Прочитај ми чланакВладимир Шерфези, из Ердевика, први у Војводини засадио стабла пауловније, пореклом из Кине. Брзорастуће је, одлично за огрев, али и за намештај и музичке инструменте. Од 100 стабала, 50 кубика огрева сваке пете године.
Владимир Шерфези започео је посао у намери да обезбеди огрев за породицу / Фото Дарко Дозет
Владимир Шерфези, из Ердевика, први у Војводини засадио стабла пауловније, пореклом из Кине. Брзорастуће је, одлично за огрев, али и за намештај и музичке инструменте. Од 100 стабала, 50 кубика огрева сваке пете године.
Када је пре две деценије крај прадединог гроба посекао велико стабло чије корење је накривило и претило да обори споменик, Владимир Шерфези (55), из Ердевика, није ни претпоставио да ће управо то дрво, 14 година касније, бити основа његове производње. Реч је о пауловнији, пореклом из Кине, која, како Шерфези наглашава, изузетно брзо расте и веома је квалитетна за дрвну грађу. Карактеришу је огромно лишће и лепи цветови, а за свако домаћинство има вишеструку намену. Најчешће за огрев, јер је висококалорично. Због прелепих цветова, има примену и у пчеларству, а што је најважније, када се исече до пања поново брзо никне. И тако пет-шест пута.
Пауловнија је, како Шерфези истиче, инвазивна биљка, лако клија и тешко је сузбити је, попут амброзије или ширка. Цвета после пет година, привлачи пчеле, а огромни листови служе за исхрану стоке. – Наш бик Гароња увек пре детелине поједе пауловнијин лист. Имамо и 10 оваца и још јагањаца. Сви једу лист – потврђује Шерфези.
– Тек пре пет-шест година, када сам се заинтересовао за „ново“ дрво из Кине, схватио сам да је реч о својевремено посеченом стаблу од којег сам направио даске које сам ставио на таван – каже Шерфези, који је први у Војводини засадио пауловнију. – На дасци која је једина остала исписао сам рекламу за вашаре и користим је када продајем саднице. Нека виде људи квалитет дрвета. У међувремену сам сазнао да је то дрво из Кине у Европу донела Марија Павловна из лозе Романових, још у 19. веку, па се и у нашим крајевима гајило у неким местима. Као, на пример, код нас у Ердевику, о чему сведочи 70 година старо стабло у централном парку.
Шерфези је пре шест година, намерен да обезбеди огрев, почео да се бави пауловнијом. Завршио је пољопривредну школу, целог живота је на њиви, а гаји и стоку. Због сјајних карактеристика стабла с Далеког истока одлучио је да на пет хектара, колико је наследио од оца, направи плантажу. Први кораци, међутим, нису били лаки. Ипак, уследили су нови покушаји, и данас стабла ничу на готово 10 хектара.
– Слабо, веома слабо је кренуло. Наручио сам семе преко интернета, из Ниша. Имало је, међутим, слабу клијавост. Потребне су у прве три недеље константна влага и светлост. Тек друге године ушао сам дубље у проблем, али је такође 80 одсто засада „изгорело“ на сунцу за само један дан. Суштина је у томе да се све мора стрпљиво радити и градити, постепено привикавати на нове услове. Већ за годину дана стабло је почело да расте у висину два-три метра – прича Шерфези.
Данас има око 600 стабала засађених на Фрушкој гори. Од 100 стабала, добија се 50 кубика огревног дрвета сваке пете године, а годишња потрошња је око 10 кубика.
– У наредних 30 година нећу размишљати о огреву. Такође, овим начином производње решавам и проблем пензије. Производим саднице и сваке године „пикирам“ на 10.000 комада, али тек трећина од тога успе. Купују људи. Цена је 200 динара. Брачни пар из Баранде је узео 200 комада, да као и ја крене с производњом. Шиђани, комшије, слабо је купују, иако сам тамо често на вашару, као и у Руми – каже Шерфези.
Према његовој рачуници, од производње пауловније засађене на два хектара може да се живи.
– Огрев не купујеш, јер имаш своје. Триста садница је довољно. У првој години потребно је скидати заперке, заливати, неговати… После треће-четврте године се сече и из пања ниче ново стабло, такође веома брзо. Служи за огрев, има калорија као угаљ, а од њега се праве и брикети. За индустријску грађу се сече после седам година, лако се суши и не прима влагу. Од овог дрвета се праве намештај, музички инструменти, бродски подови… – испричао је Шерфези.
ПОДСТРЕК КОМШИЈАМА
У кући у Ердевику уз Владимира и супругу Виерку живи и мајка Катарина, док су деца Мирослав и Андреа, после завршених студија у Словачкој, тамо нашли и запослење.
– Предлажем, наговарам људе, посебно оне лошијег материјалног стања, да се баве овом производњом. Наравно, дајем савете, сугеришем. И мени је у интересу да производња свима добро крене – каже Шерфези.
