Прочитај ми чланакЗашто „војвођански“ референдуми нису тестови и пробни балони за референдум о сецесији, а референдум о прослави Дана Републике Српске се тумачи као показна вежба референдума о осамостаљењу? Ако је БиХ толико јака и стабилна држава, шта су један Додик и ентитет који представља спрам тако јако постављених темеља и народне воље?
„А како би било да нас опет не увлаче у несрећу патриотска јуначења из Републике Српске? И прошли рат у Босни је почео референдумом“, написао је Ненад Чанак на свом профилу на друштвеној мрежи Твитер.
И ако буде забрањен, референдум ће бити одржан „Ако Србија већ стално помаже Републику Српску, могла би и РС да помогне Србији (и себи) у очувању стабилности и своје државе Босне и Херцеговине и региона“, додао је Чанак у другом твиту. Индикативно је како човек не види нестабилност у свом чанку, већ је крсти демократијом, а демократију у туђем лонцу тумачи као увлачење у рат. Нема ту коинциденције, све је јасна намера.
Лалошко лицемерје Ненад Чанак, друго име за (војвођанско) аутономаштво, осим по шаљивим досеткама у телевизијским студијима и доиста сувислим опаскама на неке друштвено-политичке појаве, најпознатији је по оном давнашњем питању: „Где су наши новци“, а све у функцији „војвођанштва“. Политички је неконзистентно да човек који је свако мало — не само деведесетих, већ и после двехиљадитих, иако је био члан победничке демократске коалиције — тражио референдуме, сада оспорава другима право на демократско изражавање народне воље.
Осим залагања за — назовимо га, еуфемистички — ексклузивитет Војводине, у политичком деловању овог шоумена у политици било је разних модалитета око надлежности северне српске покрајине, те располагања имовином „у власништву покрајине“, трансфера новца између републике и покрајине, а последња је била иницијатива и прикупљање потписа за референдум о забрани продаје пољопривредног земљишта странцима.
Деведесетих је на мети био режим Слободана Милошевића јер је Чанку снове кварио, а потом су то били „противници идеје о аутономији Војводине из београдских центара моћи“, односно Коштуница и Ђинђић. Дабоме, све је то — да се разумемо — осим отвореног сецесионизма, легитимно. Политичари бирају своје место у датим политичким оквирима и траже осветљење под политичким сунцем. Па неко стварним решењима, а неко (неостваривом) реториком, гледа да се не опече и да не опече друге. Међутим, кад један легални и легитимни ентитет у Босни и Херцеговини, међународно призната Република Српска, брани своја Дејтоном загарантована права и помиње „сарајевске центре моћи“ онда то овај музичар у политичким ципелама не одобрава.
Чак жестоко критикује. Свакојако читање демократије Дакле, референдум је демократско право кад га захтева и тражи Ненад Чанак или њему слично мислећи, а када је референдумско питање супротно политичком становишту Чанка и компаније, онда је то нестабилност, увлачење и себе и других у рат, патриотско јуначење…
Веома је занимљиво што Чанак и булумента политички сличних њему дефиле војвођанских или било којих других застава сматрају знаком живота појединих области, које су према Уставу суверени делови Србије, а сваку иницијативу која за циљ има очување суверености државе жестоко критикују, оспоравају или исмевају. Кад они то раде или подржавају неке са стране у том чину, онда је то доказ демократије, а кад то чини неко други, онда су то хуље које се јефтино јуначе.
Зашто Војводина може да има и главни град, и премијера, и владу, а Српска то (индиректно или директно то кажу) не би смела због стабилности. Зашто Чанкови референдуми нису тестови и проби балони за референдум о сецесији, а референдум о прослави дана Републике Српске тумаче као показну вежбу референдума о осамостаљењу? Ако је Босна и Херцеговина толико јака и стабилна држава, шта је један Милорад Додик и ентитет који представља спрам тако јако постављених темеља и народне воље? Чак и да је реч о референдуму о независности Српске?
Хоће ли то Чанак и „чанкисти“ да кажу да смо демократију измислили за себе, а директиву за друге? Дакако, главно питање је шта Чанак хоће да каже у 280 словних знакова? Шта суштински значе та његова два твита? Да ли је то оно старо другосрбијанско јуначење помирљивим изјавама зарад помирљивијих изјава или то можда Ненад Чанак, не дао Бог, оспорава сувереност државе Босне и Херцеговине?
РС Тачно је да, иако су га признале земље Запада, фебруарско-мартовски референдум о самосталности Босне и Херцеговине 1992. године није успео, јер су га бојкотовали Срби, јер није било довољно подршке јер није изашло више од 66 одсто грађана тадашње Босне и Херцеговине, и јер према Уставу тадашње СФР Југославије и остале републике су морале да дају сагласност за осамостаљење неке републике.
Међутим, међународна заједница је признала Босну и Херцеговину, а Дејтон ју је направио конфедерацијом три народа и два ентитета у једној држави. Чанак дакле или оспорава Босну и Херцеговину или наставља стару (погрешну тезу) да за рат нису криви (осуђивани) Јанез Јанша из Словеније, (осуђивани) Алија Изетбеговић из БИХ, (осуђивани) Фрањо Туђман из Хрватске, (осуђивани представници Албанаца са Космета и неосуђени терористи такође са Космета), већ онај ко је мењао накарадни Устав из 1974. године.
То више не пролази. Па ни у ТВ студијима где је Чанак кô риба у води. „Много је буке у јавности подигнуто око референдума, а ту буку праве углавном они који се, наводно, залажу за демократију“, говорио је својевремено Чанак. Увиђа се да је, појашњавао је, референдум најдемократскији начин одлучивања, а да је демократија, у својој основи, одлучивање грађана, слободних људи о важним државним питањима. Сагласни. Још само да се Чанак сагласи са Чанком.
