Прочитај ми чланакСудећи према првом дану нове скупштине – на којој су дефинитивно исцртане линије и одмерена дубина рова будућег политичког фронта у Србији (дубљи је него што је ико слутио) – показаће се да је грађанистичка пророкиња Весна Пешић била у праву. Наиме, Вучићу неће бити лако као пре да одржи позицију на „политичком центру“, односно месту, како каже она, „посвећеног борца за модерну Србију“. „Неће ићи тако, јер ми се чини да о томе Вучић више не одлучује“, каже Пешићева славодобитно.
О три чланка који сведоче на чему се у Србији нашла национална и либерална интелигенција. Ако су се икад и разилазиле.
1.
Судећи према првом дану нове скупштине – на којој су дефинитивно исцртане линије и одмерена дубина рова будућег политичког фронта у Србији (дубљи је него што је ико слутио) – показаће се да је грађанистичка пророкиња Весна Пешић била у праву. Наиме, Вучићу неће бити лако као пре да одржи позицију на „политичком центру“, односно месту, како каже она, „посвећеног борца за модерну Србију“. „Неће ићи тако, јер ми се чини да о томе Вучић више не одлучује“, каже Пешићева славодобитно.
Сад, слутећи да о томе не одлучују ни Пајтић и Радуловић, можда и не треба веровати аналитичком дару Весне Пешић, али не сме се ни потценити озбиљност оног што кроз њу говори. Кад каже да о томе одлучује неко други, она не претпоставља, већ зна шта прича. Наиме, давно је било кад се звање „посвећеног борца за модерну Србију“ стицало политиком образовања, покретањем економије, убијењем незапослености и дизањем културе.
Иначе би Орбан био апсолутни шампион реформи, а не „опасни популиста на граници расизма“. Чинови „посвећених бораца“ деле се на другом месту, баш на оном које говори кроз Весну Пешић. Она тврди – и није у томе усамљена – да је Вучић ту позицију изгубио у Савамали, да је то била тачка после које „ће се споља тешко више неко заварати“.
Савамала јесте озбиљан гаф власти, али то тврдњу Весне Пешић још увек не легитимише као истиниту. Да се не лажемо, да је Вучић, на пример, у ноћи кад је са Дачићем потписао Бриселски споразум, целу Савамалу сравнио до темеља, заједно са свим њеним житељима, не би за Пешићеву био мање Де Гол, како га је тих дана одушевљено звала, док би се ови споља дали заварати. Биће онда да је прави проблем што се Савамала догодила у изборној ноћи, у којој су Американци дали свој оштар одговор на Вучићево расписивање избора.
2.
Шта је ту била тачка прелома? Сами избори? Најава широког уласка кинеског капитала у Србију? Руси? Улазак Србије у трговински систем Евроазијске уније? Или Вучићево мешање у Републику Српску, где је успео да окупи завађене Додика и Иванића, који су после састанка с њим заједно напали настојања Сарајева да лажира попис становништва у Босни? Ђаво ће га знати шта је од тога, али ће бити да су све то ствари којима се на Западу губи чин „посвећеног борца“.
Шта год да јесте, Савамала није била разлог. Уосталом, није ли Борис Јељцин постао доживотни патријарх свих „посвећених бораца за модерну Русију“ тек кад је из тенковских цеви развалио сопствени парламент? Тек, шта се постане кад више ниси „посвећени борац“, одговор нуди Ђорђе Вукадиновић. Постане се, каже он, „актуелно зло“, „беда“, „метастаза“, „неурачунљив“…
Наравно, ниједна од тих квалификација нема политичко исходиште, али свака од њих је ицртавање онтолошке границе између „нечега“ и „ничега“, између бића и ништавила. „Ништа“ нема легитимацију учешћа у политичком процесу, па се у њему не да ни срушити. Отуд је против „ништа“ дозвољено све, борба против њега не рачуна ни са демократским процедурама, ни са витештвом, ни са било којим правилима игре. „Ово није дошло на изборима, и само изборима неће ни отићи“, закључује Вукадиновић.
3.
А, ако на изборима неће отићи, како онда хоће? Егзорцизмом? Насиљем? Дератизацијом? Револуцијом? Хемотерапијом? Пучем? Електрошоковима? Кад неки појединац, једнако као и политички режим, заслужено или не, постане ово, средства против њега бирају се искључиво према критеријуму ефикасности, а не разборитости, чак ни сврсисходости. Да би завршио како је завршио, Милошевић је у главама пастве најпре морао да постане ово. Гадафи би барем био убијен као човек да није претходно трансформисан у ово. Не улаже ли, на крају, западни свет толико пропагандних напора управо због тога да би од Путина начинио ово?
