Прочитај ми чланакТешкоће које Западу доноси овако обећавајућии савез веома су озбиљне, уз потенцијал драматичне геополитичке реконфигурације.
Док су руски и турски председници Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган закључивали свој дуго очекивани „ушминкани“ састанак 9. августа, доскоро сигурне извесности глобалне политике можда се урушавају брже него што се мислило. Путин је први шеф државе који се састао са Ердоганом од неуспелог пуча 15. јула, што потврђује умешност руског председника да реагује на прву лопту и успостави „реалност на терену“, док западни политичари остају контрадикторни и неактивни. Међу Турцима је веома широко прихваћена Путинова платформа антиамериканизма и преуређења постојећег светског поретка, које Запад гура у његову уобичајену улогу вођења политике реакције и контроле штете.
У свету владају подељене реакције на пуч и Ердоганову општу чистку опозиционих снага која је уследила. Ипак, пут Турске ка чланству у ЕУ претрпео је још један вијугави заокрет. Турска позиција у НАТО, неприкосновена од 1952, може се наћи под лупом. Најважније: турски односи са САД нашли су се у депресивном теснацу, јер Ердоган и други виши званичници непрекидно понављају оптужбе против Америке у вези са пучем. Ово је гурнуло Турску даље од Запада у односу на било који тренутак од краја Хладног рата, а тај разлаз представља велику прилику за Путина. Двојица најарогантинијих, најагресивнијих и најауторитарнијих диктатора на свету можда схвате да од сарадње могу имати више користи него од непријатељства. Тешкоће које Западу доноси овако обећавајуће партнерство су веома озбиљне, што оставља потенцијал за драматичну геополитичку реконфигурацију.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ У СИРИЈИ
Руси и Турци су вековима били геополитички ривали. Две земље су биле на различитим странама током Хладног рата, а од његовог краја руско-турски односи су имали успоне и падове. Постоји велики потенцијал за економку сарадњу: од повећања у трговини и туризму до координације по питању великих енергетских пројеката, попут црноморског гасовода Турски ток. Овај потенцијал има озбиљну противтежу у супростављености геополитичких ставова, као што су НАТО, Украјина, Сирија, Јерменија и Кипар. Односи између Русије и Турске достигли су најнижу тачку у новембру 2015, када је турски Ф16 оборио руског бомбардера приликом извођења операције у Сирији. Тада се постављало питање потенцијале ескалације и укључивања НАТО у кризу.
О АУТОРИМА
Григол Мгалоблишвили је гостујући професор праксе на Националном одбрамбеном колеџу у Абу Дабију, бивши премијер Грузије и амбасадор НАТО.
Ендру Р. Ново је ванредни професор стратешких студија на Националном универзитету одбране у Вашингтону.
У светлу пропалог јулског пуча, међутим, Ердоган и Путин коначно делују спремни да закопају ратне секире. Бројни ванредни проблеми гурају две земље ка компромису. Прво, неуспешни пуч био је непријатан подсетник Путину да чак и у репресивним друштвима револуција против ауторитарне политике никада није превише далеко. Обојица лидера баштине исти страх да САД активно заверенички раде на њиховом свргавању и подршци опозиционим странкама. Тај заједнички страх можда постане важан темељ њихове сарадње. Заједнички и профитабилан modus vivendi ојачао би домаћи терен обојици диктатора и довео до рада на одстрањивању америчких интереса, стварних или измаштаних, у њиховим регионима.
Друго, ситуација у Сирији данас је стабилизована на начин који иде Русији у корист. Ердоган се противио председнику Башару ал Асаду дуго времена, али делује као да је дошао на становиште да прихватање Асада није искључено. Будући да се руска и турска политика у Сирији приближавају, највећи потенцијални камен спотицања за евентуални договор губи на значају. Ердоган делује више забринут другим проблемима у Сирији, као што је транзит џихадиста кроз Турску или, још горе, поновно извођење напада у Турској. Најважније за Ердогана је одржање чврсте позиције према курдским снагама у северној Сирији и њиховим операцијама у источној Турској. Ови проблеми се најефикасније могу решити сарадњом са Русијом.
