Прочитај ми чланак

ХРВАТИ РЕХАБИЛИТОВАЛИ УСТАШКОГ КАРДИНАЛА: Суд у Загребу поништио пресуду Степинцу

0

Загребачки Жупанијски данас је у целости поништио пресуду контроверзном хрватском кардиналу из Другог светског рата Алојзију Степинцу.

kardinalalojzijestepinac_ffОдлуку ванрасправног већа образложио је судија Иван Турудић који је председавао судским већем. Рочиште је било затворено за јавност.

Портпарол загребачког суда, судија Ратко Шћекић рекао је јуче да је захтев за ревизију поднео Степинчев нећак и да ће судским већем председавати судија Иван Турудић. Рочиште је затворено за јавност.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац осуђен је 1946. године због сарадње с италијанским и немачким окупатором и усташким режимом у НДХ, за присилно католичење Срба, али и за непријатељску пропаганду после краја рата чији је циљ био угрожавање државног уређења ФНРЈ. Осуђен је на 16 година затвора с присилним радом и на петогодишњи губитак политичких и грађанских права.

Ревизија поступка спроводи се на основу одредбе Закона о кривичном поступку из 2009. који прописује да особе које су судови бивше Југославије осудили за време комунистичке владавине за политичка, политички мотивисана кривична дела или друга кривична дела ако је до осуђујуће одлуке дошло злоупотребом политичке моћи, могу ревизијом затражити поништење осуђујуће одлуке или њој другог одговарајућег правног акта.

Сабор Хрватске је почетком 1992. донео „Декларацију о осуди политичког процеса и пресуде кардиналу др. Алојзију Степинцу“.

У Риму је недавно одржан први састанак мешовите католичко-православне комисије којој је поверено да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

Комисија је основана на иницијативу папе Фрање због противљења СПЦ Степинчевој канонизацији. СПЦ сматра да се Степнинац није довољно заузео за православце, Србе, Јевреје и Роме који су у време НДХ били прогањани.

Степинац је кључни камен спотицања у односима СПЦ и Римокатоличке цркве у Хрватској.

У Риму је недавно одржан први састанак мешовите католичко-православне комисије којој је поверено да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

Комисија је основана на иницијативу папе Фрање због противљења СПЦ Степинчевој канонизацији. СПЦ сматра да се Степнинац није довољно заузео за православце, Србе, Јевреје и Роме који су у време НДХ били прогањани.

8 коментара “ХРВАТИ РЕХАБИЛИТОВАЛИ УСТАШКОГ КАРДИНАЛА: Суд у Загребу поништио пресуду Степинцу

  1. Комесар I Тимочког батаљона каже:

    А шта се друго могло очекивати… Не, не, нема правде док Руси рватску не сравне…

  2. Савин каже:

    Кад човек види лик светитеља и његово свето лице, он сав буде озарен, насмеши се.
    Кад видим овог са слике, чак и да ништа не знам о њему, следим се, тамне очи, крволочан поглед и овај подмукли осмех, и ајд сад ти, превали преко језика ту будалаштину

  3. Херцеговина каже:

    Ко је сљедећи: артуковић? павелић?
    Ајмо рватска, ионако се ничег не стидите!

  4. Виде Даничић каже:

    Окидач крватског геноцидног покрета против Србства био је католички клерикализам, а инсталисање клерикализма извршио је Ватикан. Њиме су активиране расистичке концепције Старчевићевог панкроатизма. Клерикализам се све одређеније и израженије укључивао у политичка превирања крватског малограђанског друштва. Чак је и прикривени „југославен“ Штросмајер клерикализам назвао фуртимаштином (фуртим: крађа, неистина, фалсификат и мистификација). Када се повезала са франковцима, постала је франкофуртимаштина. А када се фашизирала – постала је пуни клерофашизам, маскиран у бригу за спасење крватских тзв. душа и старање за цркву и веру. Клерикализам у крватској био је у ствари теократски апсолутизам Римске курије. Родоначелник клерикализма у крватској био је Ј. Ј. Хаулик, загребачки бискуп, па надбискуп и кардинал, плаћеник и извршник циљева политике цара Фрање Јосипа и ватиканског понтифекса у Риму.

