Прочитај ми чланакНајпре да кажемо зашто скуп на Криту не називамо сабором. Зато што, као што смо раније писали, овом скупу недостаје основа сабора – саборност. На Крит нису позвани сви епископи Православне Цркве, на њему пристигли епископи немају право гласа – уместо њих гласа Помесна Црква.
Најпре да кажемо зашто скуп на Криту не називамо сабором. Зато што, као што смо раније писали, овом скупу недостаје основа сабора – саборност. На Крит нису позвани сви епископи Православне Цркве, на њему пристигли епископи немају право гласа – уместо њих гласа Помесна Црква.
Тако се уместо саборности сабора уводи партијско представљање и парламентарна демократија. Без саборности критски скуп губи и своју „светост“ и своју „великост“, а са одсуством четири Помесне Цркве – Антиохијске, Руске, Грузијске и Бугарске – он губи и свеправославност, и од сабора се мења у саветовање – конференцију.
Неодлажење Руске Цркве на Крит, кратко речено, можемо сматрати чудом Божијим. Реч је, наиме, о делу Божијег старања за Своју Цркву, за Свој народ. Међутим, да би Господ учинио Своје дело, Своје чудо, морају претходно да се стекну неопходни услови, потребно је да људи припреме тло за Божије деловање. То је законитост човекове и Божије сарадње, Бого-човечанске синергије: човек обрађује земљиште и сеје, а Бог залива, греје и даје да семе расте. Тако се догодило и овог пута: људи нису затајили па ни Бог није задоцнио.
Иако су само неколико дана након завршетка Сабрања Предстојатеља у Шамбезију (28. јануар) на Архијереском Сабору РПЦ (2-3. фебруар) прихваћени предсаборски документи без расправе, уз обавештење у званичном Саопштењу да су они предањског садржаја и карактера, временом су се околности окретале против њих и против скупа на Криту. Најзначајније је, свакако, Саопштење Синода РЗПЦ, у коме су изнесене озбиљне примедбе на богословље докумената.
Међу заговорницима неучестовавања РПЦ на Криту прво место свакако припада митр. Онуфрију, поглавару УПЦ МП. Он је још крајем прошле године иступио са мишљењем да је боље не ићи на недовољно припремљен сабор: „Зато постоји такав предлог (ми ћемо га још разматрати на Архијерејском Сабору) да откажемо учешће на том ‘Сабору’. Учешће на њему може се показати већим злом, него отказ учешћа… Да се то не би догодило, ми, по мом личном мишљењу, треба да се уздржимо од учешћа на том Сабору. А ако чак и једна од Помесних Цркава не буде на Сабору, онда он већ неће бити свеправославан…“[1].
Митр. Онуфрију је уз раме био митр. Одески Агатангел, који је почетком јуна отказао своје учешће у делегацији РПЦ за Крит, као и еп. Банченски Лонгин (Жар). Међу епископима, противницима Критског сабора и саборских докумената, био је и митр. Владивостовски Венијамин, заговорник изласка РПЦ из ССЦ. Свој прилог припреми тла за Божије деловање дали су и богослови, критичари саборских докумената, ђ. В. Василик, ђ. Е. Моргун и А. Буздалов, као и аналитичари О. Четверикова и В. Семенко.
Удео притиска на врх Руске Цркве припада и свештеницима и свештеномонасима који су престали са литургијским помињањем Патријарха Кирила, без обзира што њихове поступке сматрамо погрешним. Коначно, међутим, највећа заслуга за остваривање Божијег чуда неодласка представника РПЦ на Крит припада верном народу, који се топло молио Богу да Он заштити свето православље, и Господ није могао окренути Своју главу: молитве верника Руске Цркве су најзаслужније за припрему и стварање простора за Господње деловање.
То је тајна снага Русије, изникла из крви милиона новомученика и Св. Цара Николаја 2. и његове царске породице. И чудо Божје се догодило: иако су срца Патријарха Кирила и митр. Илариона (Алфејева) била на Криту и са екуменистичким документима, они су хладне главе морали прагматично да прихвате стварност и да лађу Руске Цркве окрену у супротном курсу од онога који је водио ка Криту.
Реченом треба додати још један моменат, који је могуће био пресудан. Поменути угледни црквени аналитичар В. Семенко је посету председника Русије г. Владимира Путина Светој Гори довео у везу са два догађаја која су уследила након ње: објављивање заједничког Саопштења Кинота са критиком критских докумената и доношење одлуке Светог Синода РПЦ о неодласку на Крит: „Председник се срео са свештеним Кинотом, главним управним органом Атона, практично сам, без патријарха и других пратећих лица.
Нико не зна о чему су они конкретно говорили, то није објављено и, ја сам уверен, неће ни бити објављено. Могуће је претпоставити да су атонци, при чему су то били, што је разумљиво, не посебно узети монаси, макар и веома ауторитативни, већ игумани, најпоштованији старци, обратили пажњу нашег председника на то да на њему, као глави владе водеће православне земље света, лежи посебна одговорност за судбину светског православља. На то да ће, ако шамбезијски документи буду прихваћени на Сабору у садашњем облику, то бити непосредно гажење православне вере“[2].
Господ обитава у овом свету у Својој Цркви, чува је, стара се о њој, усмерава је, покреће и надахњује људе да буду његови помагачи и сатрудници. Све горе наведено нам, сматрамо, даје за право да одустајање РПЦ од одласка на Крит сматрамо за промишљање и старање Божије о Православној Цркви. Из тог угла посматран, овај догађај се онда не јавља као чудо, већ разуман и логичан потез Архикормилара у управљању лађе спасења ка Небеском Јерусалиму.
Из овог угла посматрана одлука Синода Руске Цркве поново баца светло наде и утехе на Русију и Руску Цркву, једном речју – Свету Русију, као Трећи Рим, мистично и реално прибежиште и тврђаву Православља у последња времена, последњу брану пред долазећим лажним христом – антихристом и апостасијом унутар Православне Цркве, која му мора претходити и утрти пут. На основу овога се као логични догађај, као противтежа, највероватније, лажном сабору на Криту, може очекивати да РПЦ буде носилац сазивања Православног Сабора, који треба да осуди Критски скуп и његово неправославно учење. Руска Црква има све неопходно да ово и оствари и све говори у прилог основаности ове претпоставке.
Одлука Руске Цркве крепи правоверне, храни нашу наду, а свест о непрекидном старању Божијем о Својој Цркви изгони из наших срца маловерност и малодушност: „Сад видим да Господ чува помазаника свог; слуша га са светог неба свог; јака је десница Његова, која спасава. Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се. Господе! Помози цару, и услиши нас кад Те зовемо (Пс. 20, 6-9)“.
[1] «Надо воздержаться от участия в этом Соборе», http://ruskline.ru/news_rl/2016/13/04/nado_vozderzhatsya_ot_uchastiya_v_etom_sobore/ (04. 01. 2016.).
[2] В. Семенко, Ситуация вокруг «Всеправославного собора» существенно меняется?,http://amin.su/content/kolonka-redaktora/4540/ (23. 06. 2016.).