Треће, Турска и Русија су једна другој економски потребне. Санкције САД и ЕУ због руске анексије Крима, трајно ниске цене нафте и генерално лоше вођење економске политике изазвали су озбиљан пад руског бруто домаћег производа у првом кварталу 2016. Иако је Турска прошла боље, скроман економски раст 1-5 одсто у периоду од 2012-2016. праћен је растом инфлације, која је готово достигла девет одсто у првом кварталу 2016. Обнављање трговине и туризма између две земље и поновно покретање мртвог пројекта Турски ток обећавају велику економску корист која ће преокренути наведене трендове.
Најважније, америчко турски односи су под притиском још од кад Турска није одобрила америчким трупама да отворе северни фронт за време инвазије на Ирак 2003. године. Током протекле деценије глобалне анкете ангеције Пју константно рангирају Турску као једну од најантиамеричкијих земаља у свету. Турци обично деле прво место у антиамериканизму са Пакистаном, често имајући још негативнији став о САД од испитаника на палестинским тетиторијама или у Русији. То је значајан показатељ за земљу која је НАТО савезник.
КРАТКОВИДА НЕАКТИВНОСТ САД
Драма која се одиграла 15. јула неће преокренути тај тренд. Током пуча, ваздушни простор изнад америчке базе у Инџирлику био је затворен, што је приморало америчке снаге да суспендују ударе на ISIS са те локације. Две недеље касније, бесни демонстранти и полиција окружили су базу и затворили приступ, тврдећи да се припрема нови пуч. С обзиром на присуство око пет хиљада америчких пилота на овој критичној локацији и готово сто тактичких нуклеарних глава, такав развој догађаја тешко да је равнодушно дочекан у Вашингтону.
То није све. Председник Ердоган и високи турски званичници константно оптужују САД, америчку армију и CIA за завереничко удруживање или чак подстицање вођа пуча. Оптужбе за умешаност у пуч упућене су и пензионисаном америчком генералу. Исти ти гласови у Турској оцрнили су и окривили клерика Фетулаха Гулена за подстицање пуча. Гулен, Ердоганов некадашњи партнер који живи у САД од 1999, постао је централна тачка Ердогановог личног беса и антиамеричких теорија завере. Ердоганови захтеви за екстрадицијом, где би био изведен пред (преки) суд, САД су одбиле упркос упозорењима да ће одбијање изручења клерика покварити међусобне односе. Чак су повлачене и паралеле између америчке „заштите“ Гулена и талибанске подршке Осами бин Ладену.
Такве пукотине представљају златну прилику за Путина да учини оно у чему је толико вешт – изазивање раскола између НАТО савезника и извлачење користи. Овај пут прилика је стигла уз мало или нимало његових напора иако постоји прича да су руске обавештајне службе дојавиле Ердогану за пуч. САД и Турска се јавно препуцавају. Пуч је турске снаге безбедности значајно ослабио, а Ердоганова чистка је помела половину генерала друге највеће НАТО војске – све то у време кад је амерички председнички кандидат довео у питање корисност НАТО, Британија гласала за напуштање ЕУ, а ултранационалистичке партије (од којих се неке финансирају из Москве) имају велику популарност широм Европе. Путин није могао ни да сања бољу међународну ситуацију.
Са своје стране, амерички и европски политичари изгледају вољно да делују најмање што могу. Таква кратковида неактивност и недостатак стратешке визије допушта да Кремљ преузме иницијативу. Све веће турско незадовољство и одвајање од Запада значи да Путин и Ердоган имају више тога заједничког него икад пре. Ако су на овом састанку схватили ту реалност и ако она постане база заједничке политике, безбедност Запада и стабилност НАТО ће бити мањи него икад након завршетка Хладног рата. То је узнемирујућа, а ипак реална могућност
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
