Раде је осуђен по политичком налогу, доказаћу то у Уједињеним нацијама. Зоран Мијатовић, Горан Петровић и Душан Михајловић извели су га из ЦЗ-а 31.маја 2001. и нудили му да бира земљу у коју хоће да оде са породицом, нови идентитет, материјалну сигурност, све, само да оптужи Милошевића. Није пристао.

Раде је осуђен по политичком налогу, доказаћу то у Уједињеним нацијама. Зоран Мијатовић, Горан Петровић и Душан Михајловић извели су га из ЦЗ-а 31.маја 2001. и нудили му да бира земљу у коју хоће да оде са породицом, нови идентитет, материјалну сигурност, све, само да оптужи Милошевића. Није пристао.

Ива Марковић, супруга бившег шефа ДБ-а Радета Марковића, који већ 15 година издржава максималну затворску казну од 40 година на коју је осуђен због организовања убиства Ивана Стамболића и покушаја атентата на Вука Драшковића и убиства четворице његових сарадника на Ибарској магистрали, први пут од када је њен муж ухапшен говори за медије.

У ексклузивној исповести за Експрес.нет она говори о томе како је Раде Марковић постављен за првог човека Милошевићеве тајне службе и у каквим односима је био са породицом Милошевић, али и са Арканом и Легијом. Она открива зашто је после петог октобра Коштуница инсистирао да Раде остане на челу ДБ-а и шта су Зоран Мијатовић, Душан Михајловић и Горан Петровић тражили од њеног мужа да не би био осуђен за злочине који му се стављају на терет.

На почетну констатацију да је њен супруг био “страх и трепет деведесетих и близак Милошевићев сарадник” реагује бурно…

-Тврдња да је мој супруг био “страх и трепет деведесетих” нетачна је потпуно. Те “деведесете” су најгори период који смо преживели. А Раде је био начелник ДБ-а само две године, значи једну петину те деценије. Пре тога уопште није био у Државној него у Јавној безбедности МУП-а и то савезног. Подсетићу Вас да управо у периоду након његовог хапшења крећу серије убистава, од радника ДБ-а Момира Гавриловића, који је убијен када је кренуо на састанак са Коштуницом, преко новинара Пантића из Јагодине, генерала полиције Бошка Бухе, па све до премијера Ђинђића.

Радетово време на челу ДБ-а обележава растући екстремизам на Косову, бомбардовање НАТО и враћање службе ДБ у функцију каква је била пре разарања. Није било, дакле, много простора да он ведри и облачи како су то касније неки представили да би нашли кривца и оправдање за многе ситуације. Ништа од тога није тачно, као што није истина ни да нам је Слободан Милошевић био кум – каже Ива Марковић.

Једини сусрет са Слобом

За бившег председника Слободана Милошевића каже да нису имали чак ни заједничке пријатеље, а да га је видела само једном.

-Једном сам, по наредби Влајка Стојиљковића да сви генерали дођу са супругама, морала доћи на пријем у Председништво и тада сам се руковала са њима. То је уједно и једини снимак који постоји и који се касније стално вртео у медијима и коришћен је као доказ наше “блискости”. Сећам се да сам се и тада бунила што морам да идем јер смо се управо враћали са мора и нисам имала времена ни да се истуширам него сам онако лепљива и прљава од пута само обукла неки сиви костим и белу кошуљу и отишла на тај пријем.

Ето толико о кумству, пријатељству и блискости о којој се свих ових година прича. Исто је и са причом да је Мира Марковић “изабрала” Радета за шефа ДБ-а. То је смешно. Раде никада није био ни члан ни симпатизер ЈУЛ-а, штавише, када је радио на пословима сузбијања криминалитета иницирао је хапшења неких функционера ЈУЛ-а. Марко Ницовић је био члан ЈУЛ-а, чак је и неки безбедносни програм странке писао, али то се не помиње. Потребно је да се Раде етикетира као близак Мири и Милошевићу.

Ива Марковић каже да она не зна да ли постоји и шта је позадина постављења њеног супруга на чело ДБ-а после смене Јовице Станишића, и ко је и због чега одлучио да баш он дође на ту функцију.

Задатак је задатак

-Једна верзија је да је постављен на предлог Влајка Стојиљковића и Николе Ћурчића, као човек који није учествовао у ратним дешавањима и није био повезан ни са криминалом ни са политичарима. Требао им је наводно неко ко није био из тог ратно – криминалног миљеа, да би се показало како Србија прави отклон према прошлости, пре свега мислим на ратове у Босни и Хрватској. Сам Раде је то прихватио као задатак који није могао да одбије због ситуације у којој се тада налазила земља, а то је период непосредно пред бомбардовање.

