Пре 50 година, свет је успео да превазиђе кубанску кризу. Колико је сада сигуран када је реч о атомској претњи?

Свету је застао дах када су се 14. октобра 1962. потврдила страховања САД: Совјетски савез је стационирао ракете средњег домета са нуклеарним бојевим главама на Куби – непуних 200 километара од Флориде. Тиме су Совјети створили претњу за густо насељену Источну обалу САД. Када је председник Џон Кенеди у говору који је преносила телевизија 22. октобра затражио безусловно повлачење ракета, америчка авијација је већ била на другом степену одрамбене приправности – што је само један степен испод ратних дејстава. Свет можда никада није био тако близу нуклеарног рата као тада.

То што је совјетски председник Никита Хрушчов 28. октобра попустио и што кубанска криза није завршила нуклеарном катастрофом, стручњаци тумаче углавном чињеницом да је између две велесиле владала пат-ситуација када је реч о атомском оружју. Ниједна од две државе није могла да буде сигурна да у случају напада противница неће узвратити истом мером. Тако је нуклеарно наоружавање које је трајало деценијама заправо имало ефекат стабилизације.

Много нуклеарних сила и агресивна реторика

Ове „равнотеже“ страха од краја Хладног рата више нема, објашњава Рајнхард Мајер-Валзер, хонорарни професор међународне политике на Универзитету у Регенсбургу: „Данас имамо проблем да се две највеће нуклеарне силе разоружавају, али да им се прикључују нове нуклеарне силе тако да не знамо да ли на њих делује ефекат застрашивања.“

Поред „званичних“ нуклеарних сила САД, Русије, Велике Британије, Француске и Кине, не само Израел и Индија, већ и политички нестабилни Пакистан и аутократска Северна Кореја имају атомску бомбу. Заменик министра спољних послова Северне Кореје Пак Кил Јон у говору пред Генералном скупштином УН рекао је да би само једна „варница“ била довољна да изазове атомски рат на Корејском полуострву. А Иран, који је, за разлику од преостале четири „незваничне“ нуклеарне силе, потписао Уговор о неширењу нуклеарног оружја од 1968, наставља са својим нуклеарним програмом – баш као и са агресивном реториком када је реч о Израелу. Да ли данас још уопште делује логика застрашивања?

Наоружавање за превласт на Блиском истоку

Тест пакистанске ракете средњег домета ХАТФ – ИВ

Атомско оружје још увек представља ризик који је тешко прорачунати. Нико не може поуздано да каже колико рационално државе које имају нуклеарно оружје могу да се понашају, сматра Анет Шапер, стручњак за политику безбедности и светског поретка Хесенске фондације за истраживање мира и конфликата ХСФК. И поред тога, она сматра да није вероватно да би Иран или Северна Кореја, уколико једног дана буду имали атомско оружје, могли да се усуде да изведу нуклеарни напад – јер морају рачунати са противударом. Обе државе су недемократске и налазе се у међународној изолацији. „У таквој ситуацији изоловане државе постају агресивне према околини како би инструментализовале спољну претњу“, каже Шаперова.

Иран је већ сада окружен петорим атомским силама. Тако би и застрашивање могло бити мотив за иранске нуклеарне амбиције, као што каже професор Валзер. Он указује на страховање многих држава да ће Иран једног дана своју нуклеарну технологију или знања проследити милитантним исламистичким организацијама попут Хезболаха или Хамаса.

Пакистан и Индија нису на истом нивоу

ДW.ДЕ

А шта са израелским атомским програмом?

Атомске силе

Атомско оружје у рукама терориста – то је хорор-сценарио који се често износи као могућност у Пакистану. Мрежа око пакистанског инжењера Абдула Кадира Кана је годинама прослеђивала знања и технологију… „Понашање Пакистана је било заиста катастрофално: сва тајна постројења за обогаћивање уранијума у Ирану, а раније у Ираку и чак у Либији потичу из мрежа Пакистанаца“, каже Анер Шепер. Пакистан се и сам добро наоружао. Односи између Пакистана и Индије подсећају помало на сукоб Истока и Запада. Шаперова, међутим, указује и на разлике. Индија и Пакистан су суседи који имају и територијални сукоб око Кашмира. Осим тога, однос између економске силе у успону Индије и нестабилног Пакистанаје веома је асиметричан.

Професор Валзер напомиње и да је наоружавање данас друкчије него у време Хладног рата. „Функционисање принципа застрашивања је тада било повезано са читавим низом других услова. Њих данас нема или су само делимично присутни – то су на пример велики потенцијали на плану конвенционалног оружја“. Тако постоји опасност да земље попут Пакистана или Ирана у кризи размишљају само о могућностима одустајања од сукоба или употребе нуклеарног оружја, пошто њихово конвенционално оружје није довољно да се победи противник. Зато је за Валзера решење само у средњорочном разоружању свих држава.

Аутори: Кристина Рута / Саша Бојић

Одг. уредница: Ивана Ивановић

( Дојче Веле )