Нека ми буде опроштено, али Александар Вучић бије изгубљену битку. Наравно, он на то има право, проблем је само што је то изгубљена битка и за Србију.

За такав закључак није неопходно покретати голему апаратуру, довољно је само погледати насловну страну једних утицајних дневних новина које се представљају као „најчитаније“ у Србији, на којој су се у уторак нашли Вучић, као борац против криминала, и Оливер Дулић, као једна од икона онога против чега се Вучић бори.

И сад, идемо овако: та насловна страна за оне који нешто знају а помало и памте очитује три проблема која упућују на закључак из прве реченице. Прво, реч је о новинама у којима су Вучић и Тома Николић до пре само пар месеци били демонизовани као дует који у Србији не би могао ни две овце да сачува, и то од себе, док је Дулић био недодирљиви угледни члан владе, о чијим непочинствима се више могло чути у свакој српској кафани него прочитати у новинама.

Друго, исте те новине, које су прикривале Дулићев криминал – и не само Дулићев – за то су биле обилно плаћене из државног буџета, који је – ето ти чуда – у лепом делу контролисао управо Дулић, одакле сам сободан да закључим да су имале улогу саучесника. И, треће, мого би се рећи да свако може да погреши, па тако и „најчитаније дневне новине у Србији“, којима је требало неко време да се увере да је Вучић добар, а Дулић можда рђав момак.

Проблем је, међутим, што те новине за то нису престале да буду Савле и нису постале Павле, нису се дакле ни у чему промениле, па чак ни у свом односу према криминалу, који је код њих обично везан само за припаднике једне политичке опције, углавном оне Вучићеве. Али променили су се Вучић и Дулић – један је постао власт, а други је то престао да буде.

Не, не покушавам да инсинуирам како их сада из државног буџета плаћа Вучић, био бих врло зачуђен ако би се то испоставило као тачно, али држим умесним питање шта је то што је новине које су доскоро прикривале Дулићев криминал натерало да га сада демаскирају пишући о томе како је еx-министар уносни посао дао фирми направљеној „за један посао и брзу зараду“?

На крају, ако се сложимо да су медији, као један од стубова јавног простора, вема важни за борбу против криминала, следеће питање, на које би Вучић морао да зна одговор, гласи: може ли се против криминала борити раме уз раме с неким ко је у том послу био саучесник, а да у међувремену није проглашен заштићеним сведоком, што се са „најчитанијим дневним новинама у Србији“, колико знам, још није догодило?

МАНГУПИ ИЛИ СИСТЕМИ

Наравно, Вучић је прагматичан човек који неће имати проблем с тим које је мачка боје, све док мачка лови дулиће. И то је негде у реду, само што нам пре таквог закључка остаје да утврдимо да ли та мачка заиста лови дулиће или можда лови вучиће. Претходно, важно је још нешто: да ли је Дулић мангуп у редовима жутих, што ће рећи изузетак од правила којима се та странка водила свих ових година, или је део једног криминалног система, чија сврха је, поред осталог, била извлачење пара из државног буџета?

Е сад, ако смо се сагласили да, част изузецима (ово сам више написао реда ради, будући да изузетке не видим), цифре којима су располагали жути барони углавом одговарају њиховим позицијама у партијској хијерахији, мали изузетак од тог правила био је Дулић. Превише је то пара за човека који никад није био у жутих топ-10 и који, мада Тадићев љубимац, није имао херца ни да удари на Пајтића, на кога га је Борис слао. Елем, превише пара да би их Дулић задржао само за себе, и премало индиција за закључак о жутом мангупу који се богатио док је Борис бранио Косово а Ђилас зидао ћуприје.

Отуда је баш такав Дулић драгоцен примерак који би могао несразмером између свог релативно скромног статуса и количине пара којима је баратао да послужи као доказ о томе како су жути системски конвертовали политички утицај у кеш и обратно. Са те стране Вучић је погодио: на Дулићу би пре него на многим другим жутим баронима могао да се докаже системски криминал те странке, у којој добри момци нису ни могли да се успињу на хијерахији.