4.
Ако је против озверене српске владе већ дозвољено све, за Вукадиновића је мањи проблем од избора метода да аргументује удруживање свих против ње, без обзира на политику или идеологију. Или, како сам каже: „Само широко и принципијелно уједињена опозиција има неке шансе“. Било би вредно чути на којим принципима се могу ујединити, рецимо, Тадић и ДСС? Или Двери (које се за сада држе паметно и уздржано) са Чедом? На принципу државности или освајања врхова на Андима?
Не, каже Вукадиновић, опозиција се може принципијелно ујединити само на томе „да морамо имати државу“. Цитирам: „Да бисмо, на пример, Теофил Панчић (или Тања Мишчевић) и ја полемисали о ‘европском путу Србије’ и да ли је бољи Тито, Путин или Хилари Клинтон, ми морамо имати колико-толико уређену земљу, колико-толико функционалне институције, елементарну правну сигурност и какву-такву јавност“.
И, наравно, ту редовно из грма искочи проблематични зец наших национал-либерала. Да ли им је државу украо Вучић док се давио у радикалима, избачен из сваке добре национал-либералне куће, док су наши национал-либерали дуже од деценије чопкали од државе, свако мало повлачећи своје непомерљиве црвене линије? Да ли су деценију и кусур „колико-толико функционалне институције“ пунили својим и задњицама западних агената, са којима су се растаљивали у духу демократије, толеранције и намирености – или су им их натрпали напредњаци? Правну сигурност смо имали све док је 2012. није отео Вучић са фантомком на глави?
5.
Шта је потребно да наши национал-либерали проговоре истину – да су нам све то без чега смо остали отели наши колонијални господари, плаћајући и наше националисте повлашћеним местом унутар новог антинационалног поретка. Али зашто би Вукадиновић, помињући их, ризиковао и јаре (заклети антивучићевски опозиционар) и паре (подршка западних центара)? Није ли боље овако: мученичка опозиција, уз подршку јаких? Није ли на тој простој једначини изграђен профил гомиле моралних корифеја наше петооктобарске јавности – од Бранкице Станковић до Оље Бећковић? Зашто би се замерао онима који су га и у најгорим временима пуштали у јавни простор да се спори са Теофилом Панчићем, симулирајући плурализам?
Зашто би у питање доводио стање полуколонијалне окупације, у коме, по дефиницији, нема државе, нема правне сигурности, нема слободних медија, кад може лепо да се живи и у окупацији, али само да буде демократије, плурализма и да Вучић редовно храни гладне тиће српског јавног простора, јер странци то више неће? Како је то постало тако лако живети у нашој кући у којој је све на свом месту, само што њени власници нисмо ми који смо је градили, већ неко други?
Одавно је то виђено: знају наши opinionmakeri колико је важно да се грађанима на очи у првом плану политичких процеса фокусира актуелна власт – коју већ и само учешће у тим разорним процесима троши – а максимално заштитити странце, који ће остати сакривени у сенци, док се гарнитуре на власти мењају и док наши Ђорђе и Теофил распредају и запредају као капиталци намирене локалне чаршије, који знају о чему се говори, а о чему не.
6.
Ако постоји само један разлог да Вучићева влада буде хваљена, онда је то зато што је макар повремено скидала завесу са странаца, што је у другом мандату отворила јавни простор за нешто људи који јавно говоре да се ниједан политички процес у Србији не може водити без њих на првом месту, и што је самим тим оголила наше национал-либерале, показујући данас да је сваки западни смоквин лист био довољан да сакрије њихову срамоту.
Толико да нису могли да стану ни у заштиту Милета Додика и Српске од планираног пуча, само зато што се на његовој страни умешао Вучић и зато што је бар на тренутак Додикова данашња судбина опасно засмрдела на Вучићеву сутрашњу. И ту је његова победа над нашом клијентистичком шаршијом: он је окупацију учинио очигледном, они су је крили као лудо дете.
