Неопходно је да сви играчи имају изграђен култ репрезентације. То је најбитнија ствар. И даље мислим да ми имамо квалитет, али нама увек фали то нешто, а до решења никако да дођемо. Уз квалитетан рад, мора се градити став да представљаш своју државу и да је то највећи домет у каријери.

Неопходно је да сви играчи имају изграђен култ репрезентације. То је најбитнија ствар. И даље мислим да ми имамо квалитет, али нама увек фали то нешто, а до решења никако да дођемо. Уз квалитетан рад, мора се градити став да представљаш своју државу и да је то највећи домет у каријери.

Кад је пре седам година отишао у голманску пензију, многи су очекивали да ће спортску каријеру наставити у неком холандском, руском, португалском клубу или ће га прихватити матични Партизан. Међутим, Ивица Краљ је направио несвакидашњу параду и обрео се у шабачкој Мачви, коју је с места председника клуба за годину дана одвео у прву лигу.

Краљ за Експрес прича о породици, пропуштеним стварима из младости, о хулиганима, приватизацији, стању у нашем фудбалу, али и о једном светском куриозитету: голману који је најчешће био ухваћен у офсајду, чак три пута…

Иза вас су Португал, Русија, Холандија, Словачка и Партизан… Шта радите у Шапцу?

– Ја сам поприлично везан за Шабац, моја супруга је из овог краја, тако да сам овде, на неки начин, присутан последњих двадесетак година. Наравно, имам и много пријатеља, а ево сад се отворила као интересантна спортска прича везана за Мачву.

ФК “Мачва”, осим занимљиве и богате традиције у тренутку када сте се почели бавити њоме и није баш била неки изазов.

– Морам признати, мени је био изазов. Кад сам завршио фудбалску каријеру, има седам година од тада, искористио сам један период да се с породицом мало дружим и путујем, да проводимо мало више времена заједно. Док се бавиш професионално спортом, мало времена се нађе за тако нешто. Кад сам мало дошао к себи, покренути су неки разговори у вези с Партизаном, али то је било и прошло. Понуда Мачве, која, истина је, није као што је некада била, мени се учинила као добар и озбиљан изазов. Преиспитивао сам се да ли сам способан да сам и уз помоћ сарадника направимо успех макар близу онога што је Мачва била као “провинцијски Уругвај”.

Шта сте затекли?

– Кад смо почели, поприлично је било посла да се постави школа за млађе категорије јер база сваког клуба јесте омладинска школа. У том моменту је у школи био минималан број деце, уз прилично лошу перспективу. Дакле, требало је од темеља градити клуб. Мачва у том моменту није имала у савезном рангу ниједну селекцију. Омладинци су те сезоне играли бараж, који су с успехом прошли и пласирали се у квалитетну лигу Србије, значи с Партизаном, Звездом, Војводином, што је био огроман стимуланс како за те момке, тако и за клуб, јер чим си присутан у савезном рангу, онда је то друга прича. У овом моменту у школи тренира 250 дечака, а било их је педесетак.

Имамо неки план, корак по корак. У првом тиму смо се ослонили на домаће снаге и мислим да смо једини клуб, можда у целој Првој лиги, који има 60-70 одсто играча из сопствене школе, тј. из Шапца и околине. И, ето, направили смо поприлично добар резултат, поново смо у првој лиги Србије, где, по мом мишљењу, Мачва мора увек да буде.

Какви су апетити?

– За три године навршава се 100 година од оснивања клуба, а имамо не само жеље већ и планове да за тај јубилеј догурамо и до Суперлиге. Требало би много ствари да се поклопи до тог циља, али ако се буде радило темељито, корак по корак, све је могуће. Ако човек има јасан циљ и план како да до њега дође – успеће! Верујем у то.

Колико је било довољно то што сте “шабачки зет” да вас прихвате, с обзиром на то да је средина таква као и већина провинцијалних, да кад дође човек са стране, одмах се сви накостреше?

– Рекох, ја сам много времена проводио у Шапцу и раније, овде сам служио и војску, али истина је да кад се дође са стране, онда се то гледа неким другим, раширеним очима. Међутим, мени је важно да својим трудом и свакодневним боравком у клубу покажем да имам амбицију, жељу и на крају крајева и знања да од клуба направим нешто више него што је био. Мислим да људи то препознају. Било је пуно скептика, меркања и прича шта ћу ја овде, али људе можеш разуверити само очигледном посвећеношћу и сталним присуством.