    Од Првог католичког конгреса 1900. г. у Загребу клерикализам је постао организована снага за освајање власти и клерикалног програма за 20. век и за сејање мржње и неслоге међу народима вером подељеним. Клерикализам се фашизирао под видом усташким и крижарским. Тако је у крватској никла Хитлер-Мусолинијева наказа НДХ, усташко-клерикалана Божја држава (Civitas Dei) новог фашистичког типа. И у крватског настала „страховита стварност“ као производ чињенице да „сав тај усташки терор. заштићиван и плански подјариван од оба окупатора, не би ни издалека добио толико на замаху и ширини, да га није помагао и распаљивао најборбенији непријатељ свега што је било слободољубиво у НДХ – католички клерикализам, прави наказни клерофашизам“. Доказ активног и пресудног учешћа клерикализма у установљењу усташтва јесте чињеница да „у Јасеновцу , гдје су се поред усташких звијери налазили као активни изводиоци свих тих нечовјечности и представници најјаче организације Католичке цркве, крижари, и њихови некадашњи одгајитељи и водитељи – свећеници“! Дакле, „у НДХ је клерофашизам од самог почетка заиграо поред усташа главну улогу“.

    Први католички конгрес је политички срачунато идентификовао католицизам са крватством. Створена је расистичко-усташка НДХ, „интимна симбиоза усташа и клерофашиста“. Помагала су је оба Рима и оба њихова „Drang nach Osten“: фашистички и ватиканска пропаганда вере. Клерикализам у крватској је прогласио да је служење Римској курији и римском понтифексу – служење Богу! Усташтво је прихватило идеологију Анте Старчевића и Јосипа Франка о расистичкој концепцији „о `чистом` хрватству, очишћеном од `туђинске задухе` У бечкој штампи је још 1904. г. писано да „Хрватска треба да буде мост преко кога ће Аустрија на Балкан“. Франк и његова Чиста хрватска странка права постао је главни извођач аустријског продора на исток. Писло се да „само у католичкој вери лежи могуће остварење народа хрватскога“.

    Дакле, то је суштина клерофашистичког усташтва у крватској. О свему је био информисан и био је активни учесник у доношењу одлука и тзв. кардинал Степинац, кога су крвати данас рехабилитовали?!

    (Обрада према текстовима из дела Магнум кримен Виктора Новака)

  5. xyz каже:

    RUSKI ISTORIČARI IMAJU DOKAZE KOJI ĆE PROMENITI SRPSKU ISTORIJU: „Pokret Draže Mihailovića nije onakav kakvim ga predstavljate u Srbiji!“

    Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih godina dobijala iz Jugoslavije.

    Sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo Sovjetskog Saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima.

    U arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: “Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik”

    Ako pogledamo istoriju čitavog regiona, videćemo da je četnički pokret logičan nastavak nekadašnjih pokreta srpskih hajduka i junaka. Pa ipak je ovaj pokret u istorijskom smislu bio umnogome jedinstven.

    Na Balkanu je i inače uvek bila snažno izražena tradicija koja glasi otprilike ovako: čim zagusti – beži u šumu! I četnički pokret je u osnovi bio podstaknut upravo tom tradicijom.

    Četnici su, doduše, imali i ideološki orijentisane ljude, ali to su uglavnom bili oficiri koji su služili još u kraljevskoj vojsci – neko u Bosni, neko u generalnom štabu zajedno sa Dragoljubom Mihailovićem – i koji su ratovali u Prvom svetskom ratu ili u Balkanskim ratovima.

    Međutim, taj deo četnika “sa idejom” i istinskim ratnim iskustvom bio je krajnje disciplinovan i lojalan Dragoljubu Mihailoviću. Prema ocenama savremenih istoričara koji se bave četničkim pokretom, takvi ljudi su u najboljem slučaju činili četvrtinu pokreta.

    Ostale tri četvrtine četnika nisu bili regularni odredi, nego oni koji su blagovremeno “otišli u šumu” i zatim se formalno izjašnjavali kao četnici i formalno se potčinjavali Draži Mihailoviću, ali su to u suštini bili samostalni šumski odredi.

    Oni su se krili po šumama blizu svojih sela i nikome nisu polagali račune. Upravo oni su vršili većinu pogroma simpatizera komunista i upravo oni su, kasnije, za vreme socijalizma, najviše i dovođeni u vezu sa četničkim pokretom.

    Oni su ponekad dejstvovali i zajedno sa fašistima – Nemcima ili Bugarima. Sačuvane su fotografije na kojima neki naoružani ljudi, navodno četnici, piju rakiju sa ustašama. Međutim, uopšte se ne može sa sigurnošću reći ko su ti ljudi. Nije bilo nikakvih znakova prepoznavanja, niti ih je moglo biti.

