Прочитај ми чланакПлата је, у Србији, а биће и у Црној Гори, централна фолософска категорија, из које се црпе морал, право и однос према политици. Проблем је што је све мање плата које се могу заслужити без прљања руку и наношења зла другима.
Србија је, ових дана, гледала како подизвршитељи (заправо, приватни извршитељи, али пошто код нас постоји само један Велики Извршитељ воље наших господара, сви остали су подизвршитељи) исељавају петочлану породицу из куће, за дуг од 4 000 евра, што је, отприлике, дневница спретнијег министра. Извршитељи “ладни ко шприцер“, полиција, онако, мало им непријатно, али шта ће људи, имају платицу, глупо је да је ризикују због тако тривијалних ствари, као што је избацивање деце на улицу, а комшилук мање-више равнодушан. Дуг, како нас учи Велики вођа, мора да се плати. То „вјерују“ се, доцније, хорски понавља од стране новинара и политичара, док се, на концу, не утуви у главу свим љубитељима риалитија и Сулејмана.
Интересантна је ствар да прича „ми само радимо свој посао“ није упалила у Нирнбергу. Суд, који је судио нацистичким злочинцима, некако није имао разумевања за то да су убице и мучитељи само поступали по наређењу. Биће да, изнад људских закона, које ових дана пише свака шуша у Бриселу, весело копира неука администрација, а усвајају неуки и лакоми посланици, постоји и неки већи и виши закон, на коме почива људска заједница, док то јесте, док не постане крдо-а то је закон човечности. Власт резонује овако: продаћемо фабрику која није наша, уручићемо отказе радницима и, кад их до краја исцедимо и осиромашимо, послаћемо им рачуне за струју и порез на имовину. Јер-дуг мора да се плати. Становништву хлеб не мора да се да, посао не мора, правда није обавезна, али-дуг мора да се плати.
Да би се оваква правда спорводила, односно да би се испрала савест оних који је спроводе, бар док се и сами на неправду не привикну, даће им се пристојне паре: зарада извршитеља, по предмету, често вишеструко надмашује сам дуг. Полиција, која мора да асистира при пљачци сиротиње, нема неке нарочите плате, али се добронамерно гледа на „сналажење“ и приватне кобинације. Сви су задовољни, сем онога ко добије шпиц у дупе из свог стана, или куће. Јер, администрација само ради свој посао.
Признајем: не могу да замислим како драње сиротиње уопште може да буде посао. То може да буде препад, може да буде акција, чак и „удар на овце, али посао не може никако. Сваки посао је скопчан са чашћу, а ништа часно не видим у отимању од невољника. Наравно, ни извршитељи, ни полиција, не обилазе Дедиње, где има машала дужника. Ту, гле чуда, не раде свој посао. На тај начин се армира кастинска подела у друштву и ту свако право и свака правда престају. Држава се, са нивоа државне идеје, своди на државни апарат, који служи касти и ништа више и не ради. Данас је, наиме, и код нас, и код вас, Црногорци, врло тешко рећи шта је, уопште, држава? Има ли она икакву другу функцију сем репресивне? Да ли је она (држава) једнозначна са државним апаратом? Наши дедови, кад су главе губили за државу, тешко да су имали у виду а то чине да би се држава свела на администрацију. Ко би, а да је нормалан, погинуо за приватне извршитеље и њихове асистенте у полицијским униформама.
Срби су, кроз историју, умели да буди и овакви, и онакви, али никада нису имали симпатије за џелата. И као деца смо сви хтели да будемо Индијанци, а не каубоји. Навијали смо за слабије, веровали да је божја правда да силник изгуби и да се сиромах из беде извуче. Данас смо створили државни (и парадржавни) апарат који почива на сасвим обрнутим претпоставкама, док један део народа-што и јесте највећа срамота-има разумевања за тај апарат. Почели смо да волимо џелате и каубоје, а баш то је наша највећа тековина на европском путу. Иако носимо крстаче од по киле, данас бисмо навијали за Кајафу и Пилата. Окупатор нас је убедио да шут с рогатим не може и да се мучитељ мора волети.
Ипак, ипак…постоји правде изнад евро-атлантске правде, постоје закони и човечности и пристојности, постоји, ваљда, бар у неким Србима, обавеза према прецима и потомцима да се не обрукамо. Ваљда су данашњи Срби (и Црногорци, наравно), чији су дедови вековима крвљу натапали ове брдине, заслужили, ако ни по ком другом основу, онда по том, да имају 10-20 квадрата по члану породице или комад земље, који нису доступни пљачци од стране државног апарата? За чије бабе здравље се овде клало и опстајало, ако дедови и прадедови нису заслужили да им потомци имају кров над главом и то кров који се за дуг отети не може? Зар смо овде страћили хиљаду и по година као номади и беземљаши?
Било је, овде, и раније дугова, па се нису куће и мања крчмили. Само, није било европејаца и осталих неваљалаца. Нисам сигуран да неки лезилебовићи у Бриселу баш прате да ли је некој породици у Нишу, или сутра Никшићу, отета кућа за дуг. Не. То ови наши раде и купују време на валсти чмарољубећи господаре.
Но, све ће ово проћи, као што су многа чуда прошла. Хоћемо ли запамтити ко је „само радио свој посао“, или ћемо их попамтити поименично? Ако не упамтимо и ако опростимо, што нам већ прелази у злу навику, увек ћемо имати неке нове, који само поступају по наређењима. Див-хероји, који избацују децу на улицу и који асистирају у тим јуначким акцијама, не би то лака срца радили, кад би знали да ће бити упамћени и да неко води евиденцију о томе.
Поименично, а не на нивоу хронике. Нажалост, опозиција, и овде, и код вас, сасвим је неопративна и способна је само за рат саопштењима. Права, озбиљна политика би подразумевала ово: натерати људе из државног апарата, који данас терају силу са народом, да размишљају о времену после данашњих господара, да данашњицу гледају из перспективе будућности, у којој владају они који су данас потлачени. Опозиција, међутим, оваква каква је данас, само ће, све и да јој се посрећи, преузети исти државни апарат, халалити неправдеи наставити даље, као да ништа није било.