Мени није тешко да дан-два преспавам у Шапцу, уосталом та релација Београд-Шабац није препрека. Па још кад стигну и резултати, онда сви нађу сатисфакцију. На сву срећу, шабачка публика зна да препозна шта је шта и кога год сретнем у граду, углавном има позитивне критике. Нарочито им прија кад чују да нећемо на овоме да се зауставимо.

Битно је да су вас прихватили и грађани, и играчи, и људи из клуба. Како су вас прихватили људи из политике, и сами знате, кад год неко треба у некој кампањи да се подичи, он повуче фудбалски клуб?

– С те стране, нисмо имали ни један једини проблем. Бар колико сам ја пратио последње изборе, Мачве у овој политичкој кампањи није било. Ми се трудимо да овај клуб приближимо свим људима без обзира на то којој странци припадају и како су политички обојени. Мислим стварно да смо успели да извучемо клуб из политике и да нико не може да каже да је неко утицао на нас. С друге стране, шабачки политичари су сви били коректни, није било притиска било које врсте.

Шта више, с људима који су задужени за спорт у Шапцу имамо више него квалитетну сарадњу, с њима смо чешће и у контакту, гледају сваку нашу утакмицу, ту су наши гости, тако да мислим да смо клуб тотално извукли из политике. Међутим, кад год гостујемо ван Шапца, слушамо политичке доскочице и о нама, што само говори колико је политика свуда ушла у спорт.

Шта су вам рекли ваши пријатељи и колеге из Партизана кад сте донели одлуку да одете 85 км на запад? Да ли је било чуђења: “Шта ти то треба? Где ћеш сад тамо? Сачекај, има код нас простора?”

– Па јесте, али слушајте, ја сам у Партизану од 13. године, навикао сам да се за своје место борим. Неко има срећу да пречицом дође до неког циља, ја нисам, а да ли је то срећа или несрећа, како коме. Ишао сам на позајмице у Звездару и у Јастребац из Ниша, тада сам долазио неким околним путем до нечега што сам сматрао да ми можда припада. Тако је и сада, многи су били изненађени. Моја размишљања и одлука су се дешавали у јеку Партизанове кампање око новог руководства, што би многи на мом месту вероватно и искористили.

Међутим, ја сам се договорио с људима из Шапца и преузео на себе ризик, а и да проверим да ли сам способан за тако нешто. Пријатељи су остали изненађени: “Па треба овде да останеш, то је твој клуб!” Кажем им: “Све је то ОК, али Шабац је, по мом мишљењу, једна добра средина, где могу да се докажем као спортски радник, наравно, видећемо у некој скоријој или даљој будућности да ли ћу бити у Партизану, Савезу или већ на неком другом месту, али ово је добра школа за мене.

Учим ја и, наравно, грешим, знам сад да неке ствари које сам урадио пре шест месеци никада не бих поново урадио. Такве грешке у Партизану не бих могао себи да дозволим нити би ми их дозволили и дали ми нове прилике. Направили смо добру сарадњу с Партизаном, Звездом, Чукаричким, Савезом, да сви имамо користи. На крају крајева, показало се да смо кренули узлазном линијом.

Родитељи су највећи “проблем” јер виде решење свих својих недаћа у успеху свог детета, а онда су спремни да их олако препусте у руке менаџера.

Ви знате шта можете да пружите Мачви, али шта очекујете од клуба, од овога града, шта очекујете од људи које сте сада одабрали за сараднике?

– Очекујем само подршку. Реално, овде човек не може да се обогати, ни играчи који долазе у Шабац не долазе да зараде велике паре. Међутим, ми тим играчима градимо добру афирмацију у добро организованом клубу, а кроз њихове добре игре то је добро и за клуб и за њих саме. Што се тиче мојих сарадника, реч је о малом апарату који функционише поприлично добро.

Оно што је најбитније, у нашем клубу не влада једноумље, ми седнемо неколико пута недељно и износимо проблеме. Наравно да не мислимо исто, па има различитих размишљања о истом проблему, што је добро да би се дошло до правог решења. Компромисе правимо у интересу клуба.

