У парламенту у Кијеву се води расправа о измени Устава и могућим последицама политичких одлука које се тичу Споразума из Минска

Осим посебног статуса за Донбас, странке у Врховној Ради се боје колико ће одлука о децентрализацији утицати на сепаратистичке тежње других покрајина, које су већ најавиле да ће се позвати на исто право које ће се дати самопроглашеним републикама у Донбаис, што би био почетак краја уједињене, можда и целовите Украјине. Стога украјински председник, влада и парламент настоје пронаћи модел којим би очували крхку равнотежу између различитих тежњи украјинских народа, док истовремено на на истоку земље појачавају борбене активности у оквиру такозване „Антитерористичке акције против проруских сепаратиста“.

Према извештајима из Доњецка, воде се жестоке борбе на линији разграничења између украјинске војске и паравојних група легализираних под именом Националне гарде Украјине, с једне, те војске Доњецка и Луганске Народне Републике с друге стране.

Већ крајем април и почетком маја ове године се приметило погоршање војне ситуације у Донбасу. Број напада и њихова жестина су расли свакодневно, а повремено је долазило до ограничених сукоба пешадиских јединица. Сукоби су прогресивно расли и ескалирали до те мере да су обе стране до линије сукоба готово отворено довукле тешко наоружање. Артиљерија с обе стране туче готово непрестано, а борбе, готово даноноћно, трају у подручјима пункта Јасиноватаја и Авдејевка, Докучајевска, Горловка, те западно од града Доњецка.

Драматично је повећан је број мртвих и рањених војника на страни украјинске војске, што признаје и Кијев, док службени извештај Доњецке Народне Републике говоре о пуно мањим губицима. Ипак, на друштвеним мрежама колају паничне гласине, позивајући се на „изворе“ који говоре „да је војска Донбас изгубила целе јединице“. Међутим, званична агенција Доњецке Народне Републике ДАН редовно извештава о сукобима и губицима и оповргава пропагандна извештаја о „уништењу целих јединица“, како тврде „локални извори који извештавају Кијев“.

Специјалне извиђачке јединице војске Донбас су забележиле пребацивање украјинске војне опреме на линију раздвајања, укључујући противавионски топове, артиљерија и минобацаче.

„Наше обавештајне службе и даље бележе концентрацију недозвољених оружја и војних јединица дуж линије раздвајања“, рекао је командант Оперативне команде ДНР, Едвард Басурин.

Само у подручју Јасиноватаје су довучена 2 тенка, док су у селу Степа Маријино распоређени самоходни топови, тенкови и оклопна возила. Из Селида, 30 километара западно од Доњецка, према линији раздвајања према граду Доњецку се кретала колона која је укључивала тенкове, пешачка борбена возила БТР-80, БТР-3, МТ-ЛБ, теренска возила са противтенковским топовима МТ-12 „рапире“, хаубице Д-30 и минобацаче калибра 120 мм.

Ово је само једно од сличних извештаја протеклих месец или два, које потврђује пренос војне опреме украјинске војске у зону сукоба, радње које су се интензивирале с почетком пролећа.

Према пакету мера за спровођење Споразума из Минска, потписаног 12. фебруара 2015. године, артиљерију од преко 100 мм би обе стране требале повући од црте раздвајања најмање 50 километара, вишецијевне ракетне системе – 70 километара, а ракетне системе „Торнадо“, “ orkan „и“ Тачка „на удаљеност од 140 км. У складу са договором из септембра, обе стране су требале повући и артиљерију калибра до 100 мм, као и све тенкове и минобацаче. Но, управо ова оружја се сада редовно користе за гранатирање подручја Донбас, и то у пуно већој мери од одговора милиција самопроглашених република, али се не предузимају никакве значајније пешачке операције ни са једне ни друге стране.

Након иницијативе Кијева о увођењу наоружане мисије ОЕБС-а у подручје разграничена Донбаса, бројни стручњаци и новинари су повезали ескалацију сукоба с новим предлогом председника Порошенка и украјинских власти. Према мишљењу многих, Кијев намерно погоршава ситуацију, само како би добио додатне аргументе у корист распоређивања такозваних „мировних снага ОЕБС-а“.

Предлог Кијева је оквирно подржала и Москва, али је Кремљ истовремено предлог и одбио, тражећи да рад мисије с Кијевом морају договорити и одобрити власти у Доњецку и Луганску.

