Прочитај ми чланакСупротстављање атлантизму је неки вид економски проширене Србије уз помоћ надолазећег руског и кинеског капитала.
Термин “југосфера” новинара Тима Џуде, који означава јединствен културно-лингвистички простор настао од земаља наследница бивше Југославије, необично одговара актуелном стању на терену и политичкој ситуацији две деценије након окончања ратова.
Специфичност простора бивше Југославије, све његове противречности, сукоби, размирице, историјски процеси, као и свакодневне пословне и туристичке миграције људи преко граница, захтевају макар читав један студијски програм, ако не и читаву научну област у оквиру хуманистичких наука. Међутим, посматрано кроз геополитичке наочаре, актуелна ситуација се може далеко једноставније сагледати и објаснити уз помоћ кључних чинилаца који на њу утичу.
Балкан је, откад се свет посматра геополитички, синоним за нестабилност. Након остваривања иницијалних циљева атлантизма свођењем српског фактора на ужу Србију и РС, чинило се да је наступио период замрзавања процеса и њиховог окоштавања кроз регионалне институционалне везивне пројекте. Међутим, пратећи глобално заоштравање ситуације, на делу је својеврсна „ребалканизација“ Балкана и његове поновне трансформације у лакмус папир одмеравања односа снага у Европи.
Разарање СФР Југославије, како би се створила сегментирана сфера од шест државоликих јединица више или мање ограниченог суверенитета, ушао је у другу напреднију фазу. Циљ западних центара моћи је да се на Балкану створи комплексна мрежа међусобних односа и условљености којом би се управљало по потреби коју диктирају глобални геостратешки односи. То је учињено још формирањем унутарјугословенских авнојевских граница.
Оне су тако конструисане да је свака република различитим граничним решењима нераскидиво везана за суседне и да према њима има аспирације територијалне, етничке или неке друге природе. Идентичну логику данас примењују атлантисти, разуме се, уподобљену новим околностима.
ЕКОНОМСКА НДХ ЗА РЕГИОНАЛНУ СУПРЕМАЦИЈУ
То је најлакше постићи тако што ће бити утемељена југосфера под хрватским економским вођством. Хрватска у региону на политичком нивоу већ има функцију арбитрирања у кључним политичким процесима, захваљујући чланству у ЕУ и НАТО. Међутим, вишим степеном међусобних односа кроз различите врсте економских и политичких контаката убијају се две муве једним ударцем.
Српска економија се на тај начин ставља у службу непосредно хрватским тајкунима, а посредно хрватској спољној политици. Са друге стране, висок ниво везаности на свим нивоима, брижљиво креиран у послератним годинама, доприноси потенцијалу за изазивање нестабилности уколико се за тим укаже потреба.
Хрватска регионална економска доминација се у великој мери темељи на аустријским и немачким инвестицијама, као и првобитној акумулацији капитала налик на остала посткомунистичка друштва. То је посебно изражено у сфери малопродаје, телекомуникација и прехрамбене индустрије. Крајњи циљ је формирати неку врсту економске НДХ, где би хрватски (немачки и аустријски) капитал остварио предност пре свега у Војводини као непосредној хрватској интересној сфери, али и у остатку Србије.
Добар пример је сектор малопродајних ланаца робе широке потрошње, где Хрвати регионално доминирају. Тако би постојале околности за даље ширење хрватске економије као подлоге за политику, меке моћи и идентитетског преумљења пре свега Срба западно од Дрине и Дунава и Црногораца, што се савршено уклапа у атлантистичке планове на овом простору. На тај начин би садашња српска самостална позиција била сасечена у корену.
Континуитет ретроградних историјских процеса се, дакле, у основи није променио. Босна и Херцеговина се никада није у модерном смислу конституисала као самостална држава. Хрватска данас као некада има полуколонијални положај аустроугарске периферије, са развијеним туризмом и прилично ограниченим могућностима за самостално спољнополитичко деловање. Македонија и Црна Гора као суверене државе постоје само на папиру, док Словенија делује као чврста компонента Алпе-Адрија сфере.
