Прочитај ми чланакЗашто се у црногорској политичкој чаршији све чешће може чути како ће Српска радикална странка узети учешће на тамошњим октобарским изборима? Кога више воле Американци? И како изгледа страначка понуда два месеца пред изборе?
© Tanjug/ Тања Валич//AFP/SAVO PRELEVIC
Ми или Он. Овако опозициони Демократски фронт у Црној Гори наступа још од прошлогодишњих антивладиних протеста, а на исти начин улази и у кампању за предстојеће парламентарне изборе који су расписани за 16. октобар.
Иако помињу да ће влада коју ће они формирати (ако добију већину) снажно покренути развој кроз производњу и запошљавање, увести бесплатни интернет — па тако, уз државну подршку и правну сигурност, од Црне Горе направити нови Сингапур, да ће основати посебан Venture capital фонд за финансирање start up пројеката, да ће неисплаћивање зарада запосленим дуже од три месеца дефинисати као кривично дело… Окосница кампање ове коалиције биће или они или Мило Ђукановић.
Ко је вера, а ко је невера
Што се осталих опозиционих и „опозиционих“ партија у Црној Гори тиче, не може се говорити о шансама целе опозиције на предстојећим изборима у ситуацији кад постоје њени делови који су на јако климавим ногама.
Једнима се тло тресе због изласка из власти, а другима (као СДП-у и Демосу) од уласка у власт.
Партију Ранка Кривокапића, колико до јуче Ђукановићевог дугогодишњег партнера и Демос партију Миодрага Лекића, бившег председничког кандидата Демократског фронта који је за мало изгубио од актуелног председника Црне Горе Филипа Вујановића, страни фактор је „замолио“ или „стиснуо“ да не излазе из Владе.
Резон ових партија приликом уласка у реконструисану Владу био је да нешто могу да направе уласком у институције и тако спрече Ђукановића да обесмисли или лажира изборни процес. Велика је вероватноћа да су погрешили у процени.
Жарко Ракчевић и његова партија УРА су изашли из власти због продаје Електропривреде, па су то искористили као добар разлог за дистанцирање. Ракчевић тренутно покушава да се позиционира на политичком полу грађанске опозиције, која није екстремна.
Партија „Демократе“ младог Алексе Бечића биће такође на грађанском политичком полу. Бечић тренутно ради такозвану тепих кампању, од врата до врата, изаћи ће на изборе сам, проамерички је оријентисан, а пре формирања своје странке био је у Социјалистичкој народној партији. У партију му је ушао и Мијо Мартиновић (настрадао од полицијске тортуре током прошлогодишњих протеста) па Бечић преко Мартиновића, који је стари либерал, покушава да се приближи црногорском етосу.
Социјалистичка народна партија на челу са Срђаном Милићем је опозиција, али ако крену да „клизају“ поједини хроничари у Црној Гори прогнозирају да ће поступити слично Миодрагу Лекићу или ће се определити за грађанску опцију. У сваком случају, не очекује се, барем засад, велики изборни резултат од њих.
Кога више воли Ујка Сем
Постоји и могућност, која је мало вероватна, да неке од ових партија уђу на Ђукановићеву изборну листу, ако им процене предизборних резултата буду говориле да ће имати лош самостални резултат.
Такође, постоји могућност, која је за неке партије готово извесна, да ће ући са Ђукановићем у постизборну коалицију.
Свакако да ће ове партије мало „погурати“ Запад (читај Америка) како би омекшале Ђукановићев утицај у Влади и како би на неки начин могли да га љуљају кад (за)треба.
Но, исти тај Запад (Америка) ће највише ветра у леђа дати управо Ђукановићу и његовом ДПС-у јер је то гарант да Црна Гора неће направити салто мортале и променити курс евроатлантских интеграција, посебно атлантских интеграција.
С друге стране, Демократски фронт ће кампању градити стриктно на НАТО питању. Пробаће да од парламентарних избора направе референдумско, антиНАТО, расположење.
Ми ли Он, како рекосмо на почетку текста, говоре бирачима.
Ми или Он, каже Демократски фронт и осталим партијама — или сте са нама или са Ђукавићем. Они су, намерно, отишли у екстрем јер, а то понављају дуже од годину дана, са Ђукановићем нема договора.
Најављују да ће им се кампања разликовати од било које кампање коју је Црна Гора видела досад. Унајмили су једну од најбољих консултантских агенција на свету, па се надају добром резултату.
Они су суштинска опозиција, али због бескомпромисног става неће хватати бираче „између“ — неопредељене или отпаднике других партија — већ тврдо језгро опозиције режиму Мила Ђукановића.
А Срби?
Међутим, у читавој (тренутној) политичкој карти Црне Горе остало је (полу)празно једно поље деловања. Ко ће заступати Србе на предстојећим изборима?
СНП, делови ДФ-а, неке НВО… просрпски су оријентисани, али сви они улазе у кампању или са грађанских или са антиНАТО позиција. Зато је партија која ће се представљати као (ултра)српска потребна не толико онима који се у Црној Гори изјашњавају као Срби, већ неупоредиво више Ђукановићевом режиму.
Наиме, црногорском главашу Милу је потребно да такви дижу тензију на којој ће он и његов државно-медијски апарат да мобилишу све оне који га иначе не би ни гласали, али због те, наводно српске претње, гласаће управо Ђукановића. Зато се у црногорској политичкој чаршији све чешће може чути како ће Српска радикална странка узети учешће на октобарским изборима.
Чаршијске приче се некад покажу као тачне, некад не. Оно што је сигурно јесте да Војислав Шешељ неће реплицирати Милу Ђукановићу из посланичких клупа црногорског парламента. А знамо и да је Ђукановић честитао Шешељу ослобађајућу пресуду у Хагу.