Нисмо били блиски са Милошевићима, видела сам их само једном. Глупост је да је Мира изабрала Радета за шефа ДБ, па он је хапсио њене ЈУЛ-овце.

Доласком њеног супруга на чело ДБ-а њен живот се, каже, није много променио, осим што га је мање виђала јер је много више радио и био одсутан.

-Тада то ништа посебно није значило. Била сам као и свака друга жена која је наставила да ради свој посао. Проблеми и излазак из анонимности почели су његовим хапшењем. Од тог периода постајем “супруга Радета Марковића”, а у време када је био шеф ДБ-а живели смо релативно нормално, само су околности понекад биле ненормалне. Обезбеђење је било пред кућом, син и ја га нисмо имали, нико нас није пратио на посао нити у школу – објашњава Марковићева супруга која истиче да је са супругом са којим је у браку “више од пола живота” јако блиска, али да Раде никада није причао о послу.

-Мој супруг је још 1972. године ,када смо се венчали, био полицајац. Радио је на пословима општег криминалитета, постепено напредујући од инспектора до начелника, али се код нас у кући никада није причало о том послу. Понека анегдота, награда, плакета, орден или новчана награда због неког успеха, била је је једини траг посла којим се бавио – казује Ива.

Она истиче да је “злогласни Милошевићев шеф ДБ-а” каквим су га медији представљали, увек био пожртвован син и супруг и још бољи отац.

-О Радету као супругу говори чињеница да смо већ 44 године у браку. Једино што би му као супруга могла замерити за све ове године је превелика оданост отаџбини и послу. Као отац, покушавао је оно мало слободног времена да посвети сину, развијајући код њега љубав према летењу и спорту. Нажалост, од његове тринаесте године отац нашег сина јединца је на “службеном путу”.

И Раде је јединац и био је брижан син, што говори и чињеница да смо целог живота живели са његовим родитељима. Мајка му је умрла од туге за време његовог боравка у ЦЗ-у, срце јој није издржало неправду. Отац неколико месеци после ње. Ето, такви су били наши породични односи, па ви процените да ли неко ко је имао такву здраву породицу може да буде монструм.

Бомбардовање, 5.октобар, хапшење

– За време бомбардовања остали смо у Београду, у свом стану. Ишли смо у склониште када и сви остал. Стрепели смо за Радета јер су њихови објекти били приоритетне мете. На почетку је ретко, а после никако долазио кући. Након бомбардовања њихове зграде нисам више успевала ни да га телефонски чујем, јер позиви на мобилни телефон били су крајње рестриктивни, али Богу хвала преживели смо и то – сећа се бомбардовања. Међутим, њен и живот њене породице убрзо се променио.

– Убрзо је, као што знате и сами, дошао 5. октобар 2000. године. Када је пао Милошевић, Раде је следећег дана понудио оставку тадашњем председнику Коштуници али је овај није прихватио. Раде је наставио да ради исто као и пре, али одређене структуре које су желеле власт и неке које су желеле бити део нове приче, почеле су са “играма” – прича Марковићева супруга.

Она каже да њен муж није правио никакав дил са тадашњим председником СРЈ Војиславом Коштуницом.

-Није било никакве нагодбе, ништа му Коштуница није обећао, нити је Раде било шта тражио, а најмање да га аболирају било чега, јер је сматрао да није урадио ништа мимо правила службе и закона – каже она и наводи да је једини разлог због којег је Коштуница оставио Радета на челу службе био тај да би се избегао хаос у држави.

–Добро знамо сви шта се дешавало тих дана и месеци. И ко је био на балкону Скупштине поред Зорана Ђинђића и ко је изнео оружје из полицијске станице у Мајке Јевросиме. Мене тај муљ није занимао и нисам знала ко је ко, али сам касније сазнала да су то били припадници сурчинског клана, а не земунског, и да су има дата поприлична овлашћења да праве хаос само да би Милошевић пао.

Коштуница је био свестан да би тај хаос могао да се прелије и на државу безбедност када су почела да се износе документа и досијеи из службе и због тога је инсистирао да Раде остане јер је био професионалац и знао је како служба функционише – објашњава Ива Марковић.