Од кога вам је стигла прва честитка кад сте отишли у виши ранг, која вам је значила?

– Не рачунајући породицу и најближе, прва честитка је стигла од људи из града. Још смо били с играчима у свлачионици кад је стигла порука од људи из града да честитају улазак у виши ранг. Значи, ипак смо направили добру причу, значајну пре свега за клубу, али и за Шабац као град.

Да ли је стигла честитка из старог клуба?

– Јесте, јесте. С њима сам свакодневно на вези, а кад год се појави потреба, покушавам да њихово искуство мало пренесем овде. Наравно, не могу да се пореде та два клуба, али даће бог да се приближе ако ништа друго.

Зашто у Србији више нема добрих голмана?

– Не мислим да нема добрих голмана, него нема стрпљења да се изграде. Пре свега мислим да се омаловажава рад тренера голмана, да клубови не посвећују довољно пажње и значаја том раду, почевши од саме селекције голмана. Интересантно ми је како у Холандији, на пример, где проводим много времена, у селекцији ПСВ или Ајакса третирају голмане. Прво, тај голман мора да зна да игра, да буде као и ови остали, а онда да процене да ли има талента за брањење. То је битно јер се време променило поприлично и голмани све више уче игру и мање класично брањење.

У току једне утакмице данашњи голман можда има две или три интервенције рукама, све остало је ногама. Колико недостаје стрпљење, види се и по томе какав је однос према њима и у нашим највећим клубовима. Направи грешку-две и може да се пакује, а клуб већ тражи ново решење. Можда тај голман не може да поднесе толики притисак и губи се. Али ако му се да неко време, од једне, две, пет или десет утакмица, он ће стећи самопоуздање и сигурност. Сећате ли се Касиљаса и почетка његове каријере у Реалу? Примао је такве голове да су му се сви смејали. Они су га истрпели годину дана и од тада имају 10-15 година решено питање голмана, што у клубу, што у репрезентацији.

Пре седам година сте решили да престанете да се бавите активно спортом. Какво је то осећање кад младом човеку кажу: “Шта, отишао си у пензију?” Да ли то осећање делује депресивно или човек каже: “Па шта?!”

– Бар мени то није деловало тако страшно, с обзиром на то да ми рано почињемо, али и рано завршавамо. Као што сам рекао, од 13. године сам у Партизану и уз први тим сам од ’89, од чувене утакмице у Глазгову, кад смо против Селтика изгубили 5:4, тада сам био на клупи са 16 година и од тада је моја каријера ишла уз први тим. То је поприличан број година, а престао сам у 36. зато што је већ дошло до засићења, морам да признам. Мада сам имао неких повреда рамена, колена, и то је већ постало мучење без задовољства.

Из ове перспективе, мислим да голман треба да брани што дуже јер док играш, то је најлепши период. ОК, носиш се с притиском резултата, али то је саставни део тог посла којим се бавиш. Тако да то мени није пало претешко, али је незгодно одлучити после тога да ли остати у спорту или се окренути неким другим стварима. Играти је једно, а руководити и бити спортски радник потпуно је нека друкчија и нова прича.

Да сте селектор репрезентације Србије, који су први потези које бисте урадили?

– Ау, код нас има шест милиона селектора! Последњих не знам колико година промењено је не знам колико тренера, а резултата једноставно није било. Неки су трајали краће него гарнитура штуцни! Али, по мом мишљењу, није проблем у селектору. Наша је срећа да имамо генерације које су биле светски и европски прваци, што омладинци, што млада репрезентација. Ја бих уз тај костур квалитетних садашњих играча обавезно прикључио млађу репрезентацију. Погледајте, имате примере колико репрезентација једноставно намерно прескочи једно или два велика такмичења да би формирале јаку селекцију.

Ми смо прескочили већ колико великих такмичења, а нисмо поново направили неку добру селекцију и систем који би нас држао и гарантовао неко учешће на великим такмичењима наредних десетак година. Пре бих се ослонио на млађе играче зато што имају квалитет и задржао неколико старијих јер године нису најбитније, што се показало на овом европском првенству, где имате много играча преко 35, 36 година, па су носиоци игре у својим репрезентацијама. Ове млађе играче би требало везати уз њих с добрим тренером.