Србија једина успева да одржи какву такву политичку стабилност и суверенитет, али се налази пред све већим изазовима на том путу. Финализација прљавог посла атлантизма на Балкану замишљена је кроз потпуну централизацију БиХ, цементирање тзв. независног Косова, коначну федерализацију Македоније као увод у њену даљу дисолуцију и слабљење мукотрпно стечених међународних позиција Београда кроз наметање хрватске регионалне доминације. Основни циљ је српски фактор свести, ако не на предкумановске границе, а онда макар на меру прихватљиву Вашингтону.
ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ?
Ипак, југосфера, као социо-политички феномен прожет одређеним нивоом институционализације, не мора нужно бити лош по Србију. У околностима и међународној конструкцији које су начелно на дуги рок штетне по наше интересе, Србија мора наступати промишљено и стратешки не би ли сачувала стечене позиције и остварила одређене добити. Како би то успело, Србија мора да ради на економском развоју и креирању својих позиција на регионалним тржиштима, посебно у Хрватској, са којом постоји енормна диспропорција у међусобној трговинској размени.
У ту сврху требало би користити све расположиве међународне механизме и видове притиска како би се што више српских компанија пробило на хрватско тржиште. То би требало да доведе до значајнијег приближавања спољнотрговинском еквилибријуму на спољнополитички изузетно значајном тржишту.
Основна замисао супротстављања атлантизму је неки вид економски проширене Србије уз помоћ постепено надолазећег руског и кинеског капитала. Као квалитетне тачке везивања могли би се дефинисати Аеродром „Никола Тесла“ као регионално чвориште за линије ка Америци, Блиском истоку и другим удаљеним дестинацијама; туризам са Београдом као регионалном city break дестинацијом број један; саобраћај кроз коридоре 10 и 11 и будућу брзу пругу Београд – Будимпешта; и трговина кроз отвореност за тржишта Царинског савеза и ЕУ истовремено.
Поменуте компаративне предности морају да послуже као замајац за пројекцију економске моћи у региону али и за подлогу за идеолошко-културолошку супремацију српског становишта у лингвистички истоветном окружењу.
Ни у ком случају не би требало занемарити ниво међуљудских односа. Они су у југосфери испреплетени на пословном, туристичком и личном нивоу. Такво стање је корисно искључиво уколико се оваплоти кроз допринос српском буџету и кроз остваривање наших циљева али и за једноставније обавештајно деловање.
На питањима статуса, прошлости и перцепцији ратова 90-тих увек би се требало перфидно радити, пре свега кроз стицање међународних позиција за подршку и мењање свести људи, јер у тренутним околностима није могуће урадити више без озбиљних последица. Када је у питању непосредан економско-политички интерес, требало би изнаћи начин да се профитира и чекати да време уради свој део посла, али без угрожавања виталног националног интереса.
Србији је, дакле, неопходна поступна ревитализација регионалних односа на новим основама, са равноправнијим економским односом са Хрватском и Словенијом, кроз ојачавање специјалних паралелних веза са Републиком Српском, оснаживање националног статуса Срба у Црној Гори, као и „конструктивно немешање“ у унутармакедонски конфликт. Једини начин регионалне сарадње који је у интересу Србије мора бити базиран на принципу „слажемо се да се не слажемо“ око одређених питања, док се на другим пољима може водити дијалог и успостављати сарадња која је нама у интересу уколико за то имамо адекватне регионалне саговорнике.
КОСТУРИ ИЗ ОРМАНА И АТЛАНТИСТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ
Политичка ситуација у југосфери би се могла окарактерисати као својеврсни замрзнути конфликт ниског интензитета, са појединим оштрим амплитудама. Повремени испади политичара и реакције јавности на њих указују у којој мери су и даље присутни анимозитети.
Они се по потреби подгревају, креирају помоћу агената од утицаја, а све у циљу погодовања регионалним интересима Вашингтона. Геостратешки односи се на Балкану мењају, али циљ остаје исти – одржати тињајућу нестабилност која по потреби може да ескалира са несагледивим последицама и буде усмеравана од стране атлантиста.
Тешка су времена, и није време за регионалне костуре из ормара, макар не у сфери огољене силе. Потребно је бити изузетно перфидан и битку водити пре свега на идеолошком, образовном, културном, односно пољу меке моћи и постепено мењати перцепцију у међународној сфери у своју корист. Oно где греше атлантистички стратези је веровање да ће актуелну ситуацију, где су сви осим Срба остварили своје националне интересе, успети да успоставе као трајно стање. У томе се грдно варају, само остаје нада да то не буде схваћено на тежи начин.
