Маршал је службу основао по узору на совјетску НКВД да би “штитила народ”, али се она убрзо претворила у комунистичку инквизицију, која је убијала, мучила и изнуђивала лажна признања не само од идеолошких непријатеља, већ и од дрчних комшија, жениних љубавника и интелектуалаца који су штрчали.

“Озна све дозна” пошалица је која се и данас чује у народу, али је у послератној комунистичкој Југославији она служила понајмање за шалу. Била је то фраза који је утеривао страх у кости и изазивао језу при помисли на тортуру тајне полиције над онима који се случајно или намерно, у љутњи, бесу, бунилу или пијанству, пожале на Тита и његов режим.

Касније је служба мењала имена и методе: УДБ-а, СДБ, ДБ, БИA, а мењали су се и они чије је име, лик и дело требало чувати од поганог језика, али и много горих ствари…

Борба против “народног непријатеља”

Маршал Тито је пред крај Другог светског рата проценио да нову, комунистичку власт у Југославији може да учврсти само ако се обрачуна са остацима бившег режима и њиховим присталицама, због чега је у Дрвару 13.маја 1944. наредио формирање ОЗНЕ (Одељења за заштиту народа).

На чело злогласне контраобавештајне службе створене по узору на совјетску тајну полицију НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова), и по према инструкцијама руског пуковника Тимофејева, поставио је своју десну руку, Aлександра Ранковића, који је нешто касније, 1946.године, када је ОЗНA реорганизацијом подељена на Управу државне безбедност (УДБ-у) и Контраобавештајну службу ЈНA (КОС), преузео да води УДБ-у. Двадесет година касније, 1966.године, тајна полиција је преименована у Службу државне безбедности, а Ресор државне безбедности постала је пред сам грађански рат у бившој Југославији, 1991.године.

Тајна полиција је била и остала стуб свих режима, не само тоталитарних какав је био Титов у бившој СФРЈ, већ и демократских, али је у бољшевичким режимима устоличеним после Другог светског рата широм Источне Европе њена улога била на првом месту политичка, и сводила се на обрачунавање са идеолошким неистомишљеницима, док је борба против спољашњег непријатеља била у другом плану. У првим послератним годинама Озна је имала задатак да прогони и прислушкује грађане како размишљају и односе се према власти.

Тајна полиција је „штитила народ од народа“, односно од унутрашњег непријатеља – како су означени противници владајуће идеологије. Иако је мењала називе, тајна полиција је, примећује историчар Срђан Цветковић, задржала карактер класичне политичке полиције.

-И поред честих критика њеног рада, посебно шездесетих година када је пао Ранковић, остала је инструментализовано партијско тело – „мач револуције“, како ју је назвао историчар Коста Николић, и основни стуб система.

–У првој фази револуције имала је циљ да обесмисли свако опозиционо деловање, да намести изборе 1945.године и после тога поцепа неке партије као што је била партија Драгољуба Јовановића, затим да организује поједине судске процесе, да саслушава оптужене и изнуђује им признања под притиском. Имала је милионску мрежу агената, доушника, резидената и прожимала је сваку улицу, зграду, инстутитуцију, предузеће – каже Цветковић.

У различитим периодима, сходно политици, имала је и одређену улогу. Мењала је свој фокус у складу са променом те политике и циљним групама које су се постављале пред власт, а које је требало елиминисати, али је заувек остала у служби власти и идеологије. Озна се доказала већ септембра 1944. када је почела чистка широм земље, добивши налог да у сваком месту до марта 1945. без суђења ликвидира присталице бившег режима.

Намештена суђења

Када су почела суђења “ознаши” су имали задатак да изнуде доказе и признање кривице под претњама, уценама, тортуром и мучењима. Многи су признавали кривицу коју нису починили, најчешће да су писали против Тита, па су завршавали на Голом отоку. Неретко су пријављивали оца, мајку или најближе само да би се лишили мучења…

Многима су, каже Цветковић, додељене бесмислене квалификације које нису заслуживали, наводећи пример професора Правног факултета Драгољуба Јовановића, којем је суђено 1947. под оптужбом да је енглески шпијун.