Она тврди да Раде и по формирању нове владе није смењен.

-Он је, као што је и најавио Коштуници, када се формирала нова Влада, поднео оставку у писаној форми, дана 25.јануара 2001. Међутим, кроз разна тумачења и изјаве појединаца то је приказано као смена, мада постоји документ који то демантује. После тога, био је мање од месец дана на “располагању” и тада је након дуго времена опет био код куће. Сви смо били срећни због тога – прича Марковићева.

Она каже да је у том периоду била забринута за свог супруга.

Није било никакве нагодбе са Коштуницом, он је тражио да Раде остане на челу ресора да би спречио хаос. Наговарала сам га да бежимо из земље после 5.октобра, могли су да нас извуку Кинези и Руси, али он није хтео, стално је понављао да је све радио по закону и да се не плаши.

-Осећала сам велику острашћеност и разговарала сам са Радетом о томе. Предлагала сам му да, ако има ишта што може да га терети, да се породично склонимо из земље. Обзиром да моја породица живи у иностранству, наговарала сам га да одемо код њих. Раде је то одбио уз образложење да нема чега да се плаши, да је радио свој посао онако како то закон налаже.

Да је хтео да оде било где, могао је то да уради 5.октобра или одмах после тога. Имао је на располагању и авион и хеликоптер, а он је пилот, сам је могао да управља летилицама.

Такође је био у одличним односима са шефовима кинеске и руске службе, да је мислио да има разлога да бежи – тражио би од њих помоћ и склонили би и њега и нас одавде. Он то није хтео. И после када је био ухапшен сматрао је да ће да докаже невиност, веровао је да је закон изнад свега и изнад свих.

Изнуђена му је изјава о убиствима

Истиче да јој посебно тешко пада сећање на акцију Сабља, после убиства тадашњег премијера Зорана Ђинђића.

– Много се калкулише и данас са његовом изјавом датом за време Сабље. Он је тада изјавио да му је Милошевић рекао да је наредио Легији да ликвидира Ивана Стамболића и Вука Драшковића и њега задужио да обезбеди документа и службене легитимације за ове који су требали да оду у Будву и изврше атентат на Вука. Раде је тада то морао да каже. Тачно се сећам дана, тог 11.априла 2003.године и ја сам била позвана у УБПОК. Видела сам га и он ми је тада само кратко рекао: “Купујем време”. Испрва нисам разумела, али касније сам схватила о чему се ради.

Било је то период када су била суспендована људска права, када нисте имали права на адвоката, а породице нису данима знале шта се дешава са онима који су ухапшени. Тада су затвореници, па и Раде, извођени из затвора са црним кесама за ђубре на глави, малтретирани су, свашта су има радили не би ли изнудили од њих признања која њима одговарају. Раде је знао да било која друга изјава од оне коју они очекују, а то је да оптужи Милошевића, може да га кошта главе, као и да нама нешто науде, што су му отворено и рекли.

Он је желео да касније у судском поступку доказе ништавност те изјаве. Знао је да закон не предвиђа могућност давања неке изјаве у замену за било шта, па и статус сведока. Изјава је најпре издвојена из списа предмета, јер је Раде на суђењу објаснио у којим околностима је дата па ју је судија Албијанић тада издвојио из списа предмета, али је после враћена. Поднели смо кривичну пријаву против тужиоца Пријића, али гле чуда, застарео је поступак!

Ива Марковић каже да су на њеног мужа све време и у истрази и у току суђења вршени страховити притисци да каже да је по налогу Милошевића или његове жене учествовао у политичким убиствима.

 

Зоран Мијатовић, Горан Петровић и Душан Михајловић извели су га из ЦЗ-а и одвели на разговор 31.маја 2001. Тада су му нудили да изабере земљу у коју хоће да оде са породицом, да добије нови идентитет, материјалну сигурност, све, само да оптужи Милошевића. Није пристао.

– Раде је увек био спреман да каже своја сазнања, али то се није уклапало у њихову “истину”. Тако је било и са сведочењем у Хагу. Нудили су му слободу у замену за то да сведочи против Милошевића пред Хашким трибуналом… Није пристао. Па, Зоран Мијатовић, Горан Петровић и Душан Михајловић извели су га из ЦЗ-а и одвели на разговор 31.маја 2001. године. Тада су му нудили да изабере земљу у коју хоће да оде са породицом, да добије нови идентитет, материјалну сигурност, све, само да оптужи Милошевића. Није пристао.

