Да ли ће бивша Прва Дама, без трунке шарма, талента и људскости постати опасна марионета невидљивих руку глобалне политике на ивици светског рата, или ће се десити чудо, уздрмати шаховска табла, и на чело САД доћи самоуки бизнисмен са јасном идејом о томе “шта не треба да се ради”.

Да ли ће бивша Прва Дама, без трунке шарма, талента и људскости постати опасна марионета невидљивих руку глобалне политике на ивици светског рата, или ће се десити чудо, уздрмати шаховска табла, и на чело САД доћи самоуки бизнисмен са јасном идејом о томе “шта не треба да се ради”.

Кад говоримо о америчкој политици и њиховом изборном систему увек смо зачуђени тиме како је толико лако тамо отворити фирму, а ,опет, толико тешко направити партију. За разлику од нас, где ствари стоје сасвим обрнуто.

Посебно је то чудно када имамо у виду да су Сједињене Америчке Државе у ствари федерација педесетак поприлично аутономних земаља, где свака има своју полицију (са другачијим униформама од осталих им колега), своје судство и законе, своја политичка и државна тела и институције и безброј уређених, богатих, урбаних метропола. И у свему томе – само две огромне и свемоћне партије што се смењују на власти и понеки ексцентрични, независни кандидат приде (као гарнирунг и трагикомични «доказ слободе избора»).

Формално гледано, ствари не стоје баш сасвим тако једноставно и, рекао бих, бизарно.

Два џина и много аутсајдера

Осим «плаве», Демократске странке (Блуе Стате) са знаком тврдоглавог, жилавог магарца и њој супротстављене «црвене», Републиканске странке (Ред Стате) са симболом непопустљивог и снажног слона у свом партијском грбу, постоје (од иоле озбиљнијих и у јавности видљивих) – и Зелена и Либертаријанска странка.

Али то није све, иако се, са ове наше даљине, скоро ништа од онога што ћемо овде навести – не види и не осећа као део реалне, озбиљне и утицајне политике.

Ту су, данас: Америчка и Независна америчка партија на крајњој десници (и једна и друга имају мотто:«Ин Год wе труст»), фундаменталистичко-хришћанска Уставна партија и национална Партија платиша пореза; па, затим, умерене странке попут:

Грађанске, Реформистичке, Модерне «виговске», Ујединитељске, Ветеранске, Пиратске, Партије америчке солидарности…; те бројне партије на крајњој левици: странке Социјалистичке алтернативе, Социјалистичке акције, Социјалистичке једнакости, Социјалистичка радничка партија, странке Социјализма и ослобођења, Мира и слободе, Радничка светска, Социјалистичка радничка…и многе друге, шаролике и једнако немоћне, унапред осуђене на неуспех и одсуство ма каквог битнијег утицаја у друштву.

Наравно, постоје и локалне, регионалне странке са циљевима видљивим већ у њиховом називу: Хавајска партија за независност, Уједињена независна партија(у Масачусетсу), Независне партије Орегона и Минесоте и многе друге, њима сличне.

И како је могуће да баш ниједна од ових партија не створи макар неког заиста занимљивог лидера, харизматичног говорника, оригиналне и довољно популарне јавне личности или довољно утицајног интелектуалца?

Зар онолико америчких медија не може да произведе или подигне из анонимности макар понеког, за њихове читаоце и гледаоце интересантног политичара?

Земља која има редитеље и продуценте што могу да вас натерају да се расплачете над судбином прасета, слончета или пингвина не може да обасја интересовањем шире публике бар понеког међу хиљадама вођа и функционера свих ових, дословно безбројних странчица и партијица?! И да тиме унесе бар мало ритма, драматуршких преокрета, неопходне узбудљивости и добрих вибрација у иначе традиционално незанимљиве, вишемесечне промоције увек истих лидера две најјаче странке («плаве» и «црвене»)?!

Како је све почело…

А на самом почетку (било је то 1789) Америка је добила свог председника, који није био представник ниједне партије, већ стварни ујединитељ свих грађана своје тек ослобођене земље.

Био је то Џорџ Вашингтон.

Али, након њега, дословно одмах почиње стварање бројних (данас већином непостојећих, одавно угашених) партија. Прво су се формирале Федералистичка и њој непријатељска Антифедералистичка (Демократско-републиканска) странка.