Мислим да је Муслин човек с много искуства који зна шта треба чинити, али му треба и подршка. Наравно, селектор мора да заслужи подршку целе нације, навијача јер сви очекују добре резултате. Било је промена у Савезу и надам се да ће то померити ствари напред. Тешко је поднети то да смо последњи пут учествовали на Европском првенству пре 16 година. Просто је незамисливо, али ми и даље мислимо, гледајући ово првенство, да смо бољи од пола репрезентација.

За вођење репрезентације неопходна је подршка. Ви сте у Шапцу добили бланко подршку без резултата, Муслин ће морати прво да направи резултат да би добио подршку.

– Муслин може врло брзо да добије подршку, а подршка јесу и резултати. Мада, мислим да он у овом моменту има подршку целе нације, Савеза и нас који смо у спорту. У стању је да направи резултат, али кључне су те две утакмице на јесен. Нажалост, треба нам времена да нешто направимо, а зачас се све уруши. Гледам Исланђане који су пре две године у баражу за Светско првенство изгубили од Хрвата. Међутим, имају систем, континуитет и стрпљење, па резултат није могао да изостане. Белгијанци су пре седам, осам година били прваци света и Европе у млађим категоријама, нешто слично као ми што сада имамо, жртвовали су првенство, два, и направили добру репрезентацију.

Колико се код нас ради на квалитетној мотивацији?

– Пре свега, неопходно је да сви играчи имају изграђен култ репрезентације. То је најбитнија ствар. И даље мислим да ми имамо квалитет, али нама увек фали то нешто, а до решења никако да дођемо. Уз квалитетан рад, мора се градити став да представљаш своју државу и да је то највећи домет у каријери.

Десило се више пута током каријере кад сам се запитао: “Ма дај, шта мени ово треба?” То се дешава и на неким утакмицама док си још активан – лош резултат, цео стадион мисли да си ти крив… Примиш гол, два, три, није битно, публика против тебе, помислиш: “Дај да идем кући!”

Из ове земље одлази много младих људи, изгледа да су фудбалери међу најмлађима. Није реч о одливу мозгова, али јесте одлив здравих, младих спортиста који иду прерано. Постоји ли неки начин да се то другачије организује или заустави?

– Мислим да је ситуација таква да је то сада тешко зауставити јер живимо у тешким временима, и то није случај само у фудбалу. Тако је и у кошарци, и у рукомету, и у тенису. Можда су родитељи највећи “проблем”, што виде решење свих својих недаћа у тој деци, а онда су спремни да их олако препусте у руке менаџера. Имамо пуно добрих менаџера, али има и оних других, лаких на обећањима. Читајући новине, видиш овај вреди 50 милиона, 80, 100 милиона, али тих који вреде толико има, ајде да кажемо, десетак, а ови остали? Када млад играч одлази, иде у другу средину, другу културу, другачији начин тренинга.

Е сад, да ли је он спреман да уђе у све то, а с размишљањима која носи одавде и с притиском што менаџера, што родитеља. А једноставно мора то да успе иако можда нема квалитет. Нажалост, ми функционишемо од продаје играча, и Партизан и Црвена звезда, а све би било друкчије кад бисмо могли да задржимо играче да не одлазе са 17-18, већ са 22-23 године, што би било много боље и за клуб и за самог играча. Он би са одређеним искуством и знањем лакше ушао спреман за нешто велико.

Млада и незрела особа се налази у троуглу између родитеље са њиховим амбицијама и плановима, менаџера са њиховим потребама и интересима и клубова са њиховим интересима. Да ли је грубо рећи да су они модеран облик белог робља?

– Мислим да је грубо речено, али да је, нажалост, тачно. Слажем се с вама. Верујем да ће се много тога променити након приватизације клубова, кад се буде знало ко је газда, ко је титулар јер он неће бити приморан да прода то дете, сам ће га платити ако вреди и кад дође прави тренутак добро уновчити на задовољство свих. Да можда и родитељима изађе у сусрет, обезбеди квалитетан живот тој породици и тако смањи притисак.