Срби дакле неће повратити државу кроз институције, које им деценију и по раде о глави. Пре ће је задобити деловањем 40 себи и земљи верних „разбојника“, који за такве институције неће марити; неће ићи по правду са заробљеним судством, већ са судством које ће држава од странаца најпре потчинити себи, а тек онда га вратити грађанима; неће вратити своје медије тако што ће у њима Ђорђе и Теофил мазати леђа један другом фактором 50, јер и то смо видели, а слободне медије имали нисмо, већ тако што ће их оних 40 најпре отети себи, а онда вратити народу.
7.
Не знам да ли се Вучић отима са странцима за медије због себе или због Србије, али држим да је то на ползу свих, бар док не окреће леђа Русији и пушта кинески капитал. Јер сваки медиј отет од странаца, па како год отет и ко год га отео, корак је ка слободи за Србију. То отимање, посебно кад отима Вучић, не може бити лепо за гледање као кад Ђорђе и Теофил масирају леђа један другом. Јер ратови могу бити вођени и из прљавих и из племенитих намера, али, без обзира на то, у сваком рову, чак и у рову најплеменитијег рата – смрди. И не може бити другачије, нису то веселе паткице из Савамале.
Отуда, у окупацији не тражиш демократију, већ слободу. Ако демократију тражиш пре слободе, тад си безнадежно глуп или једнако толико покварен, тражећи заправо само сигурност за своје место у окупационом апарату. Уосталом, довољно је присетити се колико је за последњих 15 година кроз српске медије направљено сумњивих угледника који су се противили свакој власти, и колико је кроз исте те медије честитих каријера сасечено и образа испрљано међу онима који су се јавно противили странцима.
Толико о данашњем опозиционом мучеништву и Путу којим се ређе иде, како је Вукадиновић патетично насловио свој текст, позивајући све од опозиције до странаца да се уједине против Вучића. Само да би се он и Теофил вратили на места која мисли да им припадају.
8.
Али ко ће знати да ли Амери уопште руше Вучића, кад они више не воде јединствену политику на Балкану, већ га једни Амери руше, а други подржавају, како тврди трећи пророк из наше приче Душан Пророковић? Закључак је мудар колико соломонски, само како то да међу подељеним Америма увек победе они који више воле Албанце него Србе; увек буду јачи они који хоће од Србије нешто да отму, никад они који би да јој нешто дарују?
Теза је, наравно, политички практична колико и бесмислена. Ни наши национал-либерали данас не могу да порекну како Македонију и Српску разваљују Амери и Британци, а све им теже иде да другачије тврде поводом Савамале, посебно кад у тим протестима и сами учествују и кад се сликају испод оних симпатичних паткица, истих као оне које су радиле о глави Дилми Русеф.
Из такве тезе Пророковић развија и следећу: не треба претеривати, није све протесте који се ваљају Балканом платио Сорос, ваљда алудирајући да баш овај београдски није. И у праву је – није платио све. Рецимо, успели протест Заветника против НАТО пре пар месеци није платио он. Како знам? Једноставно: тог протеста није било у медијима које на овај или онај начин држи генерал Петреус. А како знамо да овај у Савамали Сорос плаћа? Тако што га је било преко сваке мере укуса у медијима генерала Петреуса.
Пророковићева рационализација, која покушава да пронађе онај танки пролаз унутар све теже одбрањиве тезе да је могуће давити Вучића, а не обрадовати Американце – бар ону половину у њиховом естаблишменту која нас мрзи – на крају, како је и кренула, завршава у апсурдном закључку. Дестабилизација са Запада, каже он, за Србију уопште не мора да буде лоша.
Зашто, не сазнајемо из његовог текста, осим ако не мисли да би нам милион мртвих озбиљно смањило незапосленост и број гладних уста, а и било би више места у обдаништима. Рационализација све очигледнијих лутања овдашњег национал-либералног крила интелигенције, које је успело да у Савамали препозна и ослобађање грађанске храбрости, забораваља да цена тога да Ђорђе и Теофил поново масирају леђа један другом, као до 2012. године, може бити толико висока да нећемо имати ни глава да је платимо. Што, је ли, уопште не мора бити лоше за нас!
9.
Сва три типа рационализација која сам настојао да опишем јесу у основи револуционарни дискурси: што горе, то боље. Цела прича може се само завршити питањем да ли је данас Србија толико огрезла у беди да ће још једном бити спремна да изгине за рачун оних које препознаје као непријатеље, који је убеђују да јој, гледано из Вучићевог пакла, време Бориса Тадића изгледа као изгубљени рај. И да ће све бити много боље ако се политички процес врати четири године уназад, где ће окупација бити сасвим ок, под условом да само буде демократска.