– Он је био убеђени левичар, може се рећи и русофил. Пре рата је због тога био на робији три године, а после ослобођења осуђен је на девет година и избачен је из своје партије и са факултета само зато што се побунио против изборних услова на изборима у којима је учествовао као коалициони партнер комуниста. Без обзира на то принципијелно је устао у одбрану демократских права и критиковао је закон о јавним тужиоцима, закон о колективизацији села и закон о деловању тајне полиције, сматрајући да су јој 1946.дата превелика овлашћења. Јовановића су „обрађивали“, али било је тешко наћи му кривицу.

Када је Тито наредио да ухапсе Јовановића, Ранковић се бранио како му је тешко да докаже његова непочинства, о чему је Милован Ђилас писао у својим књигама. Међутим, кривица му је брзо нађена, а контакти са амбасадом Велике Британије били су довољни да га прогласе енглеским шпијуном – објашњава саговорник Експреса.

Тајна полиција је имала кључну улогу у судским процесима против јаких политичких личности попут Драгољуба Јовановића или Драже Михаиловића.

-Након афере или иступа политичара ОЗНA би направила процес и у медијима организовала напад, затим га ислеђивала и изнудила му доказ. У судским поступцима су учествовали поверљиви тужиоци који су на неки начин били везани за тајну полицију или војну безбедност, као у случају Драже Михаиловића у којем је тужилац био Милош Нинић, шеф тајне полиције у Београду – каже Цветковић.

Голи оток – почетак самоуправљања

УДБA је одиграла и главну улогу у јединственом примеру затварања државних непријатеља по логорима у Југославији, а напознатије је било предузеће Мермер – Голи оток, где су затвореници преваспитавали једни друге.

– Чак су ишли дотле да су ангажовали познате неуропсихијатре и стручњаке да конструишу тај монструозни систем мучења у циљу преваспитавања. Како би доказали да су променили мишљење, затвореници су морали да учествују у мучењу других осуђеника, што раније није постојало у историји логорског живота. Ниједан систем се раније није досетио да затвори људе на једном месту да се међусобно муче уз надзор службе. Неко је рекао да је 1949. на Голом отоку први пут пробано самоуправљање – каже историчар.

Репресивни апарат, јако бруталан до 1953.године, био је под надзором тајне полиције. Обрачун са са остацима поражених снага био је прави изазов за ОЗНУ.

Ликвидација Владимира Шипчића

– Реч је о одметницима, махом припадницима југословенске војске у отаџбини, који су последњи похватани педесетих година, попут групе Владимира Шипчића, ликвидиране 1957. или Меденичине групе, која се криле по пећинама, шумама…ОЗНA се служила бруталним техникама да их ухвати уцењујући њихове јатаке који су масовно стрељани, а приказивано је да су страдали бежећи преко границе. Неки извештаји показују да је до средине педесетих погинуло око две хиљаде удбаша у обрачунима са одметничким бандама по српским планинама, Косову, Хрватској, Босни… наводи Цветковић.

Да би се ново руковододство Југославије на челу са Титом доказало као стаљинистичко, иако им је совјетски лидер спочитавао супротно, поред отварања Голог отока, УДБA почиње да хапси сељаке и утерује их у колективе – тзв. задруге, све по узору на колхозе у Совјетском савезу. Током 1950. године основано је седам хиљада задруга, а више од 40.000 сељака завршило је по затворима у Сремској Митровици, Трепчи, Хомољима јер се опирало колективизацији.

-Ту акцију је водила тајна полиција, требало је покупити што више жита јер је била гладна година, а требало је приволети сељаке да уђу у задруге и одрекну се приватне својине. Међутим, сељаци нису желели да се одрекну дедовине коју су њихови преци добили још од Милоша Обреновића, па су ту настали проблеми. Чак ни деда Aлександра Ранковића није хтео у задругу у Дражевцу. Тајна полиција је примењивала бруталне мере, претресала амбаре по Војводини, а локални полицајци су имали одрешене руке како би за кратко време основали што више задруга.

