пишем „су га доказали“ и „изгубисмо га“. Не, није то зато што сам подвојена личност већ због тога што су наши преци јунаштво доказали, а ми смо га изгублили. Никада се они погнули нису ни пред много већом силом од оне коју су сами представљали, а веру и браћу никада и низашта издати не хтедоше.
А шта ми данас радимо? Када кажем ми мислим на све нас који смо потомци оних великана који војеваше под Скадром, на Фундинама, Мојковцу… било да живимо у данашњој Србији или Црној Гори. Ми допустисмо да нам дедовином газдују наши вековни душмани, да нам савезници постају они који су нас на колац набијали, да продајемо веру, српство и Русију.
Како се ми можемо назвати достојним наших старих? Смемо ли поменути Његоша, сердар Јанка, Марка Миљанова? Смемо ли изговорити своје презиме, а да се дубоко не постидимо што га обрукасмо за вјек и вјекова? Како од онаквих јунака постадосмо овакво смеће?