Међутим, није баш све тако једноставно као што се чини. Ако је неко у Кијеву и предложио да се интензивирањем непријатељства пруже нови аргументи око увођења мировне мисије ОЕБС-а, то још увек не мора бити главни узрок ескалације сукоба, јер је, између осталог, ту је претпоставкуе тешко и оправдати. То се види већ на први поглед, јер је очигледно да су везе између ескалације сукоба у Донбасу, с процесима везаним за мировну мисију, ако их је и било, биле случајне.

Пођимо од чињенице да нити мисија Уједињених нација, нити мисија Европске организације за безбедност и сарадњу у правилу не улазе у ратну зону. Где год постоје такве мировне снаге, потребно је осигурати континуирани прекид ватре. Надаље, за увођење мировних снага су неопходни сагласност и гаранција обе сукобљене стране, а не да дају гаранције посредници, тврди стручњак Ростислав Ишченко.

Русија је у више наврата изјавила да у принципу није против доласка наоружане мисије ОЕБС-а у Донбасу, али је одмах рекла да она на то није ни пристала. Иако су ове изјаве за многе противречне, то је само привид. Наиме, Москва заправо не може то ни учинити, јер није страна у сукобу и нема право да даје било какве гаранције у том смислу.

Да појаснимо, онима који верују у пропаганду Кијева. Без обзира на помоћ коју пружа Донбасу, Русија и Украјина нису у рату и стога ни по међународном праву, нити у оквиру ОЕБС-а или Уједињених нација не могу дса договоре распоређивање мировних снага у Донбас, јер пристанак могу дати само службени представници Доњецка и Луганске Народне Републике. У том смислу, Москва службеном Кијеву може само да предложи да покрене преговоре са Доњецком и Луганском.

Но, Кијев не признаје власти у самопроглашеним републикама и не жели их као преговарачке партнере.

У међународној пракси се више пута догодило да се власти нису слагале са њиховим наоружаним противницима, што је логично, те да нису признавале њихов статус, али су биле свесне потребе за дијалогом и да се само на тај начин може окончати рат. У тим су случајевима власти су пристајале на прегове са особама које де факто контролишу територију и воде рат, јер су за циљ имале да окончају сукобе. Сличних примера је безброј, пођимо само од актуелних догађања у Сирији, а можемо се вратити код нас, на територији бивше Југославије, када су током ’90 -их службено признате власти преговарале са челницима непризнатих територија, а све с циљем завршетка сукоба.

Међутим, чак ни током процеса у Минску се украјински представници нису хтели сусрести с политичким представницима Донбаса и документе је у име Украјине је потписао бивши председник Леонид Кучма. Обзиром да Кучма од 2005. не врши никакву службену дужност у земљи, упитно је какав статус, према међународном праву, уопште имају споразуми које је он потписао.

Порошенко је покушавао зато деловати тако да гарант спровођења споразума буду  Ангела Меркел, Францоиско Оланд и Владимир Путин.

Изгледа смешно, јер је дозволу да преговара и потписује документе Кучма могао добити само од украјинске владе и председника. Дакле, за разлику од лидера Француске, Немачке и Русије, Поросенко је своје уставна овлашчењаи предао Кучми, који је онда „гаранције“ потписивао у његово име. То је уређено на такав начин само да не би нико из Кијева равноправно сео с представницима Доњецка и Луганске Народне Републике за пеговарачким столом.

То је била стратегија власти из Кијева којом се хтело избећи да се током преговора Украјина и Доњецка и Луганска Народна Република ставе у равноправан положај. Барем то тако виде у Кијеву.

Дакле, Кијев сада покушава придобити ОЕБС и увести наоружану мировну мисију у Донбас без преговора и консултација са челницима Доњецка и Луганске Народне Републике. Међутим, то напросто није могуће, што је ваљда јасно и лаицима. Одлуке ОЕБС-а се донесе консензусом и довољан је само један глас против да не буду прихваћене. Под условима када нису испуњена основна правила ОЕБС-а, односно, када не постоји изричити пристанак једне од страна у сукобу за долазак мировне мисије, гласова против би било више него довољно.

Према томе, чак и да се не узму у обзир дубоке противречности у вези могућег мандата мисије и недостатак земаља које желе послати своје трупе у тај хипотетички контингент, због политичког става Кијева се технички не може реализовати идеја увођења наоружане мировне мисије у Донбасу.