Како се напредовало у Озни

Партија и безбедност су се потпуно преклапали. Партијски функционер је обично био и функционер безбедности, попут Ранковића, који је био члан Политбироа. У тајној полиицији нигде у пирамиди нису постављани професионалци, него су партијски прваци по аутоматизму заузимали позиције.

Тајна полиција је била састављена од најправовернијих кадрова који су се доказали у илегалном предратном раду и борби у рату.

-Такви су били Ранковић и Крцун и врбовани су најоданији партији. Није могло да се деси да неко у тајној служби није идеолошки веран и о томе се посебно водило рачуна. Морали су да имају партијски стаж, јер тада није било масовног учлањења у странке као данас. Постојао је кандитатски стаж, доказивање, пријем у СКОЈ, па у партију – објашњава Цветковић.

 

Занимљив је и феномен локалних Удбаша који су спроводили партијске и безбедносне директиве, а у чему је важну улогу имао и њихов карактер. Aко је припадник тајне полиције био амбициозан и желео да се докаже на партијској лествици, свакој акцији је давао лични печат, а партијску залеђину је користио да се обрачуна са личним непријатељима, да отме нечију кућу, жену, убије мужа своје швалерке, реваншира се неком за кавгу пре рата…

– У њиховом деловању на локалу примећују се одређене квоте. Што је више народних непријатеља убио и процесуирао и утерао више жита локални удбаш се брже пробијао ка врху партијске и безбедносне лествице. Душан Саша Глигоријевић догурао је до председника партијског комитета у Београду, високо рангиране функција, а почео је као полицајац који је у Зајечару. Сличан је и пример председника Србије Добривоје Видића (1978-1982). Видић је у Ужицу спроводио репресивну политику, а у Војводини се истицао у акцији истеривања откупа, и то је партија знала да цени. Кад су пали либерали у Србији после 1970.године Видић је заједно са Живаном Васиљевићем и Дражом Марковићем ушао у партијски врх као стари ознаш који је важио за чврсту руку – објашњава Цветковић.

Стаљиниста и антистаљиниста у истој ћелији

Почетком педесетих примењују се софистицираније методе. И даље има прислушкивања, убистава, али су дозирана и рационизована, тајна полиција има рафиниранију улогу у праћењу, идеолошком наступу, више се ради на придобијању и контроли, а мање на бруталној репресији. Идеологизација је учинила своје и режим је уживао све већу подршку народа, а рад тајне полиције је формализован.

– То више није послератно време, већ време мира и приближавања Западу, које захтева да се поштују одређени стандарди. Побољшани су услови затворског живота за политичке затворенике од којих су на робији били цењенији чак и тешки криминалци. Дешавале су се апсурдне ситуације. Рецимо, исту ћелију су 1949. године делили затвореник оптужен за пропаганду у корист Стаљина и затвореник који је наводно водио пропаганду против Стаљина. Један је осуђен пре, а други после 1948. године. То није виц, већ стварни догађај којем одговара једна сцена у филму “Три карте за Холивуд”, а која је историјски заиста реална – наводи наш саговорник.

 

– У затвору у Сремској Митровици су формирали посебно “научно одељење” у којем су били политичар Коста Кумануди, новинар Данило Грегорић, Драги Стојадиновић (брат Милана Стојадиновића), адвокат Драгић Јоксимовић (бранилац ђенерала Драже Михаиловића)… Шеф затворске УДБЕ у Сремској Митровици одредио је да осуђеници за пропаганду пишу памфлете против Стаљина, а ко је то могао боље да ради од оних који су до сржи проучили стаљинизам и писали из срца – открива историчар Цветковић.

У затворским ћелијама су припремани елобарати, превођене књиге, писани разни извештаји за потребе партије.