Али с обзиром на то да смо ми прилично далеко од свега тога, мислим да ће ово да траје и да је ово реално стање код нас и не видим начин да то може да стане. Помериле су се границе пошто велики клубови за релативно мале паре купују играче код нас, а чим он одигра две, три, пет, десет утакмица у том клубу вреди многоструко више.

Да нам је пред вратима приватизација клубова и да имате могућност да купите Партизан, Бокељ или Мачву, за шта бисте се определили?

– Зависи колико новца имате…

Говорим о жељама, питање нема финансијску него емотивну позадину.

– Наравно, наравно. Само да знате, и мој Грбаљ има добру екипу, која игра црногорску лигу! Партизан је увек био мој, у њему сам од 13. године и наравно да сам везан за тај клуб. То је клуб који је мени много дао и већи део живота сам провео у њему. У Шапцу сам годину и по дана и имам намеру да будем још неколико година ако све буде ишло како планирамо. А што се Црне Горе тиче, у Бокељу нисам играо никад, али да сам Грбљанин, истичем поносно и на сваки начин како могу ја доле помогнем. Ипак је то мој крај, ког се не одричем никада.

Као дечак сте ушли у фудбалску машину. Како се осећате кад подвучете црту и констатујете да сте пропустили макар један важан део детињства и одрастања и који је то период?

– То је период од 16,17. године, па практично до краја каријере. Кад се гледа са стране, знам и кад сам почео да браним за Партизан, многи су рекли, и то људи који ме добро познају: “Брзо се десило.” Па није се то брзо десило, то је трајало поприлично, најбоље ја знам колико сам се одрицао и чега све у том периоду. Кад сви иду на одмор, на скијање, на пливање, ми смо на припремама, а тај период је поприлично згуснут. Било је година када сам имао по два, три дана годишњег одмора. Сада се мало променио календар такмичења, па је много лакше.

Што се тиче путовања, ОК, имаш могућност да обиђеш цео свет, међутим, у тим утакмицама по Европи, по свету ти видиш стадион, хотел, аеродром, и то је практично све од тог великог света, само са стране гледано чини се бајковито и идеално. Ја се, наравно, не жалим, свесно сам ушао у тај спорт знајући шта може да ми донесе и сад сам убеђен да имам времена да много тога надокнадим. Далеко од тога да сам испаштао, али гледајући неке вршњаке који су имали много, много више времена за неке ствари, видим и шта сам пропустио.

Да апстрахујемо новац као надокнаду за сва та одрицања. Шта човек у младим годинама и незрелости може да пронађе као сатисфакцију?

– Сви смо ми вероватно почели да се бавимо фудбалом зато што смо га волели. У време кад сам почињао, била је поприлично друкчија ситуација него сада, ми млађи играчи нисмо добијали тако лако шансу као што се сада дешава. Данас добијеш шансу са 16-17 година, одиграш две, три утакмице, то се медијски пропрати и одједном си “звезда”.

Некад је било много теже, али сигурно си, кад уђеш у ту причу, поготово кад си у великом клубу, свестан да добрим играма можеш себи да обезбедиш неку мирнију и сигурнију будућност. С годинама, како си зрелији, схваташ да је тај новац једна нормална ствар која долази кад си у неком великом клубу и да ти само даје неку сигурност да опуштеније живиш с породицом, ништа посебно. Наравно, има и оних других који размишљају о неким стварима које су мени чудне, али ја сам увек тако гледао кад сам почињао и дан-данас тако гледам.

Који је то тренутак кад човек, бавећи се спортом, каже себи – “доста је”? Кад дође до засићења, због низа повреда, до незадовољства примањима или само каже – имам довољно или превише година?

– Десило се више пута током каријере кад сам се запитао: “Ма дај, шта мени ово треба?” То се дешава и на неким утакмицама док си још активан – лош резултат, цео стадион мисли да си ти крив… Примиш гол, два, три, није битно, публика против тебе, помислиш: “Дај да идем кући!” На крају и мени се скупило: “Не могу, није ми то више задовољство, немам више снаге да идем да тренирам двапут дневно, да обувам копачке, да падам, боли раме, колено после толико година…” Али то су неке нормалне ствари.

