Прочитај ми чланакСерија напада отворила је многа питања, од којих је најважније – да ли су напади могли бити спречени.
Одавање поште погинулим у Ници (Фото: Ројтерс)
Серија напада отворила је многа питања, од којих је најважније – да ли су напади могли бити спречени.
Двојица радикализованих тинејџера који су у уторак упали у стару камену католичку цркву у француском месту Сент Етјен ди Рувре и у име Исламске државе (ИД) свештенику пререзали гркљан покренули су поново питања која су се чула после напада у Ници, Паризу, Немачкој, америчком Орланду.
Руководећи се мишљу да фотографијама терориста, како играју салсу или вежбају у теретани, њих стављају у исти ниво са жртвама, водећи француски медији, попут канала РФИ, Франс 24 и БФМТВ више неће објављивати фотографије терориста. Да им не би пружили „постхумну глорификацију”, листови „Монд” и „Кроа” раније су слично најавили, док радио-станица Јуроп 1 неће објављивати ни њихова имена.
Да ли су ови нападачи, познати властима због спреге с екстремистима као и већина њихових претходника, могли бити осујећени? Има ли пропуста у раду надлежних и да ли највећи изазов западног света постало сортирање својих држављана у потенцијалне терористе?
Смрт свештеника Жака Амела, свега 12 дана после напада у Ници, где су од терористичке руке страдале 84 особе, распламсала је и дискусије о имигрантској политици, владиној стратегији против ИД и најболнијој теми – да ли се Француска мења?
Французе мучи да ли је злочин који је осећај беспомоћности унео чак и у мала места попут Сент Етјен ди Рувреа – резултат неуспеха њихове владе? Локални полицајци, попут оног који је био задужен да прати Адела Кермиша, једног од нападача који је био на условној слободи, имају посла с обичним криминалцима. Обучени су да помажу људима у локалу, али не и да у случају тероризма реагују као специјалци.
Овај Француз алжирског порекла пре четири месеца је изашао из затвора јер је судија проценио да више не жели да постане џихадиста иако је ухапшен због двоструког неуспелог покушаја да се приклони екстремистима на сиријском ратишту. Судијини аргументи дочекани су на нож, поготову у тужилаштву, које их је назвало „савршено илузорним с обзиром на контекст”, пише „Монд”.
Узалудно је било и то што је носио наногвицу и уредно се јављао полицији. Искористио је слободу кретања од 8.30 до 12.30 да неуспели пребег у Сирију намири бизарним злочином у свом граду, као што је и Омар Матин, иако донедавно на листи могућих терориста, легално купио оружје и у геј клубу у Орланду убио 50 људи.
Шок од свежег злочина у Француској није угушио нове политичке оптужбе. Што су напади интернетом радикализованих муслимана учесталији, популарност председнику Франсоа Оланду опада. Бивши председник Никола Саркози и лидерка десничарског Народног фронта Марин ле Пен свесни су тога када кажу да влада која је подбацила када је реч о безбедности мора „темељно да промени” стратегију против ИД.
И заиста је тешко игнорисати чињеницу да су терористи упали у цркву, док је земља под безбедносним мерама незапамћеним у новијој историји. Од прошлогодишњег јануарског упада у редакцију сатиричног магазина „Шарли ебдо”, када је убијено 12 људи, Француска је постала најугроженија држава западног света. Од тада је страдало 235 особа, далеко више у односу на жртве у другим западним земљама. Већину самоубилачких злочина извели су француски држављани или странци који легално живе у овој земљи и говоре француски језик.
Абдел Малик Набил Петитжан име је другог младића који је са Аделом Кермишем извео злочин у цркви. И он је већ познат властима због везе с екстремистима. Позивајући се на правосудне изворе, ондашње агенције кажу да је живео на истоку земље, близу границе с Немачком и да је полиција у јуну отворила његов досије због сумње да је радикализован.
Секуларна држава, колевка људских права и демократије, постала им је главни непријатељ. Одмазда на француском тлу везана је за њену колонијалну историју и интервенционистичку политику. Њихови борбени авиони су скоро две године у међународној коалицији која туче екстремисте у Ираку и Сирији.
Војни утицај у некадашњим афричким колонијама инфицираним исламским екстремизмом порастао је у време актуелног француског председника. Није стога изненађујуће за неке западне аналитичаре да већина нападача вуче порекло из Африке. Деца тих досељеника сада одговарају на регрутне позиве Исламске државе.
Око 1.000 држављана Француске већином афричког порекла путовало је у Сирију или су бар покушали. Француска је европска земља с највише муслимана – више од пет милиона, а напетост с овом мањином драстично је ојачана забраном ношења вела преко лица и покривањем главе марамом у школи.
Фарад Косрокавар, социолог, за „Њујорк тајмс” каже да је ондашњи модел интеграције у принципу дарежљив, али сувише крут у пракси, због чега многи сматрају да им је повређен муслимански или арапски идентитет. Они другу домовину, каже Косрокавар, виде као „грешну земљу која не поштује исламску традицију”, чиме ИД ангажовањем домаћих екстремиста успешно барата.
Социолог се пита шта ће урадити најдемократскија земља да се заштити. Да ли ће драгоцена слобода поднети жртву у име безбедности?
Осујећење екстремистичких самотњака који су као темпиране бомбе носи фундаментално друкчију мисију јер је ИД у овом погледу далеко опаснија од Ал Каиде. Ал Каида фаворизује организоване планиране акције и хијерархијску структуру, док ИД подстиче свакога ко је вољан да узме оружје – да убије у њихово име. Није олако било поређење битке с екстремистичким присташама с покушајем да се неко спречи у намери да опљачка продавницу. Тешко је борити се против својих држављана који су се ту и школовали.
Јасно је да влада рачуна на победу, држећи у рукама карту грађанских слобода, али се „не може одустати од владавине закона у циљу заштите владавине права”, како је јуче инсистирао француски министар унутрашњих послова Бернар Казнев.
„Ако одустанемо од уставних, републиканских принципа, онда је победио тероризам”, рекао је Казнев. Али, гласни су и они на челу с једним опозиционим чланом парламента који је позвао на „француски Гвантанамо” за све који се враћају или покушавају отићи у Сирију. Идеја се брзо примила међу десно оријентисаним партијама које све гласније питају да ли ова замисао оправдана.