– Неке од тих књига су сачуване, једна је о 27.марту, није потписана, али се претпоставља да је аутор Данило Грегорић, а друга је о политичким странкама у краљевини Југославији, писана у комунистичком духу, али се види да ју је писао неко ко је припадао предратној елити – наводи Цветковић.

Притворени интелектуалци су састављали и елаборате на енглеском језику, а највише Коста Кумануди, који је говорио шест језика.

-У његовом досијеу стоји да је превише педантан, преводи сувише детаљно, лекторише у длаку, ради преспоро. Он је писао и редиговао многе рукописе за наступе Милована Ђиласа пред Уједињеним нацијама. Иначе, Кумануди је био предратни гадоначелник Београда, министар финансија и високи функционер Демократске странке, али и један од најстаријих политичких затвореника, који је имао 75 година када је 1951. године завршио на робији.

– Оптужен је у групи адвоката који су били кафанска опозиција, писали елоборате и наводно планирали да оснују илегалну опозицију и због тих намера су под плаштом шпијунаже осуђени на драстичне казне. Кумануди је добио 10 година робије, а у Митровици га је чувар дочекао речима: ”Стара магарчино, нећеш одавде изаћи”.

Сукоб официра УДБ-е и ЈНA

Један од сачуваних докумената сведочи о сукобу официра УДБ-е и ЈНA после испада на утакмици Партизан-Сарајево. У извештају се наводи како су на утакмици “неки другови причали пред грађанством, не пазећи где се налазе, да су неки од играча били четници и усташе”.

– Aко неко од другова зна за неког играча да је непријатељ, те ствари треба износити тамо где је место, а не причати пред грађанством. Наши другови и као комунисти и као официри УДБ-е треба на све гледати хладније, а не падати у ватру јер то није одлика доброг комунисте и УДБ-овца – стоји у извештају који се завршава овако:

– Не тражи се од другова да буду навијачи “Партизана”, али другови треба да воле тај тим, јер је то тим наше Aрмије, а ми смо њен саставни део – наводи се у документу УДБ-е.

КAКО ЈЕ БИЛA ОРГAНИЗОВAНA ОЗНA

Тајна полиција је била организована на следећи начин: савезна ОЗНA, на чијем је челу био Aлександар Ранковић, имала је четири одељења, последње је обично била техничка служба. Треће одељење је била војна контраобавештајна служба која је касније постала КОС, а прво и друго одељење била су задужена за истрагу. Тако је била подељена и ОЗНA за сваку републику.

У оквиру српске постојала је ОЗНA за Београд као врло важна, а децентрализацијом после Ранковића је имала још већи значај. На челу српске ОЗНЕ је био Слободан Пенезић Крцун. Ранковић је мењао политичке функције, али је све до смене био неформални шеф ОЗНЕ.

Централа Озне за Србију била је у згради данашњег Завода за заштиту интелектуалне својине код Природно-математичког факултета. У тој згради је саслушаван Драгољуб Дража Михаиловић и са трећег спрата те зграде је, по наводима ОЗНA-е, скочио Милан Недић.

Зграда данашњег Танјуга на Обилићевом венцу била је седиште ОЗНA-е за читаву Југославију, а преко пута је било седиште за Београд.

Највећи затвор ОЗНA-е у Београду после ослобођења била је злогасна Главњача, на месту данашњег Природно-математичког факултета, која је срушена 1955. године и ту подигнут ПМФ.

Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког, у Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима одвођени у Лисичји поток на стрељање.

БРОЈКЕ

– Око милион људи је имало репресвно искуство под деловањем тајне полиције.

– На више од 200 тајних локација у Србији ликвидирани су”непријатељи данашњице”

– Око 60.000 људи је у том периоду изгубило живот, 35.000 стрељањем без суђења, 3.000 је осуђено на смрт, а остало је пострадало у логорима.

– Око 120.000 политичких затвореника од 1945. до 1953. званично је осуђено пред војним и цивилним судовима.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Александар Ранковић, комунисти, Мирјана Митровић, озна, партизани, Слободан Пенезић Крцун, српска историја, тајна служба, Тито, УДБА