Прву је водио Александар Хамилтон и имала је програм прилагођен најимућнијој класи тек ослобођене земље (са централним банкарским системом и јаким везама са Енглеском), а ону њој супротну је предводио харизматични Томас Џеферсон и она је имала сасвим супротан програм и план активности од режимских «федералиста».

Затим се Демократско-републиканска странка 1824. године поцепала на Демократску (зачетак оне данашње Демократске странке) и Странку «виговаца» («противника тираније», насталу кроз носталгично сећање на родољубиве «Америчке виговце» који су 1776. успешно ослободили Америку од енглеске власти).

То је био почетак унутрашњег политичког живота у модерним Сједињеним Америчким Државама прве половине XИX века.

А онда се у другој половини тог истог, XИX века, све убрзо претвара у континуирану борбу Демократске и тада формиране Републиканске странке (настале 1854, делом од тада већ угашене Странке «виговаца»). С тим што су њихове међусобне позиције биле управо супротне оним данашњим.

Наиме, демократе су деценијама упорно подржавале ропство, крупне земљопоседнике са југа Америке и стратешко одвајање од држава са јаким аболиционистичким покретом. А републиканци су у то време били либерални заступници «једнаких права за све», огорчени противници ропства и јужњачког конзервативизма.

Конфедерација је била, рекли бисмо без претеране дилеме, сасвим уз Демократску странку, а Унија (на челу са Абрахамом Линколном) за републиканце.

То се променило (за 180 степени) тек знатно касније, почетком XX века (у такозваној Прогесивној ери, од 1890-1914), када ове две партије стају на своје данашње идеолошке и политичке позиције, па демократе постају космополите, нео-либерали и заступници «људских права» и тржишне привреде, а републиканци у свој програм и политичку акцију уводе јак патриотски набој и традиционални конзервативизам на самој граници класичних десничарских ставова.

Неочекивани тројац у трци за председника

Када су завршени они прошли избори и (као и увек) на дан када је (20. јануара 2013) демократа Барак Обама положио заклетву и одржао традиционални Инаугурациони говор, знало се да он више не може бити председник, јер му је то већ био други (и последњи, по важећим америчким законима) мандат. И одмах су пале претпоставке ко ће бити кандидати на следећим изборима.

Сви важни и утицајни аналитичари су се тада жестоко обрукали, јер нико није (ни издалека) погодио ко ће бити на челу демократа и републиканаца током изборне трке 2016. године.

Претпостављало се да ће испред Републиканске странке то бити Џеб Буш (други син Џорџа Буша старијег и млађи брат Џорџа Буша млађег), или, можда, Крис Кристи (гувернер Њу Џерсија, политиколог и бивши државни правобранилац), а да ће демократски кандидат бити неко типа Кори Букера (супер успешног политичара и образованог социолога, новопеченог сенатора, првог Афро-Американца на том положају у историји Њу Џерсија, још релативно младог, некадашњег талентованог спортисту школованог на Стенфорду, Оксфорду и Јејлу)…

Нико се није надао утрци три, чинило се, расходована лика, бескрајно далеко од медијске слике идеалних кандидата за ову прилику.

Бесна, преварена жена бившег председника (са глобално чувеном афером у Орално-овалној соби) и левичарски седамдесетпетогодишњи «шездесетосмаш» (који је у своју, Демократску странку ушао тек прошле године) на једној, и бизарни, распричани и провокацијама склони њујоршки богаташ са препознатљивом светло-наранџастом, блајхованом периком, на другој страни.

На први (а, Бога ми, и на други) поглед, то делује као пад и деградација чак и у поређењу са последњих неколико изборних трка, без претераних узбуђења и ичег посебно занимљивог.

Али, ако се мало боље погледа, ствари добијају сасвим другачији изглед, контекст и смисао. И постају више него интересантне, посебно за нас који знамо да је реч о најважнијим овогодишњим изборима на планети (од којих, на разне начине, зависи много тога у свакој земљи света, од оне најмање па до оне највеће).

Наиме, у трци за председника су се појавила, после дуго времена, чак двојица отворенх противника владајућег демократско-ратничког, грабежљивог и ратнохушкачког америчког естаблишмента.

Један изнутра, са те исте, демократске, оне владајуће стране, а други споља, са друге стране политичког И ИДЕОЛОШКОГ фронта.