Предлог је одбијен и од стране самих посматрача ОЕБС-а, који разумеју да би у том случају они одмах постали мета провокација украјинске стране и могуће жртве у размени ватре.

Ако ескалација сукоба спречава било какво распоређивање мировних снага, онда је логичније тврдити да се погоршање ситуације у Донбасу не може директно повезати с иницијативом о увођењу полицијске мисије. Али који је онда циљ Кијева, ако с друге стране тврди да је предан спровођењу Споразума из Минска, а због мира је спреман и на распоређивање мировног контингента ОЕБС-а или неког другог?

Разлог би могао бити исти као и сви претходни. Власти у Кијеву се суочавају са све већом политичком нестабилношћу. Појединци, неорганизоване и разбацане групе организују спонтане протесте против повећања цена, те пада животног стандарда који је достигао катастрофалне размере, што озбиљно брине службени Кијев. Овим групама треба додати и све све оне који су на  Дан победе по украјинским градовима марширали с наранџасто-црном траком Св. Ђорђа, те на тај начин показали да се не боје диктатуре. Ту су и окупљања Русина, Мађара, Румуна и других група на западу земље, које унутар Украјине траже већу аутономију.

Међу огромном масом ове врсте незадовољника нема припадника Десног сектора, јер се они углавном буне када се покрену истраге о њиховим ратним злочинима, када задире њихова права или се окупе када се у парламенту расправља о децентрализацији, давању специјалног статуса Донбаса и амнестији за становништво истока укључено у сукобе, што је део закона из Споразума из Минска, који би требао окончати рат у земљи.

Десни сектор и радикалне наацистичке групе никада нису протестовале против катастрофалних одлука владе и парламента које су разориле економски и финансијски систем Украјине, као ни против попуштања западним кредиторима или склапања аранжмана са ММФ-ом. Они воде своју рововску идеолошку битку у којој се боре само за сопствени статус и будућа права. Њих судбина пензионера и милиона „обичних“ Украјинаца уопштено не занима.

Међутим, групе незадовољних Украјинаца, мале, разбацане и немоћне, чак и да се уједине не могу неутралисати полицију, СБУ и неонацистичке милитанте Десног сектора.

Уз све то, власти у Кијеву су прошле недеље морале трпјети испаде „хероине која се вратила из руског заточеништва“, пилоткиње Надежде Савченко, која је у Врховној Ради политичарима и лидерима парламентарних фракција држала предавања о родољубљу, ратоборном реториком говорила о потреби војног решења сукоба у Донбас и понашала се као да је на психијатријској клиници, правећи будалу од себе.

„Надеждин недељу“ у Кијеву је био добар тест за власти, јер је она надробила гомилу нацистичких парола у парламенту и пред медијима, а да јој се нико није смео супротставити. Неко други би на њеном месту одмах био оптужен да ради за руски ФСБ, те да намерно блати имиџ Украјине и завршио би у затвору. Међутим, Надежда Савченко је, упркос чињеници да је Врховну Раду претворила у театар апсурда, ипак успела да провери реакције људи на слоган:

„Све треба побити! Живела нацистичка диктатура!“

Не само то, него су радикални нацисти рекли како би Надежда Савченко могла постати председнички кандидат и Маргарет Тачер украјинске политике, која ће ујединити народ и унапредити политички систем у земљи „наглавце“.

„Ја не знам ко ће је зауставити у овој политичкој трци, ако она сама не престане или не учини неку глупост. Мислим да је она један од главних кандидата за председника Украјине, која обједињује све патриоте“, изјавио је заступник Врховне Раде и украјински бизнисмен Вадим Рабинович.

Рабинович такође сматра да би улазак Савченко у политику био је озбиљан ударац за радикале Олега Љашка, па чак и за Јулију Тимошенко с чијом је партијом „Домовина“ Надежда Савченко на парламентарним изборима у Украјини у октобру 2014. као заступница ушла у сазив Врховне Раде.

Руси као да су срећни што су се решили луде Надежде Савченко, а Сергеј Лавров је на питање новинара да коментарише ситуацију у Кијеву након повратка Савченко у домовину рекао „како је она сада проблем украјинских власти и да га више не занима“.

Руски лист Поглед је разговарао с угледним руским психотерапеутом Марком Сандомирским, који каже да је Надежда Савченко „ирационална и екстровертна, али када су у питању осећања, онда се понаша хладно и логично“.

