На Косову је јуна 1389. вођена једна од највећих битака европског Средњег века. Оваква тврдња може мало да зачуди, с обзиром на то да се о овој бици, како је то некада приметио велики српски историчар Сима Ћирковић, поуздано знају само две чињенице. Прва: да се битка заиста одиграла, и друга: да су у њој погинула оба владара.

Примећена и запамћена широм ондашњег света – о њој су прву драму објавили у Енглеској у 17. веку, добила је место у историји света писаној за руског цара Ивана Грозног, док је персијски историчар пар векова касније тврдио да се против младог османског царства тада окупила велика хришћанска коалиција. И док су црква и народна успомена од Косовске битке учинили народни завет који ће живети столећима, пред османске султане су касније странци по традицији извођени тако што су их гардисти држали за руке…

Да не понове сцеволијански подвиг незнаног српског витеза, који је први пут споменут четврт века после Косовске битке, па и тада не као Милош Обилић.

Било како било, српски народ је вековима мислио на косовску трагедију, оплакивао је, учио од ње, надахњивала га је али и фрустрирала… Колико су пута потомци помишљали како би то било да на Косову није почињена наводна издаја, или да је војска из српске краљевине Босне остала на попришту, или да су европске земље уместо угарским краљевима и влашким војводама помогле српском кнезу Лазару…

Маричка битка остала је у много блеђој народној успомени. Вођена је далеко од српских земаља, источно преко најдаљих граница старе царевине, у Черноменским луговима где је под чудноватим и недовољно познатим околностима страдала огромна војска српског краља Вукашина Мрњавчевића и његовог брата деспота Угљеше – господара јужних земаља царства запалог у хаос феудалне анархије. Чињеница је да је после овог српског пораза, који се догодио 26. септембра 1371, османска држава у узлету први пут постала хегемон Балкана. Прошло је непуних двадесет година од када су ови најамници први пут заузели један европски градић. После Маричке битке, Византија, Бугарска, српске кнежевине и грчке земље постале су вазали Османлија. Узима се зато да је Маричка битка била најважнија битка у историји Балкана Средњег века.

Шта би се догодило да су српске војске однеле победу на Марици или на Косову?

Сценарио 1. Срби побеђују на Марици, османске војсковође су заробљене, српска војска заузима Једрене и мостобране на Галипољу

Тешко да би наводно изузетно велика хришћанска војска после велике победе покушала да пређе Дарданеле и освоји престоницу османске државе Бурсу. У то време Османлије су се тек издвојиле међу више турских емирата на западу Мале Aзије. Поход Мрњавчевића имао је циљ да заустави даљи продор Турака у њихове земље. Деспот Угљеша, који је управљао Серском облашћу, раније је постигао измирење са Васељенском патријаршијом и споразум са Византијом. Чак и да је његова војска освојила Једрене, можда га не би ни задржао, а камоли претворио у средиште хришћанске реконкисте усмерене према Малој Aзији.

Хришћанске војске имале су понекад успеха у ратовању са Османлијама или другим турским државицама. Тако је нешто раније Aмадео Савојски, рођак византијског цара Јована Петог Палеолога, успео да освоји Галипољ и протера Турке из Европе. Победничке тековине потрајале су закратко зато што су унутрашњи сукоби у Византији и слабост те државе и њеног политичког и привредног система омогућили пораженим Турцима да ове земље поново запоседну.

У случају победе Мрњавчевићи би се вероватно окренули северу, где би онемогућили успон кнеза Лазара и свакако босанског бана Твртка који се 1377. као потомак Немањића, после победе над Николом Aлтомановићем, прогласио краљем. По таквом сценарију Турци би свакако превладали тешкоће, па би можда под неким другим владарем касније поново започели продор у Европу. Aлтомановићеве земље, међутим, у којима је под Твртковом влашћу почео да се осећа утицај Цркве босанске, па је тај крај био подложнији каснијој исламизацији (реч је о данашњим Старој Рашкој и Источној Босни), остале би и даље тежиште ма колико подељене српске државе. Босна би вероватно престала да се шири према истоку и њен однос према српским земљама би био другачији, можда би њена отпорност према Османлијама била већа да се није ширила и да значај нису добили феудалци са периферија.

Да су Мрњавчевићи са ореолом победника на Марици примили главни терет борбе против Турака и да су успели да остваре превласт у расутом Српском царству, српски народ би био ускраћен за „Косовски завет“: Многи догађаји од Велике сеобе из 1690, Првог српског устанка, преко Сарајевског атентата до Пуча од 27. марта, кризе око Косова и Метохије у 20. веку, били би другачији или се не би догодили. Епска одбрана српских земаља не би трајала деветнаест деценија (од 1350. и првих сукоба до 1537. и погибије последњег деспота Павла Бакића), али ни граница и касније средиште исељавања можда не би била област Косова и Метохије, већ Македоније.

Коначно, можда би јужни крајеви Српског царства створили током одбране нови центар државности у ком би становништво стекло чвршћи етнички идентитет него што је то био случај. Исламизација, одржавање Османског царства, ширење Aрбанаса, националне револуције, али и судбина српског народа у светским ратовима, у том би случају имали другачији ток и исход.

Сценарио 2. Срби побеђују на Марици, у биткама које су уследиле гину султан Орхан и његови синови

Мало је вероватно да би нестанак Османлија променио судбину балканских хришћанских држава, под условом, наравно, да се оне саме претходно нису темељно промениле унутрашњим реформама. Почетком 14. века каталонски најамници успели су да поразе Турке у великим биткама у Малој Aзији и продру све до планине Таурус. Ипак, изостанак дубоких промена у византијској држави и дугорочне систематске акције на одбрани учинили су да те тековине убрзо пропадну, а турска претња постане још већа.

Сценарио 3. Срби побеђују на Косову, гине султан Мурат али Бајазит успева да га наследи

Победа Срба на Косову вероватно би имала још мање изгледа да доведе до преокрета. Османлије су се већ учврстиле у Европи. Кнез Лазар је располагао мањим снагама него Мрњавчевићи. У ранијим годинама, код Плочника и код Билеће српске снаге из Лазареве земље или Босне успевале су да поразе мање турске војске, али се ништа није променило. Турци су шест година после Косовске битке поражени у великој бици на Ровинама, али до преокрета није дошло.

Сценарио 4. Срби побеђују на Косову, потпуни пораз Османлија. Кнез Лазар као српски цар?

Велика српска победа коју би пратила и нека велика, можда не везана, катастрофа која би дугорочно онемогућила продор народâ из Мале Aзије у Европу, довела би свакако до стабилизације на Балкану и у српским земљама. Кнез Лазар би се вероватно с временом устоличио за владара свих области које је држао цар Душан, са изузетком крајева у централној и јужној Грчкој који би били враћени Византијском царству. Земље Мрњавчевића би с временом вероватно биле подељене. У недостатку опасности од стране Бугарске и Византије, Лазаревићи који би се (пошто би остао жив млађи Лазарев син Вук) вероватно одржали током неколико генерација, постали би династија.

У сукобима са Угарском и Босном та би се српска држава модернизовала или почела да опада и тако дочекала 19. век и самосталност или ступање у неку велику државу – Угарску или Русију. Српски народ остао би у границама српске државе, у Босни би српски етнички идентитет постепено постајао одвојен од онога у Србији. Лишена Косовског мита и завета, српска нација имала би другачију, мање драматичну, вероватно и мање трагичну, али свакако и мање узвишену историјску судбину.

*Текст је из историјске књиге у 21. веку „Aлтернативна историја Србије“. Потражите је на киосцима и у књижарама

Извор: nedeljnik.rs