Има играча који се мање троше, па остају дуже здрави, али за нас голмане није исто. Имамо, рецимо, током голманског тренинга и по 700 падова, па човек само да седне на столицу и да устане 700 пута, то је мука. Стигне те то једног дана. Нисам више био физички спреман да наставим, мада да сам направио паузу једно годину дана, да то тако може, па да сам наставио… Овако, једном кад завршиш, онда је то готова прича. У принципу, задовољан сам својом каријером.

Шта очекујете од овог новог, менаџерског искуства? Да ли је то загревање за нешто озбиљније што у себи имате већ дефинисано као идеју или постоји нека скривена идеја за касније?

– Сви ми имамо амбиције, бар претпостављам, за нешто више. Овде радим као да ћу остати наредних 10-15 година, верујте да тако гледам и мислим да је то једини прави пут да би се направило нешто, да ли у Мачви, да ли у неком другом клубу. Наравно, имам амбиције и за нешто више, али уопште не јурим за тим. Ако човек квалитетно ради и ако је посвећен послу, пре или касније доћи ће награда за то, али битно је да човек има циљ јер ако имаш циљ, наћи ћеш и пут. Тиме се водим целог свог живота.

Они који вас боље познају кажу: “Ивица је директан, има неки пут и поган језик.” Која је цена тога?

– Овде је најпопуларније да идеш негде по своје мишљење. За мене је то неприхватљиво, јесте да сам сада старији и искуснији, међутим, мислим да је права ствар рећи право мишљење да не бих сутра размишљао шта сам рекао. С друге стране, људи не воле да чују другачије мишљење од свог. Коштало ме је то поприлично, могу вам рећи, неки су чак рекли да сам тежак за сарадњу. Ако је тако, онда је то комплимент за мене, поготово од неких људи који су то казали. Такав сам какав сам и немам намеру од тога да одступам.

Далеко од тога да нисам за договоре, али ако се бавим неким послом, а тај посао иде добро, хоћу да будем награђен. Ако иде лоше, спремам сам да сносим последице. Нажалост, времена су таква, за договор сам увек, али за једноумље нисам. Једна је ствар ако ви можете да препознате да сам ја дао све од себе, а да ли је то довољно било тога дана или не, е то је сад друга ствар.

Да ли су вас због те директности у комуникацији избегли да позову из Партизана, тамо је очигледно потпуни хаос?

– Са мном они увек знају на чему су, тако је било првог дана, тако је и дан-данас. Ко год да је у тој управи, нема никакву обавезу да мене позове. То је клуб који волим и увек ће тако бити, а клуб не чине људи који су тренутно у њему или су били пре годину, две. То је клуб у ком сам провео већи део живота и за мене ће увек бити Партизан најбољи и клуб који највише волим. А ко је у управи, мање више, на крају крајева, битно је да ми побеђујемо, да будемо шампиони – то је једино чиме се водим. Уопште не сумњам да ће доћи и тај дан кад ћу ја наћи место у том клубу, а тамо увек знају што се мене тиче на чему су. Никада нисам мењао ни приче ни стране.

Какав је ваш однос према ономе што се зове страни тренер и страни играч? Ви сте радили, ако се не варам, са страним тренером.

– Да био је Матеус, био је Ребер и био је Шторк, који је сад селектор мађарске репрезентације.
Постоје озбиљно подељена мишљења о томе требају ли странци српском фудбалу?
– Ако је добар тренер, зашто да не. И наши тренери одлазе у иностранство и имају добре резултате. Зашто бисмо само ми одлазили негде, а не би неко могао да дође код нас? Ако долази, треба да буде добар тренер.

Што се тиче самог Матеуса, мислим да је то био пун погодак Партизана. Ем се показао као добар тренер, ем је био најбољи маркетиншки потез кад причамо о Партизану у последњих 20 година. Ипак је то човек, најбољи играч света, легенда фудбалска у свету и појављивање Матеуса било где – то је стварно изазивало невиђену пажњу. А с њим смо имали добре резултате, имали смо Лигу шампиона. Ако је прави тренер, зашто да не. Сматрам да сада имамо млађу генерацију тренера која обећава, али њима једноставно треба да се да шанса и стрпљење.

Кажете Матеус је маркетиншки потез, осећате ли се ви као добар маркетиншки потез Шапца?

– За то питање морате тражити одговор на другој страни. Могу да причам о себи, а за све друго морате да питате Шапчане и људе у граду.