Она каже како се њен супруг није тада водио емоцијама према Милошевићу већ, као прави полицајац, искључиво доказима.

-Никога, па ни Милошевића, он не би издао, нити оптужио без доказа. Он је изнад свега био полицајац, тако је функционисао. Сећам се да је још био у општем криминалитету када су били студентски протести 1996-97. Многи од учесника, па и лидера протеста, свраћали су тамо где сам радила да се угреју, осуше одећу или одморе. После тога ја одем кући па му причам: “Замисли, Раде, шта сам данас чула, то и то, за тог и тог. Он само каже: “Јел можеш ти то да докажеш?”

Па, не, али чула сам, сви причају”. На то би само одмахнуо руком као да није ни чуо. Ето, такав је био када је служба у питању. На жалост, после петог октобра у службу су враћени они који су или били пензионисани по казни или отпуштени. То је највећа грешка, јер такве људи су размишљали само како да се свете. А таквих је тих дана било колико хоћете – казује супруга Радета Марковића.

Убиство Стамболића, атентат на Ибарској, случај “Ћурувија”

Марковићева супруга каже за наш портал да су му поједине његове колеге напаковале убиства и злочине које није учинио и омогућиле да по политичкој директиви буде осуђен на максималну казну од 40 година, иако је у том тренутку за та дела законом прописана казна од 15 година.

-Пресуду сам доживела као велику неправду. Након три ослобађајуће пресуде за покушај атентата на Вука Драшковића и убиство четворице чланова СПО-а на Ибарској магистрали, Раде је на истом чињеничном стању проглашен кривим и при томе изречена је казна која законски није смела бити донесена. Дошла сам у посед неколико пресуда у којима Веће у којем је и судија Драгомир Милојевић, за исто кривично дело доноси пресуду на 15 година.

Ево, пресуда бр.КЗ ИИИ 7/01 из које ћу цитирати образложење Већа: “Из наведеног произлази да је даном ступања на снагу Закона о изменама и допунама КЗ СРЈ из система кривичних санкција брисана смртна казна…А Кривични закон РС до 9.3.2002 године за конкретно кривично дело не прописује казну затвора у трајању од 40 година, па је очито да се оптуженом може изрећи само казна затвора у трајању од 15 година”. Јасно, оптужени је само по пресуди убица и не зове се Радомир Марковић. Накнадна тумачења да је 40 година блаже од смртне казне стоје, али нису важећа и за овај случај.

Марковићева супруга тврди да је суђење било пуно нелогичности.

– Изјаве сведока биле су нелогичне, неки сведоци су више пута мењали изјаве, за много ствари није било ни једног доказа, и након три ослобађајуће пресуде он је на крају максимално осуђен. Један од сведока је негде на почетку процеса сведочио као заштићени сведок, имао је капуљачу и нисмо знали његов идентитет јер је навео да “страхује за жену и децу”. Касније је у току суђења тај исти сведок открио свој идентитет и испоставило се да уопште нема породицу.

– У том истом процесу за Ибарску магистралу адвокат Рајко Даниловић поднео је кривичну пријаву против Зорана Ђинђића због тога што је, како је тврдио, “Ђинђић прикривао улогу Милорада Улемека Легије у том убиству”. Касније је тај исти Даниловић био адвокат породице Ђинђић када је премијер убијен. Свашта се ту дешавало – констатује Ива Марковић.

 

Она истиче да је тада СПО био онај тас на ваги и ако би они изашли, пала би Влада.

-Вук и Дана Драшковић медијски су вршили притисак на суд и отворено су претили да ће срушити Владу ако Раде Марковић не буде добио 40 година затвора. И нама као породици су претили. Било је страшно у том периоду. Нешто сам пријављивала, нешто нисам. Мени су нон-стоп стизале претње, углавном анонимне или од неких људи које нисам познавала. Једном су ме пресрели на Кошутњаку код чесме и препречили ми пут великим црним аутом.

Било их је тројица, сви у црном, кратко ошишани, намргођени. Извукли су ме из мог аута и скоро пола сата ме малтретирали. Вређали су ме, претили, говорили да ће ми убити дете…Сећам се да сам на крају молила или да ме убију или да ме пусте да идем. Не знам како су ме оставили на крају. Мислила сам да ћу да завршим негде ту у шуми и да ће мој син који је са тринаест година остао без оца, остати и без мене – присећа се немилог догађаја.