Противници естаблишмента

Барни Сандерс је до скоро (управо га је, у финишу њихове међусобне трке, ипак победила ултра-естаблишментска кандидаткиња, госпођа Клинтон) са левичарских позиција убеђеног противника америчког «интервенционизма» (што је ублажено име за империјалистичко освајање туђих територија и ничим изазвано поробљавање читавих народа) писао нове странице историје политике и избора у, чинило се, потпуно изнутра окупираној земљи.

Попут типова из «МАСХ»-а или «Кваке 22», ближи Мартину Лутеру Кингу и Малкому Иксу него ново-демократској друштвеној елити, Барни (дете пољских Јевреја који су једва избегли погром у родној земљи и преко океана потражили своје парче «америчког сна») без пардона је објавио своје челично «НЕ!» свима онима који би морали да га слушају и без роптања извршавају његове наредбе да је, неким чудом, успео да победи «политички коректну» и корпорацијски-послушну Хилари.

Као да је истински човек, људско биће од крви, меса и карактера, изгубило од (не баш најбоље направљеног) човеколиког робота, истина са женским полним карактеристикама, бескрупулозним карактером и фанатичном вољом којом надокнађује све друге, безбројне мане и недостатке и гази све пред собом.

Својевремено није испела да победи тада доста млађег и енергичнијег Обаму на унутарстраначким изборима, али је овог пута успела да се наметне и ипак некако уђе у последњи круг, на само корак од великог успеха или потпуног неуспеха.

А на другој страни се неимар и власник помпезне њујоршке «Трамп Куле» (Трумп Wорлд Тоwер) мангупски осмехује и ‘ладно обећава како ће Америку опет учинити (не на силеџијски, већ на суштински начин) великом – шармантно и свакодневно изваљујући за данашње прилике апсолутно недопустиве шале и коментаре & политичке хипер-ултра-некоректне изјаве.

Што га више нападају (не може да се догоди ниједан скуп његових, све бројнијих присталица, а да се «са стране» одмах не организују протести и нереди његових мрзитеља), он је све упорнији на свом путу разбијања предрасуда, матриксовских ситуација и неконтролисане (или строго контролисане, како вам драго) виртуелне реалности.

Трамп разбија све табуе и предрасуде, говори све оно што се још одавно не сме (и на много нижем нивоу од овог), разбија своје противнике својом урођеном самоувереношћу, недоступан коруптивним «неморалним понудама» и отпоран пред сталним претњама које добија у митраљеским медијским рафалима.

Двојица неустрашивих противника углађених вашингтонских везира и поглавника, чудни двојац што са незабележеним презиром гледају на такозване «америчке јастребове», удружили су се, иако у идеолошком, страначком и политичком сукобу, против свевласти бездушног и нељудског глобализма, свако са своје стране идеолошког фронта.

Иако многе њихове присталице нису могли да издрже све оне мање битне (али не и мале) разлике између сиромашног емигрантског сина и пребогатог предузетника и дугогодишњег милијардера, па су међу њима падале тешке речи и јоше тежи предмети (од каменица до запаљивих «молотовљевих коктела»), између Доналда Тврдоглавог и Барнија Непоткупљивог можемо лако препознати ону најважнију од свих блискости – непристајање на одозго (ко зна кад и од кога) прописана «правила игре», она по којима игра свој предизборни плес савршено дресирана Хилари Клинтон.

Због тога сам решио да овде направим мали преглед идеолошке позадине која стоји иза сваког од ова три дојучерашња кандидата (иако су данас «у рингу» само њих двоје: Доналд и Хилари).

Без тога је тешко ма шта разумети у збрци појмова, обећања и лепоречивих обраћања на тему било кога од њих троје.

И када се сунце буде подигло на хоризонту тог можда и историјског уторка (после првог понедељка у новембру: ове године биће то 8. новембра), победиће или представница свега оног што је заувек покварило односе Србије и САД или њен не само републикански, већ прави и суштински противник.

Или – или.

Сандерс и Рузвелтов револуционарни план

Барни Сандерс (Бернард «Берние» Сандерс, 1941) се острвио на утицајне америчке корпорацијске вампире и берзанске шпекуланте, решио је да се бори против превеликих социјалних разлика у данашњој Америци, за општу здравствену заштиту, бесплатно факултетско образовање, те против (видљивих и невидљивих) плутократских управљача само наизглед демократске земље.