Из клубова у којима сте играли који систем и рецепт бисте преузели као узор?

– Кад сам завршио каријеру и путовања са породицом, није ми било тешко да идем у клубове где сам играо да видим како функционишу изнутра. Остао сам изненађен схвативши како то функционише много лакше него што сам мислио док сам био фудбалер. По мом мишљењу, ПСВ је клуб доведен до перфекције што се тиче организације, система. Добро, то је приватни клуб стотинак година.

До пре неколико година, у деведесетој, сада покојни Фриц Филипс, власник “Филипса”, био је први који би пожелео срећу на почетку утакмице играчима и први на изласку с терена без обзира на то како се та утакмица завршила. Његов резон је био – урадимо шта је до нас, увек може да има и бољих. И то је нешто што је функционисало 80 година, колико је он водио клуб. Системом управља борд директора, али одласком једног тренера, једног човека, не урушава се систем нити функционисање клуба. А код нас је ситуација – после мене, потоп!

Рекли сте да планирате да останете у Мачви још неколико година.

– Радим као да ћу овде бити цео живот. Можда због јубилеја, можда због уласка у виши ранг, све је могуће.

Зашто кажу за голмане и бубњаре да су мимо света, да су мало откачени? Зашто се очекује од голмана да има вишка спортске дрскости и вишка страсти?

– Играчи могу да се ротирају, онај с бека може да игра центра, међутим, голман је један једини и свака грешка се види, нажалост. Сами смо бирали тај посао, у неким моментима мораш да будеш храбар и уђеш у ноге у пуној брзини, можеш да повредиш и руку, и ногу, и главу. С друге стране, голман, пре свега, мора да буде психички јак. И све је лепо док побеђујеш и док браниш добро, међутим, наиђе тај период кад то не иде како ваља, поготово кад си у великом клубу, у репрезентацији, и онда креће притисак с трибина.

Није једноставно примити гол, два, три, четири и наставити даље и ту се види та снага, ту голман мора да буде посебан. Свака се грешка види и свака се добра одбрана види, али један кикс руши свих оних десетак одбрана. Голман се рађа, не можеш да се пробудиш и кажеш: “Е, од данас хоћу да будем голман.”

Колико се мешате у голманске тренинге у Мачви?

– Голмани су мој фах и могу поприлично добро да проценим таленат. Међутим, имамо тренера голмана који је посвећен свом послу, а ја гледам свакодневно тренинге и онда комуницирамо шта поправити код ког голмана, нису сви исти. Мада бих, право да вам кажем, волео да се укључим мало више на терену, али има толико обавеза. Једва чекам припреме кад одемо негде на десетак дана, па могу себи да дам мало одушка и више времена проведем на терену који ме, морам признати, вуче.

Против које екипе и против које публике вам је било најтеже да браните. Где сте се најлошије осећали?

– Можда на тој утакмици у Загребу 1998, где је, можда, била најнегативнија атмосфера што се тиче трибина, једноставно, нисмо били добродошли. То су била времена одмах после рата, све је било још поприлично вруће, прва утакмица српских и хрватских клубова у фудбалу. Велика, велика тензија и није било нимало пријатно. На терену се ништа не дешава, наравно, али све около, од самог доласка, хотела, стадиона – страшно. То су нека времена давно иза нас и мислим да је сада много тога доведено у неку нормалу. А и утакмице у Турској су поприлично незгодне, рецимо, против Галатасараја, ту је поприлично негостољубива публика.

Ко ствара лошу атмосферу из које ескалирају после разне глупости и инциденти, повреде, туче… Ко ту носи највећи део одговорности: играчи, тренери, руководство клуба, медији, сами навијачи?

– Ово је најтеже питање. Ти проблеми на трибинама трају и ми смо много испаштали плаћајући казне, што клубови, што репрезентација, што играјући на гостујућим теренима ван Србије. Та негативна прича се вуче још од времена рата, иако је рат био давно, а та прича траје. Чини ми се да је за нијансу поправљена ситуација на трибинама како је било претходних година. Опет и само руководство сваког клуба, играчи, морају да представљају клуб на најбољи начин не само на терену већ да буду промотери свог клуба где год да се појаве, али они сами неким изјавама или поступцима иритирају неког да направи какву глупост. То је ланчано везано, а које је решење…

Како је могуће да смо дошли у ситуацију да навијачи или навијачке вође учествују у управљању клубовима. Ко је попустио у том ланцу руковођења?

