Прочитај ми чланак

Поглавље 23 на реду тек крајем године?

0

Због блокаде Хрватске, цури време да до јула будемо ближи ЕУ. У Европској комисији без заједничке преговарачке позиције

pol-poglavlje23

Уколико у наредним данима не дође до помака око хрватске блокаде поглавља 23, Србија ће ући у “црвену зону”, а наредни корак наше земље ка ЕУ могао би да се пролонгира за крај године.

Наиме, цури време да се обави сав технички посао како би преговори о овом поглављу почели за време председавања Холандије, односно до краја јуна. У случају пропуштања овог рока, врло лако би се могло десити да се све темпира тек за децембар, када председавање ЕУ завршава Словачка.

Према нашим информацијама, због недостатка консензуса међу чланицама, Европска комисија још не може ни да почне израду нацрта заједничке преговарачке позиције ЕУ за поглавље 23. А њу, пре него што се да зелено светло за отварање поглавља, мора да проучи и одобри свих 28 чланица.

Загреб и даље не одустаје од три услова за ово поглавље – укидање закона у универзалној јурисдикцији за ратне злочине, гарантована места за хрватску мањину у српском парламенту и потпуна сарадња са Хагом.

Поједине чланице ЕУ, међу којима су најактивније Немачка и Аустрија, врше притисак на Хрватску да попусти. Данас би у Бриселу, на маргинама Савета за спољне послове, шефови дипломатија ових земаља Франк Валтер Штајнмајер и Себастијан Курц о томе требало да разговарају са хрватским колегом Миром Ковачем.

ДАН ОДЛУКЕ

Шефови европских држава и влада окупиће се на Европском савету 28. јуна, а међу главним темама самита наћи ће се и питања проширења, а поготово спорно поглавље 23, за чије је отварање Србија потпуно спремна. Тог дана требало би да буде донета коначна одлука да ли се поглавље отвара или ће Србија морати још да сачека.

10 коментара “Поглавље 23 на реду тек крајем године?

  1. Simerijanac каже:

    Лијепо. Сваке године по једно поглавље ( има их 35 чини ми се) и до 2051. године смо у ЕУ.

  2. xyz каже:

    ОСКАР ФРАЈЗИНГЕР: „УЛАЗАК СРБИЈЕ У ЕУ БИ БИО ВЕЛИКИ ГУБИТАК ЗА ЧОВЕЧАНСТВО…“

    Оскар Фрајзингер, посланик у парламенту Швајцарске:

    Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

    Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

    МЕЛАНХОЛИЈА И ПРЕНАТРПАНОСТ

    Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.

    У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.

    Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.

    Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.

    Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

    УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ

    Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.

    Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

    Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

    Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.
    Б. Живковић

  3. NGO_Informer каже:

    U teškim vremenima ti ćeš poznati ko ti je prijatelj, u ovom slučaju Frank-Valter i Sebastijan.

    1. Шарпланинац каже:

      попуши га курцу

    2. Simerijanac каже:

      Нису ово толико тешка времена. Тешка времена су била деведесетих прошлог вијека и тад смо упознали ко нам је непријатељ.

    3. NGO_Informer каже:

      Tudjman je bio brži od rukovodstva Srbije, s izuzetkom Vuka Draškovića i Dobrici Čosića, u shvatanju istorijske prekretnice, koju je tada predstavljao Maastrihtski sporazum. On je imao dobar uvid do toga kakva velesila je u Maastrihtu bila stvorena, da je okončena razparčenost Evrope, uračunajući u to i spoljnu politiku, i da sa tom velesilom nije dobro ulaziti u sukobe.

    4. Simerijanac каже:

      Ево ти нешто из хрватске, нашао на њиховим порталима.
      …………………………………………………………………………………..
      Podaci njemačkog Saveznog zavoda za statistiku kažu da je prošle godine u tu državu uselilo 50.628 hrvatskih državljana. Godinu ranije uselilo je 44.260 osoba. Iz ovih brojki nije sporno kako se broj odlazaka Hrvata u Njemačku povećava iz godine u godinu
      ……………………………………………………………………………………
      Сваке године их 100 ооо мање, с тим што се број увећава што, а што се види из приложеног горе. И још нешто,… ово говори само о Њемачкој. Да се разумијемо, њихова судбина ме ни најмање не боли, али никако не желим да мој народ дијели судбину са својим непријатељима и међу својим непријатељима.

      Понављам други пута, непријатељи су своје право лице показали деведесетих прошлог вијека. Сва католичко- протестантска Европа без изузетака. У војном, економском, медијском, културолошком и сваком другом смислу од највишег до најнижег нивоа ( обични људи). Част ријетким изузецима.

      Алтернатива увијек постоји. А Срби ће у року од 10 година ( до 2026. сигурно нећемо ући у ЕУ) смоћи снаге и пронаћи алтернативу.

    5. NGO_Informer каже:

      Vi niste ni u stanju da nekog proglasite persona non grata, tako da verujem da je bolje pripremiti se na scenarijo da vi ne budete u stanju da pronadjete ovu alternativu.
      Čast Bobimu Fišeru. On je verovatno imao posebnu vezu ka Jugoslovenima, s obzirom na to da je on mnoge od njih upoznao, Matanovića, Gligorića, Parmu, Matulovića, da je učestvovao na ovom lepom turniru u Bledu, da je pratio Šahovski Informator.

    6. Simerijanac каже:

      ЕУ се распада до 2026. године.

  4. Маринко каже:

    Још само да уведу поглавље да се свима нама скине по-главе па да прихватимо све!

Коментари су затворени.