Наравно, читајући српске новине, Дулић више личи на мангупа у жутим редовима, а не на страначког војника чији посао је био да за себе и другове извлачи паре из буџета. Ако видимо тужиоце који се Дулићем баве – зар и они нису били нека врста саучесника у претходне четири године – тешко да он може да буде оптужен као део организоване криминалне групе јер би исто то тужилаштво у оптужници морало да пише и о себи у поглављу под именом „они који су криминал прикривали“.

Ако, на крају, видимо ко је у суботу ујутро послао полицију по Дулића – питајте директора полиције по чијим је наређењима хапсио претходне четири године – тада ћемо видети да је и ту било речи о прикривању криминала. Речју, ако Дулић буде оптужен као неко ко је био изузетак од неписаних правила Демократске странке, биће то, са једне стране, можда и коректна оптужница, али ће, са друге, она бити опет прикривање криминала, односно декриминализација једног опасног пљачкашког система упирањем прста тек у једног од његових капетана.

Елем, ниједан тужилац и ниједан медиј у оваквиом саставу тужилаштва и медија неће моћи да се баве жутима као организованом криминалном групом јер би тада морали да кажу неку и о свом учешћу у њој. Отуда нема ниједог текста у српским новинама о карактеру жуте владавине, ни речи о природи система у коме смо живели, ни слова о његовим злочинима и томе колико с те четири године упропастиле судбину Србије.

Истрага против Оливера Дулића, колико год крив био, јесте политичка, макар утолико што за њу није била довољна одлука неког тужиоца – ако је тога уопште и био – за то је била неопходна политичка одлука. Али то не значи да је свака политички мотивисана истрага и рђава, као што не значи да је ова против Дулића погрешна, чак и у случају ако су све моје претходне тезе исправне.

Иако политичка хапшења не морају бити проведена са политичком намером, она редовно имају политчки ефекат. Шта може да буде политички ефекат истраге против Дулића? Наравно, најпре ћемо помислити на обрачун са политичком опцијом којој он припада, али зашто та истрага не би могла и да буде део пакета спасавања Демократске странке?

КАКО СЕ ПЕРЕ ЖУТО

Рецимо да је Вучић сасвим искрен и опредељен за обрачун са криминалом. Рецимо да је политички смисао који он даје том хапшењу коначно чишћење државе од политичких криминалаца.

Контекст који томе дају медији и цео јавни простор, међутим, потпуно је супротстављен таквој Вучићевој намери. Наиме, у медијима Дулић није третиран као део криминалног ланца претходне власти, не као део једне организоване мреже.

Дулић је, напротив, веома изолован из тог контекста, тако да његова кривица аутоматски рехабилитује бар неколико жутих функционера који су исти као он или чак гори. Уосталом, не треба ићи предалеко у прошлост да се види како хапшење и морална диксредитација појединаца из поједине политчке опције може да послужи као суштинска рехабилитација те опције.

Жути су носили две српске владе у последњој деценији, и обема је заједничко што су Србију гурнуле на саму ивицу понора и што су у тренутку силаска с власти у народу били омражени. Кад је пала влада Зорана Живковића, оптужена је некадашња министарка саобраћаја Марија Рашета за малверзација приликом набавки за ВИП салон Београдског аеродрома. Оптужени су и Немања Колесар и Зоран Јањушевић, важне фаце дотадашње приватизације. Неки затвор је добио Ален Селимовић, који је на себе преузео кривицу за Аферу Бодрум, због које је Бојан Пајтић морално дискредитован. Истовремено, жути су добили своје ново лице у Борису Тадићу.

И шта се догодило? Рашета је особођена оптужби у маратонско процесу, који је приведен крају у тренутку кад више није значио ништа. Колесар и Јањушевић су исто тако ослобођени, Селимовић затвора није видео. Пајтић, човек који је ауторизовао лаж да је Неда Арнерић била у скупштини и гласала иако је била на одмору у Бодруму, угедан је човек који добија изборе за своју странку. Заклоњени иза њих, сви остали функционери жутих годинама су причали како је само то што су на слободи и што против њих није било кривичних пријава већ по себи доказ невиности, будући да су њихови били чак и хапшени.