– У сваком клубу у свету навијачи имају неке привилегије, али то је у границама како је прописано правилима клуба. За ово што се код нас дешава не знам шта да кажем, нисам у систему, па да објасним зашто је то тако. Најбоље би било да људи који воде клуб или Савез дају одговоре јер су свакодневно у контакту са тим људима.

Да ли је могуће решење приватизација?

– Мислим да би приватизација била идеално решење. Видим да је, рецимо, што се приватизовања тиче Чукарички из Београда једна добра прича, клуб супер функционише, без тензија са свим стварима битним за клуб. Њихов пример показао је да је много тога могуће. Е сад, како приватизовати Партизан и Црвену звезду, наша два највећа клуба, не знам како тај модел направити.

Јесте ли икада били у прилици да разговарате у име клуба с навијачима, да ли то радите у Мачви?

– Имамо организовану групу, то су сасвим ОК млади момци, међу њима има и спортиста, и с њима нисмо имали ниједан проблем. Једино траже да им помогнемо око путовања, мада не путују често с нама током године. Надам се да ће односи са шабачким “Шанерима” остати и убудуће коректни. Док се зна граница и ко шта ради, верујем да неће бити проблема.

За Ивицу Краља, у књизи необичних рекорда, записано је да је то голман који је најчешће био ухваћен у офсајду, чак три пута! Невероватно! Да ли су то они голмански излети пред противнички гол из очаја, немоћи, дрскости, безобразлука…?

– Морам признати да сам и сам био изненађен том статистиком. А било је случајева када губимо, па покушаваш да урадиш нешто немогуће. А статистика је чудо!

Да ли је тачно да се плашите авиона?

– Да, да. Цео живот сам у авиону, међутим, имао сам са породицом пре четири, пет година један, два лета недајбоже… Било је ужасно, од тада све до 1.000 километара идем колима. Моја породица нема тај проблем, они се не боје. Ја у ауто, лагано, и стижем на време, углавном.

Срећа па је Београд близу Шапца!

– Недајбоже да се иде авионом!

Одлазите ли у родни град?

– Био сам пре једно два, три месеца. Рођен сам у Котору, а одрастао сам у Тивту. Иако нисам живео у Грбљу, кажем поносно да сам Грбљанин. Увек кад имам времена, одем доле, поготово лети, али у периоду кад није гужва.

Како уопште функционише породични живот док спортски номад иде са једне на другу страну Европе и света?

– Кад сте поменули породицу, дивим се својим родитељима који су ме пустили с непуних 14 година да дођем у Партизан. То ми је увек било фасцинантно и увек ме је одушевљавало. Мислим да сада не бих имао храбрости да пустим дете негде да оде само. А што се тиче моје породице, истина, кофери су били увек спаковани. У неком клубу се задржиш годину дана, негде три. У принципу, породица ме је пратила уз много разумевања. Срећа, Сара је била мала док сам више путовао и мењао земље, тако да је као дете то лакше подносила. Видим да је повукла на мене, често би да путује, да мења земље, планира школовање у иностранству…

Па и супруга је због ваших обавеза напустила новинарски посао.

– Јесте, јесте. Била је ваша колегиница, радила је у “Демократији”, после у “Журналу”, а играла и је кошарку у Црвеној звезди. Понекад се нашалимо да је “баталила своју каријеру због мене”.

Да ли је било притисака да баш и не мора да игра у Звезди?

– Немамо ми тај проблем. Своје дете учим да није битно који клуб волиш, али пре свега мора да има поштовање према свим осталим клубовима. Нема проблема, али ривалитет у кући постоји!

Какав је то осећај презивати се Краљ?

– Кад ми кажу: “Ти си краљ”, кажем па јесте – од рођења. Не може да се не запамти презиме. Имам ту срећу, привилегију да се презивам Краљ и поносно носим презиме.

Извор: ekspres.net

Ознаке: голман, Ивица Краљ, Милан Бечејић, Партизан, ФК Мачва, фудбал