Прочитај ми чланакИстраживачи ММФ-а признају да су њихови резултати страшни. Неолиберализам није донео економски раст – само су малобројни постали још много богатији.
Истраживачи ММФ-а признају да су њихови резултати страшни. Неолиберализам није донео економски раст – само су малобројни постали још много богатији.
Како изгледа када идеологија умире? Као и у многим стварима, књижевност је најбољи водич. У Црвеном изобиљу, одличном историјском роману, Франсис Спуфорд описује како се у Русији распадао комунистички сан о изградњи бољег, праведнијег друшва.
Чак и када су цензурисали мисли својих грађана, комунисти су сањали велике снове. Спуфордов јунак је Леонид Канторович, једини совјетски економиста који је добио Нобелову награду за економију. Док се труцка московским метроом, он фантазира о томе шта ће изобиље донети његовим осиромашеним сапутницима: „Сва женска одећа претвара се у свилени брокат, а војне униформе у елегантна сива и сребрна одела: а лица, сва лица у вагону, опуштају се и губе боре урезане бригом и глађу, и друге трагове нужде.“
Али стварност зачас поруши те куле од песка. Бројеви су све непослушнији. Дивни планови могу се остварити само преварама, а главни архитекта то зна боље него иједан дисидент. Ово је један од Спутфордових суштинских увида: дуго пре јавног протеста, људи унтар система гунђањем су изражавали незадовољство. Шапат по шапат, писмо по писмо, режим је постојано поткопаван изнутра. Његов коначни пад догодиће се више деценија после завршетка романа, али је већ видљив.
Када је роман објављен 2010, било је јасно да идеологија на којој почива савремени капитализам малаксава, али не и да умире. Изгледа да смо сада стигли дотле. Управо технократи који одржавају систем полако и нерадо признају да му нема спаса. Чујемо то од Марка Карнија из Енглеске банке који позива на узбуну због „ниског раста, ниске инфлације, ниских каматних стопа“. Или када Банка за међународна поравнања, централна банка централне банке, упозорава: „чини се да је глобална економија неспособна да се врати одрживом и уравнотеженом расту“. А најјасније нам је то недавно рекао ММФ.
Интервенција Фонда није најзанимљивија по томе што је речено – важније је ко је то рекао и како. У централној едицији Фонда тројица његових врхунских економиста објавили су студију под насловом: „Неолиберализам: прескупо плаћен?“. Већ вас од наслова подилази језа. Најпознатији економисти и политичари тако дуго су порицали и само постојање неолиберализма одбацујући ту реч као увредљиву етикету безубих незадовољника који не разумеју ни економију ни капитализам. А сада стручњаци ММФ-а описују како се „неолиберални програм“ ширио по планети у последњих 30 година и како су у све више држава друштвене и политичке институције поклекле пред законима тржишта.
Вил Дејвис је у својој књизи Границе неолиберализма навео два најважнија британска примера: државно здравство и универзитете, „где су учионице претворене у супермаркете“. Јавни сектор је замењен приватним компанијама, а демократија пуком конкуренцијом.
Истраживачи ММФ-а признају да су њихови резултати страшни. Неолиберализам није донео економски раст – само су малобројни постали још много богатији. Овај систем изазива огромне ломове који за собом остављају људске рушевине и потребне су милијарде за санирање последица – налаз са којим би се сложила већина корисника банке хране у Британији. И док Џорџ Озборн оправдава штедњу као благовремену „поправку крова по сунчаном дану“, економисти Фонда дефинишу је као „поткресивање државе… још један аспект неолибералног програма“. Аспект чији би трошкови, кажу они, „могли бити велики – много већи од користи“.
Овде треба обратити пажњу на две ствари. Прво, ова студија долази од истраживачког одељења ММФ-а, а не од оног особља које лети у банкротиране земље, преговара о условима зајма са владама којима је очајнички потребан новац и спроводи фискално малтретирање. Још од 2008. године, продубљује се јаз између онога што ММФ мисли и ради. И друго, иако су његови истраживачи много критичнији него што бисмо очекивали, они у ствари испитују различите моделе излазне стратегије за своју фирму. Тако они бране приватизацију тврдњом да она води „ефикаснијем пружању услуга“ и смањивању јавних трошкова – на шта човек може да им одговори само возном картом до нуклеарке Hinkley Point C.
Овим истраживањем ММФ је ипак значајно прекршио неолиберални консензус. Неједнакост и бескорисност великог дела модерних финансија: такве теме економистима и политичарима обично служе као вештачке коске за јачање зуба и они их радије третирају као одступања од норме. Најзад је једна велика институција проговорила не само о симптомима већ и о њиховим узроцима, за које тврди да су политички. И водећи аутор ове студије је признао да пре само пет година Фонд не би објавио овакво истраживање.
Од 80-тих година прошлог века политичка елита одбацује идеју да је њено деловање идеолошко и тврди да она само спроводи ефикасне политике, оне “које раде“. Али то може да прође само ако оно што спроводите стварно ради. Од краха 2008. наовамо, банкари централне банке, политичари и ТВ новинари уверавају јавност да ће тај трик или те милијарде обавити посао и вратити економију на прави колосек. Пробали су све – спасавање банака, смањивање трошкова, замрзавање плата, упумпавање милијарди у финансијска тржишта – а раст је и даље анемичан.
И што дуже траје рецесија, јавност постаје све свеснија чињенице да не само што је смањен раст, већ је погоршан и положај радника. Прошле године је тинк тенк организација богатих земаља – OECD – направила значајан уступак: признала је да је раст радничког дела колача у Великој Британији најмањи од Другог светског рата. И додала да су у истом или горем положају радници целог капиталистичког запада.
На крају романа Црвено изобиље Никита Хрушчов се шета испред своје даче, где живи у принудној пензији. „Рај је место“, узвикује он, „где људи желе да заврше, а не да почну. Какав је то социјализам? Какво је то срање када морате да држите људе у ланцима? Какав је то друштвени поредак? Какав је то рај?“
Економисти нису романописци, што је штета, али иза њихових графикона и техничког језика помаља се дуги самртни ропац још једне идеологије.