И многи га, и међу симпатизерима и међу критичарима, погрешно разумеју и у њему виде само левичарског фанатика «европског (из 1968) типа», анархисту и потпуно нереалног политичара.

Не знају да мистер Сандерс, са све својим слоганом «Будућност у коју вреди веровати!», у ствари представља поновно објављивање Рузвелтовог никад реализованог плана, његовог политичког тестамента познатог под називом «Сецонд Билл оф Ригхтс».

Реч је о смелом плану великог америчког државника и реформатора који претпоставља озбиљну ревизију и потпуно преиспитивање такозваних «америчких вредности», те критику етатистичке политике и класичног либерализма.

Реч је, укратко, о повратку «државе благостања», познату и кроз њен нама временски ближи, канадски и скандинавски модел.

Након јавног изношења овог великог плана (новог «њу дила»), Рузвелт је страдао. По Емануелу Џосефсону («Чудна смрт председника Рузвелта», из 1948), коју сам недавно читао, Рузвелт је умро под, у најмању руку чудним и сумњивим околностима, појачаним тиме што после његове изненадне смрти уопште није ни извршена аутопсија (која је, по закону, морала да се изврши). Па су почеле да се испредају нимало наивне приче да је убијен метком испаљеним му у потиљак (што је био утисак локалног свештеника који га је први видео одмах након смрти), на имању у Џорџији, као и да је системски трован и на крају отрован…

У сваком случају, после Рузвелтове смрти његов ковчег са телом није био откривен, већ је одмах запечаћен и крај њега је била наоружана гарда, не само на сахрани, већ и годинама после тога.

Званично је умро од излива крви у мозак…

 

Рузвелт, иначе Холанђанин пореклом, је био противник бацања атомске бомбе на Јапан, имао је планове за ослобађање бивших енглеских колонија у Азији, није био по вољи Стаљину, а у априлу 1945. је изгледа дао недопустиву подршку саудијском краљу Ибн Сауду, египатском краљу Фаруку и етиопском цару Хајле Селасију у њиховом јединственом отпору стварању државе Израел.

По многима га је, у ствари, убила ова неочекивана и недопустива подршка арапским противницима јеврејске државе у настајању (а можда и Черчилови или Стаљинови људи, али, и ништа мање сумњиви, његови многобројни и веома моћни амерички противници), и то након још већег, претходно почињеног «греха»: Рузвелтове револуционарне и неочекиване «Друге Повеље о правима» из 11. јануара 1944. године.

Он се тада обратио Конгресу и јавно (преко радија) ишчитао грађанима Америке свој свеобухватни план са предлогом гаранције осам нових (претежно социјалних) права за све грађане Америке.

После пуних дванаест година власти (смрт га је прекинула након по четврти пут добијених избора) и већ поменутог Неw Деала из 1932, оваква прокламација о дужности америчке државе да се потруди око битног олакшања живота својих грађана и неопходног уравнотежења огромних разлика у начину живота између најсиромашнијих и најбогатијих Амриканаца, са посебним освртом на контролу банкарског и, уопште, финансијског сектора (који се у то време већ скоро отео из државне контроле), довела је Френклина Дилано Рузвелта пред смртну пресуду.

Шта се заиста десило са највећим америчким председником XX века вероватно нећемо никада до краја и са сигурношћу сазнати, али можемо са лакоћом повезати Сандерсове идеје и планове са овим (у медијима непомињаним) извором и инспирацијом, од пре седамдесетак година…

Озбиљно-неозбиљни кловн Доналд и корпоративна жена-робот

Када је реч о Доналду Трампу (Доналд Јохн Трумп Ср, 1946), иза његове спољашње, привидно «недовољне озбиљности» стоји озбиљан план једног веома способног предузимача и рођеног глумца.

Своје глумачке способности је пред свима већ уверљиво показао пре десетак година својом фантастично популарном ТВ серијом (из жанра реалитy схоw-а) «Шегрт» (Тхе Аппрентице), када је овај програм проглашен најгледанијом емисијом у Америци у такозваном «прајм-тајму». И све то управо захваљујући њему…

Трамп је осамдесетих зарадио огромно богатство у разним сферама бизниса, али је деведесетих скоро све изгубио, упадајући у огромне дугове. Да би се затим поново вратио у седло и опет постао богати поседник елитних некретнина на Менхетну, вредних неколико милијарди долара.