Зашто не верују очевицима, Бранки Прпи и Веруовићу?

Ива Марковић каже да јој је људски жао свих који су настрадали и њихових породица, али да је много важније за породице убијених да се открије истина, да се знају прави починиоци, него да убиства добију политичку конотацију и да се оптужи било ко – само да би неко био крив.

Вук и Дана Драшковић медијски су вршили притисак на суд и отворено су претили да ће срушити Владу ако Раде Марковић не буде добио 40 година.

-Јако је тужно, али и страшно у исто време што сви хоће да буду жртве политичког прогона, а породицу не занима шта је истина и ко је крив. Рецимо, у случају Стамболић недостаје око 50 костију са леша који је ископан у Кошутњаку. Породицу не занима да сазнају где су те кости. Мени би било важније да знам истину, ма каква она била – истиче. О суђењу за убиство Славка Ћурувије каже да је у једном делу јако личи суђењу за убиство премијера Ђинђића.

-Интересантно је да нико у оба случаја не верује очевицима. У процесу за Ћурувију не верују Бранки Прпи, која је била са њим у тренутку када је убијен и која је дала опис једног од нападача, а у случају за убиство Ђинђића не верују Веруловићу који је и сам замало настрадао.

У процесу за Ћурувију имате око 50 сведока које је тужилаштво предложило и који су саслушани до сада. Ниједан од тих сведока нема директна сазнања, све се заснива на: “чуо” и “прочитао”, и обично сваки сведок почиње исказ са наводима из медија – објашњава Марковићева супруга, која, како каже, до сада није пропустила ни једно суђење.

-Пратим свако рочиште. Раде је само десет дана после операције карцинома на глави дошао да сведочи на суђењу за Ћурувију. Он је сигуран да ћемо да докажемо да он са тим убиством нема везе, као што и нема. Сада кажу да је Легија дао изјаву у којој оптужује Радета као организатора и Ратка Ромића, Милана Радоњића и Микија Курака за то убиство, међутим, он још увек није саслушан. Нисмо чули у судници шта он има да каже и шта је рекао. Све што имамо је интерпретација његове изјаве у медијима коју је пласирао Веран Матић.

Она каже да је Матић као председник комисије за истраживања убиства новинара вршио притисак на суд преко медија, али и на Радета и породицу не би ли га сломили да призна нешто што није урадио или да оптужи некога за то.

-Веран Матић је одбио да сведочи у случају Ћурувија. На почетку суђења седео је у публици као председник те Комисије, а судија га је питао да ли жели да сведочи или да буде присутан као председник Комисије. Он није хтео да сведочи, али је зато после сваког суђења пласирао у медијима оно што њему одговара. Како време пролази, све сам сигурнија да је његов мотив лична корист. Он се на тај начин рекламира, сакупља поене и паре за свој наводно хуманитарни Фонд.

Па, неколико тужилаштава је склопило дил са њим да се паре од опортунитета уплаћују у његову Фондацију, а ко зна колико добија од странаца под изговором да се бори за права новинара. То је срамота. Веран Матић је вршио притисак и успео да издејствује да Раде буде враћен из блажег, другог павиљона у Забели у најстрожи седми, иако је тешко болестан и одлежао је више од једне четвртине казне, по чему му следује право на викенде и годишњи одмор – истиче Марковићева.

Досијеа ДБ-а је измислио Веран Матић

-Још једна у низу измишљотина Верана Матића и његове комисије је прича да ја имам досијеа Државне безбедности и да ћу их дати страним медијима уколико Раде пристане да сарађује у случају Ћурувија. Да ја тим документима заправо уцењујем Радета, који је спреман да се нагоди. А ситуација је била потпуно обрнута. Они су вршили преко медија притиске на мене и породицу да Раде пристане да буде сведок у некој форми “сарадника”, али да каже оно што им треба, а не истину.

Што се тиче претње досијеима, ја никада нисам била у поседу истих, а правоснажном судском пресудом доказано је да та досијеа нису ни изнета из ДБ-а. Још 2001. године Раде, Никола Ћурчић, Милан Радоњић и Бранко Црни ослобођени су оптужби да су изнели документа и одали државну тајну.

 

Она тврди да је Веран Матић и Комисија коју је он формирао причом о постојању досијеа у њеном поседу нашла могућност да проба да изврши још један у низу притисака на Радета.