„Када видите њен израз лица, гестове и глас, па чак и телесну грађу, може видети печат мушкости, али ми овде говоримо пре свега о психологији, а не о физиологији“, каже Марк Сандомирски.

У Украјини у последње две године, док је била у руском заробљеништву, настао је култ Надежде Савченко, коју су описивали као „украјинску Јованку Орлеанку“, „понос Украјине“, те писали како „њеној чврстоћи могу завидети чак и мушкарци“.

Говорили су да је хероина, али је она у ствари неодговорна, болесна и насилна жена, која не зазире од позива на масакр.

Створење које треба стрпати болницу и лечити дуже времена, а не јој допустити да држи говоре у Врховној Ради, поготово не у Европском парламенту, што је такође могуће, обзиром да је Надежда Савченко у децембру 2014. изабрана је за украјинског представника за Парламентарну скупштину Савета Европе.

„Слободна Надежда Савченко је исто што и мајмун с бомбом у руци. Када и где ће је бацити? Нико не зна, укључујући њу саму“, пише лист Regnum.

Парадокс је да украјински политички систем, уместо да нађе начина да јој помогне, дозвољава Надежди Савченко да се активно бави политиком. Све је више политичких снага који ће је покушати искористити, посебно они на страни украјинских шовиниста, надајући се да ће Савченко „бомбу“ бацити на њихову конкуренцију.

Зашто је украјински систем тако лош? Зашто ствара хероину која може да уништи било кога и било где? То би била пука инерција, када је „родољубље“ у ствари крвожедни провинцијски шовинизам и он тражи да иде до крајњих граница.

Украјински медији су збуњени. Они су Савченко описивали као јунакињу, а сада виде да пред собом имају сасвим другу особу, идеалног кандидата за место „украјинског Фирера“, а никако Маргарет Тачер, без обзира на све мане бивше британске премијерке.

Ако је пусте да се приближи изборима, она има прилику постати председница Украјине. Теоретски, … постоји шанса.

Надежда Савченко има живописну реторику која се свиђа Украјинцима, али која их је довела и до пропасти. Она говори о слободи и достојанству, иако то у пракси изгледа трагикомично. Савченко је живописан пример онога што се догађа кад Пи-Ар преобликује стварност. Данас је немогуће чути њене речи, а не осетити ужас.

Оно што је најгоре, Надежда Савченко је показала да њено понашање и реторика људима не смета, а онима којима смета, ти се боје и ћуте. Неонацисти су на овај начин подсетили власти у Кијеву на све што им се не свиђа и интензивирали су своје активности. Некада батаљон, данас пук „Азов“, најорганизиранија и политички најјача неонацистичка паравојна структура, одржала је већ неколико протестних маршева. Сада имају и хероину која их теоретски може повести у победу на изборима. Зашто не?

Дакле, ескалација сукоба у Донбас има директне везе са владом и активностима ових група. Наиме, јединице Десног сектора су појачале своје борбене активности и пре него се почело говорити о проширењу мисије ОЕБС-а, отприлике у рано пролеће. Осим тога, од фебруара и марта су стручњаци и новинари блиски режиму, попут Фирташа и Рабиновича, па чак ни новинари који су подржавали ЕвроМаидан, попут Лешенке и Шустера, изненада почели критиковали поросенка.

Кијевска елита као да је намирисала крв другог државног удара, али њега тренутно могли провести само неонацисти, јер су они права организована и оружана сила која се може супротставити властима у земљи, а Надежда Савченко би била идеална да стане испред злочинима и недицсиплином компромитованих команданта војних јединица Десног сектора.

Дакле, једини могући лек Кијева против неонацистичке револуције је погоршање непријатељстава у Донбаса. Али Порошенко мора бити опрезан. Војна акција би требала бити довољно интензивна да њоме се вежу неонацистичке снаге, али опет не сме ескалирати до те мере да прерасте у општи рат.

Идеално за Кијев је да се мало зарати, али да се сачува процес спровођења Споразума из Минска. Влада у Кијеву је обећала да неће бити „Трећег Минска“, а судећи према реакцијама Берлина и Париза, ако Порошенко уништити постигнути споразум којем су они били јемци, они излазе из процеса, остављајући Украјина саму са својим проблемима.

Извор: altermainstreaminfo.com.hr

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: N.Babić, Десни Сектор, Донбас, Надежда Севченко, Новорусија, Украјина