 

Али, шта он то глуми и скрива од опасних, немилосрдних погледа невидљивог жирија на предстојећим изборима? Која је то идеолошка концепција коју он заступа, брани и промовише?

Трамп, у маниру распричаног кловна (са све својом фамозном риђом периком, што подсећа на његово шкотско порекло и синдром маторог швалера) у ствари нимало наивно – инсистира на геополитичкој идеји о балансу моћи и еквилибријуму у коме Америка неће изигравати светског полицајца умешаног у све прљаве послове, тероризам, преврате и ратове широм планете.

Он тиме на свој начин наставља мудру, опрезну и прагматичну политику описану у књигама и деловању Хенрија (Хајнца Алфреда) Кисинџера, државног секретара код више председника САД, Нобеловца са Харварда, апологету реал-политике и равнотеже снага у свету, по којој свака држава учесница треба да очува свој положај и сопствену безбедност, уз поштовање свачијих реалних очекивања.

То је, опет, наставак мудре Метернихове политике после Наполеонових освајања, оног дипломатског «модус вивендија», са резултатима у конкретној функцији националних интереса и националне безбедности.

У Кисинџеревој интерпретацији, која стоји идеолошки иза Трампових тирада, крије се универзална политика мултиполарности, уз обавезно разумевање противника, а не само примену голе агресије и подсећање на (релативни, у односу на каснија времена) изолационизам твораца Америчке Републике.

Такође, уз овај спасоносни и превентивни изолационизам, кроз Кисинџерову стратегију се опет враћамо до Метерниха, али и Бизмарка и његов концепта «неопходне сарадње Истока и Запада». С тим што Трамп некадашњу европску Свету Алијансу против револуције сада преображава у савезнички РЕАЛНИ савез против тероризма.

Трамп успоставља и «хришћански код» интерконтиненталних веза које постоје између САД и Руске Федерације, размишља о будућности Европе кроз одређене гаранте њене стабилности. Оштро се одриче идеала и стратегије «хладног рата», истиче значај реда, стабилности и равнотеже међу нацијама (а, посебно, међу империјама).

Као и његови учитељи, Трамп се бори против ратоборног (и најчешће наивног) нео-конзервативизма и једнако крвожедног псеудо-либералног, плутократског фанатизма.

Он је за опрезну и прагматичну спољну политику, суспензију експанзионизма и милитаризма (који не сме да доминира у спољној политици), за добронамерне потезе и дипломатију поменуте бизмарковске «реал-политике» на модеран и Америци могућ начин.

То све је, дакле, миљама далеко од оног првог погледа на риђокосог Доналда, што забавља и саблажњава медијске пратиоце избора и дежурне политичке аналитичаре, који га, сви од реда, потцењују и не разумеју ни шта он хоће, ни шта неће (ни под разно), који су му планови и како би он водио амерички народ и, посебно њихове оружане снаге. У његовој, кисинџеровској, бизмарковско-метерниховској опцији, постоји шанса да наша планета не уђе у светски рат током следећег мандата новоизабраног америчког председника.

 

Хилари Клинтон (Хилларy Диане Родхам Цлинтон, 1947), за разлику од својих супарника и противника, представља корпоративни капитализам, плутократско-либерални фашизам, фундаментализам такозваних “људских права” (као у Исламској држави), одузимање деце родитељима од стране државних служби и још толико тога негативног и претећег.

Она је симбол једностраности америчког политичког императива, са идејом насилног претварања свих политичких режима у свету у “владавину демократије” по америчком моделу (диктатуре и демократије, силом и кроз већ много пута испробане технике ЦИА-е)…

Америка је, тако гледано, предодређени глобални лидер, агресивно и тоталитарно наметнут, са визијом некакве “избавитељске улоге Америке”. То је црно-бели свет “вукова са Вол Стрита”, без дијалога, пун сиктаве осветољубивости, где је, када је реч о унутрашњој политици, једино важно “колико си добар у свом послу”.