-После писања медија о томе, ја сам кренула у Беч код другарице која ради у једној европској институцији за људскА права. На београдском аеродрому три полицајке одвојиле су ме и одвеле у просторију где су ме претресле до голе коже. Изврнули су и мене и кофер, а шта су очекивали да ће наћи стварно не знам. Тада су мојој сестри и зету буквално расклопили ауто на граници.

Све су то притисци и поруке, али све сам то издржала и нећу одустати док не докажем да је мој муж неправедно оптужен. Када је прочитана пресуда Раде је био у шоку. Ми још размишљамо шта је навело судију Драгољуба Милојевића, који је у више пресуда заступао став да је 15 година затвора максимум, промени мишљење. Судија Милена Инић Дрецун је у сличној ситуацији поднела оставку. Она није оптеретила ни своју судијску ни људску савест.

 

О односима њеног мужа са Легијом и Арканом Ива Марковић каже да никада нису били блиски.

-Ја их нисам познавала тада. Легију сам упознала за време процеса Ибарска, а Аркана никада. У каквим је односима Раде био са њима стварно не знам. Вероватно јесте, али знам сигурно да није био у пријатељским односима, јер то бих знала. Штавише, Раде је као начелник градског СУП-а тражио да Аркан и припадници његове формације не носе оружје са ратишта у Београду и због тога су се у једном тренутку сукобили.

Што се Легије тиче, мислим да није имао сукоб са мојим мужем, али ми је било разумљиво да га оптужи јер Ненад Бујошевић Рамбо, који је исто тако смешно оптужио Радета да је наредио Ибарску, је Легијин кум. Тај Бујошевић је брат од стрица новинара Драгана Бујошевића(садашњи директор РТС-а) и све је то некако повезано, да ја више не знам ко и за чији рачун је оптуживао једне и бранио друге.

Министар са протекцијом у ЦЗ

-Сваки дан сам одлазила у ЦЗ када је Раде ухапшен. Само у акцији Сабља нисам га посећивала, иначе сам сваки дан ишла и носила му ручак. Тада сам виђала једног функционера СПС-а који је долазио да носи ручак зету који је био ухапшен због дроге. Неке жене које су такође долазиле у ЦЗ објасниле су ми ко је тај политичар и тада сам сазнала да му је зет нарко трафикант и да због њега има повлашћен положај у ЦЗ-у.

Сетила сам се тог политичара пре пар година када је постао министар. Немам ништа против њега, али сам огорчена због двоструких стандарда. Тај човек је сада еминентни министар у Влади и нико не помиње његову породицу и зета нарко боса који је тим парама помагао његову странку, а да је којим случајем мој зет направио неки преступ медијски би нас сатанизовали, морали бисмо да се иселимо. То ме боли. Исто тако читам у новинама да се Дачић љути што је објављена његова адреса на којој чак и не станује, знам то случајно јер шетам пса близу места где живи.

Он тврди да је то позив на линч. А шта је са нама и нашом безбедношћу било када су Вечерње новости ообјавиле наше бројеве личних карти, ЈМБГ, слике и регистрације мог и синовљевог аутомобила?! Наша безбедност је мање вредна, наши животи су мање важнији од њихових?! – прича Марковићева.

О затворским данима које њен супруг проводи у Забели код Пожаревца нерадо говори.

-Какви су Радетови затворски дани знано је само њему. Рекла сам вам да је интервенцијом Верана Матића из затвореног, али блажег дела, где је радио на фекалној пумпи, враћен опет у строжи режим 7.павиљона. Али ја не одустајем, извући ћу га напоље.

Тамо сам виђала  једног министра из СПС, доносио је ручак зету који је био ухапшен због дроге и који је због њега имао повлашћен положај у ЦЗ.

Пре неки дан сам била са једним адвокатом из иностранства и следећи корак је представка Уједињеним нацијама. Много пута сам тражила пријем код оних који су били на власти.

Писала сам и Коштуници и покојном Ђинђићу, Тадићу када је био председни, пре пар месеци и премијеру Вучићу…ни од њега нисам добила одговор, али не предајем се. Трајаће можда дуже, али сигурна сам да ћу доказати да је Раде неправедно суђен на 40 година и да је пресуда политичка – завршава своју исповест супруга бившег шефа ДБ-а.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Веран Матић, Вука Драшковић, Државна безбедност, Ибарска магистрала, Милорад Улемек Легија, Раде Марковић, Славко Ћурувија, Слободан Милошевић, Тања Јанковић, убиство Ивана Стамболића