Контекст који су створили тадашњи медији, несклони Коштничиној влади, једнако као и овој данашњој, апсолутно је декриминализовао жуте, толико ефикасно да је Тадић само пар месеци касније успео да добије председничке изборе. Зашто би сад било другачије? Зашто би, поучен таквим примерима, Дулић откуцао било кога коме је доносио паре, кад ће то да га чува исто као и Рашету?

Зашто би било ко од жутих и њихове пратеће медијске менажерије прешао на страну истине и правде, када, све док верују да њихова жртва има смисла у прању ДС и повратку на власт, могу да рачунају да ће њихова лојалност бити награђена и да им се ништа неће догодити. Утолико пре што већ имају ново лице за власт, и што између Ђиласа и власти стоји тек нешто технологије прања, где би се проласком непоштеног дела жутих кроз Вучићевог топлог зеца показало да постоји и поштени део жутих, који би се као такав легитимизовао самим тим што кроз топлог зеца није прошао. Због тога бих на Вучићевом месту био забринут да ћу жутима да обезбедим трећу срећу. Тим пре што не бих знао хоће ли Србија моћи да преживи трећу жуту срећу.

Зато Вучић може чак и да победи Дулића, али не може да победи политички криминал јер не само да није ударио у срце система него чак у својој антикриминалној борби користи услуге тог истог система. Не може да победи зато што га у његовом ризичном подухвату подржавају медији који су инструирани и плаћени да презиру све оно што не само Вучић и Николић значе него и оно што би само могли да наговесте. И све док Вучић користи услуге тог саучесичког система и таквих саучесничких медија, све док не уђе у обрачун са тим недотакнутим пипцима криминалне хидре, он шанси протов криминала неће имати, као ни шанси за себе, чак ни тада ако би пожелео да промени страну у том рату.

ДАЧИЋ И ТАЈКУНИ

Очигледно је да Вучић уочава опасност која прети његовој антикриминалној кампањи, али нисам сигуран да је види на правој страни. Наиме, он се жали на притиске да не хапси Дулића, који долазе из дела владе, претпостављам оног који предводи Ивица Дачић, и дела тајкунске сцене, из чијих новина се види да нису одушевљени да у затвор иде неко попут Дулића, макар и сами мислили да он није важан ни за шта.

Наиме, тајкуни су нервозни кад се хапси било ко из два разлога. Прво, ко год да је ухапшен, то је ипак један човек мање између затвора и сваког од њих, тако да им једноставно не прија кад се прави такав преседан да неко иде у бајбок због политичког криминала. Друго, њима се не допада то да Вучић из обрачуна са Дулићем изађе јачи, посебно не уколико му се допадне да хапси.

Са социјалистима је још једноставније: ако Дачић жртвује Вучићу Мркоњића, свако од њих ко је за Борисова вакта итекако умочио руке у мед моћи ће своју слободу да третира као привремену категорију. Е сад, то што црвени нису били креатори таквог криминалног система, већ тек његови корисници, јесте важна политичка чињеница, али никога не може да обавезује, још мање да социјалистима додели амнестију.

Зато ће, ако Вучић ухапси Мркоњића, српска влада бити дестабилизована и пашће, иако можда не одмах. Вучић, наравно, тиме и прети. Он има разлога да иде на нове изборе јер ће на њима, ако се одрже сад, бити још јачи, исто онако као што ће бити слабији Дачић ако му пред кампању ухапсе Мрку, последњу живу икону којом се СПС сећа Милошевића и самим тим везује за једно ипак стабилно бирачко тело. Али, са друге стране, Србија ће бити дестабилизована у тренутку кад ће се наћи под притиском на Косову и кад ће морати да одлучи хоће ли нешто да ради са Москвом или ће остати гладна и банкротирана у бриселској чекаоници.

У сваком случају, Вучићева изборна калкулација, иако у истраживањима јавног мнења делује беспрекорно, много је сложенија од тога и може да донесе разна изненађења. Зато бих на његовом месту Мркоњића уписао у тефтер и гледао да отклоним много већу опасност за себе, рачунајући да се рат против криминала не може добити ако се бар не промени крв српског јавног простора, много резистентнијег на част и интелигенцију него на криминал и поквареност. Или, једноставније речено, Вучића намештају.

( Нови Стандард )

Ознаке: Александар Вучић, борба против криминала, изгубљена битка, Оливер Дулић