Пред собом имамо “етику” чисте себичности, психопатско, апсолутно одсуство емпатије и комплекс више вредности. А најважнија од свих врлина овог идеолошког концепта и животног става је теорија тобожње “ВРЛИНЕ СЕБИЧНОСТИ” (виртуе оф селфисхнесс). Веровали или не, то је и темељ америчког неолибералног погледа на свет – похвала себичности као животног принципа.

И то није само сорошевска прича, већ има мало дубље и чвршће корене.

Ајн Ренд, сурова инспирација Хилари Клинтон

Код нас је још увек неиспричана прича о прометејској побуни Алисе Зиновјевне Розенбаум (1905-1982), много познатије као Ајн Ренд, која је пубертетске идеале (“чини шта ти је воља”) подигла на ниво “антидогматске догме” и животне мудрости и постала, рекао бих, најутицајнији политички мислилац модерног Запада.

Ајн Ренд је противник сваке саосећајности и алтруизма, описујући их као недопустиве слабости “припадника крда”. Она заступа ултимативни егоизам (Ајн га зове “здрав разум”), величајући личну себичност и “срећу по сваку цену”, па макар и преко лешева.

Поставља личне интересе изнад свих верских, националних и државотворних идеала, па чак и најсветијих, најинтимнијих људских осећања. Она своју поставку ствари назива “филозофијом објективизма” и то је нека врста дарвиновског “Порекла врста” у друштвеној теорији.

Дижући индивидуалне слободе на ранг божанског, одбацује смисао људске заједнице онакве каква нам је позната у историји, представљајући је као препреку самосталном развијању “изузетних појединаца”, самосвесних предатора.

А она је, мало је рећи узор Хилари Клинтон и свим њеним пријатељима, сарадницима, саветницима и истомишљеницима.

“Врлина себичности” је, тако, омиљена књига Алана Гринспена, председника Америчке централне банке и Федералних резерви САД, сигурно највећег кривца за светску економску кризу 2008. године и читаве “чикашке школе економије”, где се плутократе представљају као Ничеови надљуди новог доба. Потпуно нов свет, тотално другачији од свих претходних, по мери роботизованих бездушника из власничких структура новог поретка света.

А нека врста “Библије” ових елитних грабежљиваца је чувена утопија Ајн Ренд, “Побуњени Атлас” (Схруггед Атлас), објављен 1957. године на просто невероватну тему штрајку побуњених тајкуна који тако бацају светску привреду на колена, спремни да, ако треба, униште и себе, али да не ни по коју цену не допусте “мешање државе у њихов посао” нити “ма каква ограничења” њиховог деловања.

Главни јунаци књиге су финансијски барони (четири мускетара модерног доба), а њихови противници су приказани као обични паразити и слабићи, недостојни наше читалачке пажње и људске бриге.

Веровали или не, ова књига је дуго времена била друга по популарности најутицајнија књига у послератној Америци (током осамдесетих и почетком деведесетих), одмах после “Библије”.

Тако је у литератури промовисан, па онда и на Универзитетима и унутар Демократске странке креиран “нови човек”, бескрупулозан и просвећен на један, хришћани би рекли “луциферијански” и “прометејски” начин.

Уз Рендиног “Равнодушног Атласа”, у обавезну лектиру менаџера, банкара, предузетника, финансијских магова и других јунака нашег доба спада и њен једнако идеологизовани “Величанствени извор” (Фоунтаинхеад) из 1943. године, штампан и продат у преко 40 милиона примерака.

Битка за душу Америке

Уз све ограде, ипак можемо рећи да овог пута имамо феномен “повратка политичког” у америчку предизборну кампању. Пре тога, у неколико прошлих кампања и изборних трка имали смо само имитацију политике, симулакрум без заиста различитих и идејама испуњених политичких акција. Разлика Ал Гора и Џорџа Буша јуниора је била само козметичка, за разлику од оне из ове године.

А од времена Била Клинтона имамо на сцени неприкривено уништење Рузвелтове идеје зауздавања банкарског сектора и деловање само једне димензије америчке политике.

 

То, наравно, не значи да Трамп има неке озбиљније шансе да победи Клинтонку, без обзира на очигледну масовну подршку најразличитијих слојева америчког друштва једном правом “америчком Американцу”, толико различитом од матриксовских клонова из Матрикса (многоструко, непребројиво умножени Мр. Смитх на свим нивоима државне администрације).