    Jedno je sigurno: ni zvanični ni “nezvanični” četnici nisu dolazili u sukob sa Crvenom armijom. Crvenoarmejci su svuda dočekivani kao prijatelji i oslobodioci. U gradovima i selima su ih čekali natpisi: “Živeo generalisimus Staljin”, “Živeo kralj Petar”, “Živeo Draža Mihailović”.

    Dobro je poznat slučaj oslobođenja Kruševca. Taj grad su oslobađali četnici zajedno sa Crvenom armijom. Sačuvane su i fotografije na kojima četnički vojvoda Dragutin Keserović i pukovnik Crvene armije Pronjin stoje zajedno na balkonu kruševačkog hotela “Pariz” i pozdravljaju vojnike – crvenoarmejce i četnike koji marširaju ispred njih.

    Sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo Sovjetskog Saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima. U arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: “Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik.”

    Titu i njegovim saradnicima pošlo je za rukom da konačno ubede Sovjetski Savez da četnici sarađuju sa fašistima tek kada su partizani po ulasku Crvene armije u zemlju uzurpirali ulogu posrednika u kontaktima sa sovjetskim vojnicima.

    Titovi sledbenici su učinili sve kako bi prikazali četnike u takvom svetlu, jer je u toku Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije vođen i unutrašnji, građanski rat.

    Četnički pokret je bio veoma popularan u narodu, između ostalog i zbog toga što su četnici bez odlaganja počeli da pružaju otpor okupatoru, dok su komunisti čekali 22. jun, kada je Sovjetski Savez stupio u rat sa Hitlerovom Nemačkom.

    A i posle 22. juna, i sve do kraja 1941. godine, četnici i partizani su izvodili zajedničke borbene operacije.

    Oko Dragoljuba Mihailovića je bilo dosta ljudi levičarskih shvatanja. Takav je, na primer, bio Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije. Ili recimo, Dragiša Vasić, nacionalno orijentisani socijalista koji je bio oženjen sovjetskom državljankom i u više navrata je boravio u SSSR-u. O njemu se čak pisalo da je tobože bio major sovjetske obaveštajne službe, ali to nisu istorijski potvrđene činjenice.

    Takvi ljudi su mogli izgraditi “mostove prijateljstva” između četnika i partizana. Drugim rečima, postojali su svi uslovi da četnici i partizani postignu dogovor, ali ni jedni ni drugi nisu bili za to zainteresovani.

    Dvosmislena formulacija koju je usvojio sud prilikom rehabilitacije Draže Mihailovića pokreće mnoga pitanja, i u srpskoj javnosti se dosta diskutovalo o tome. Međutim, sam fakat rehabilitacije je pozitivan.

    Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih godina dobijala iz Jugoslavije.

    Najvažnije je da se iz svesti čitavog društva izbriše stereotipna predstava po kojoj su četnici i ustaše jedno isto. Doduše, starija generacija balkanologa teško se može odreći takve teze.

    Treba, ipak, imati na umu da najveći broj simpatizera Rusije istovremeno gaji simpatije i prema četnicima.

    Prema tome, ako Rusija podržava rehabilitaciju Draže Mihailovića, time ona ugrađuje još jedan kamen u temelje rusko-srpskog prijateljstva.

    *Autor je poznati ruski istoričar sa Ruskog instituta za strateške studije

    1. Kodza Milos каже:

      Све у реду али претера(ше) га са 3/4. Већина ЈВуО је била под директном командом Драже Михаиловића и није сарађивала са Немцима. Да није било тако не би Дража Стрељао Косту Пећанца него би овај стрељао њега. Треба рећи такође да су и партизани и четници сарађивали са Немцима када им је то било потребно а не само неки четнички одреди. Четници су према изворима италијанске војске и вермахта у НДХ често склапали примирје са Немцима како би борбу усресредили на усташе. У то име су често и директно сарађивали са Италијанима. Италијански официри сведоче (имаш снимака по интернету колико желиш) да су често заједно са четницима ратовали против удружених снага партизана и усташа. Зато сарадња четника и партизана није могла да се настави јер је партизански покрет превасходно створен ради рушења Краљевине Југославије а четнички покрет тј ЈВуО је био извршни орган власти те државе.

    2. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Свиђа ми се све што је изнешено овим коментаром.

Коментари су затворени.