Сувише је тога у игри да би надструктуре америчког друштва и њихов намерно закомпликован систем гласања (са све “електорима”) допустили велике, коперникански-радикалне реформе и промене са трајним последицама (бар не без грађанског рата). Нажалост, али је тако.

Свет је постао шаховска табла по којој геополитички велемајстори повлаче своје, за обичан ум (без привилегованих и добро скривених информација) тешко разумљиве и апсолутно непредвидљиве потезе. И ту нема простора за наше претерано паметовање “шта ће бити кад ће бити”.

Оно на шта можемо да утичемо је наш лични став и покушај живљења што реалнијег живота, без страхова и претераних нада, са јачањем наших унутрашњих вредности, знања и врлина. Тада нас не може победити ниједан углађени ајн-рендовски предатор са налакираним канџицама и ушећереном ПР бајком о њој као “првој жени председнику Америке”.

Колико је то само различито од некадашњих лидера Сједињених Држава, из времена великог Френклина Рузвелта или, на пример, једног сасвим оригиналног (хришћанског и социјалистичког) демократе, попут Хенрија Џорџа (1839-1897), политичара и економисте који је својом људском величином, памећу и племенитим (непоткупљивим) карактером надрастао своју сопствену идеологију и постао поштован чак и од својих противника (због чега је био у Америци једно време популарнији и читанији од свих писаца свог времена, па чак и Шекспира).

Хенри Џорџ није успео да победи на изборима за градоначелника Њујорка 1886. године (тада је, од неког сасвим анонимног кандидата тадашњих моћних индустријских лобија, изгубио не само он, већ и чувени републиканац Теодор Рузвелт, будући председник САД), али је зато имао најпосећенију, највеличанственију и најдостојанственију сахрану у историји града и државе Њујорк (са више туге и учесника него када је сахрањиван у атентату убијени Абрахам Линколн).

А када је умро гроф Лав Толстој, на његовом сточићу крај узглавља је био “Прогрес и сиромаштво” тог истог Хенрија Џорџа, одмах уз Библију и Амијелове “Интимне дневнике”.

Таквих личности је све мање у светској, па и у америчкој политици. Најчешће су ту присутни све бројнији и послушнији техноменаџери који се неће превише петљати у свој посао, нити користити своје само формалне ингеренције.

 

Зато су данас (сутра ће бити још више) важни сви они кандидати који нису оловни партијски војници и ајхмановски-равнодушни извршиоци добијених наређења одозго. Па макар били ексцентрици, једва ходали под теретом година или носили бизарне перике, свеједно. Важно је да се у добро чувану кофу са црном бојом убаци бар једна кап беле. Макар као подсетник да ништа не мора онда кад нас уче и убеђују “да се мора”. И да још увек није све изгубљено.

Зато ће тог осмог новембра 2016. године, у јесењи уторак, Америка бирати свог 45. председника (али и читав Представнички дом Конгреса, трећину Сената и новог потпредседника), међутим, још више – показаће пред очима целог света колико јој је још остало оне снаге, пионирске енергије и неугасивог ентузијазма који су је својевремено уздигли из колонијалног положаја, ослободили од енглеског туторства и индијанске опасности. Видећемо колико је свест о унутрашњој опасности јача од свих пропагандних лажи о “спољним непријатељима” и новом “хладном рату”.

А да ли ће бивша Прва Дама (у паузи између Барбаре и Лоре Буш), један од најнеуспешнијих Државних секретара у историји САД, уоквирена финансијским аферама и суђењима која су се завршила пре него што су и почела, без трунке шарма, талента и људскости (о женствености нећу ни да говорим), постати опасна (наоружана председничком функцијом) марионета невидљивих руку глобалне политике на ивици светског рата, или ће се десити чудо и на чело савезне полиције и војске доћи самоуки бизнисмен са јасном идејом о томе “шта (више) не треба да се ради”, то остаје да се види за тих пет месеци од данас.

Хоће ли се уздрмати шаховска табла или ћемо само добити нову краљицу која ће, дан након инаугурације, постати уредни пијун на месту за њу одређеном?

Видећемо, својим очима, сасвим ускоро.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Берни Сандерс, Доналд Трамп, Драгослав Бокан, САД, Хенри Кисинџер, Хилари Клинтон