Прочитај ми чланакПојединци с наших простора остварили су завидну каријеру у највећој земљи света, док су неки тамо нашли склониште од руке правдеПојединци с наших простора остварили су завидну каријеру у највећој земљи света, док су неки тамо нашли склониште од руке правде.
Појединци с наших простора остварили су завидну каријеру у највећој земљи света, док су неки тамо нашли склониште од руке правдеПојединци с наших простора остварили су завидну каријеру у највећој земљи света, док су неки тамо нашли склониште од руке правде.
1. Сава Владиславић: Узданица три руска цара
Србин који се школовао у Дубровнику, Шпанији и Француској постао је човек од поверења Петра Великог, Катарине Велике и Петра Другог.
Сава Владиславић свакако је Србин који се у историји највише попео на лествици успеха у Русији. Рођен је око 1668. у угледној и богатој породици која је пред насиљем Турака морала да бежи из Херцеговине: један њен део уточиште је нашао у Дубровнику, други се настанио у Боки которској, а трећи се зауставио у Требињу (изданак те лозе је песник Јован Дучић).
Језуитске школе
Млади Сава Владиславић у дубровачким католичким језуитским школама стекао је одлично образовање, а у Шпанији и Француској додатно је изучавао економију.
Пут га, затим, води у Цариград, где на необјашњиво брз начин стиче наклоност патријарха Доситеја. Патријарх је био стуб руске политике у турској престоници и управо ће он препоручити Саву Владиславића за службу у руском посланству. Од тада па до смрти, Владиславић ће као шпијун и као дипломата верно и с великим успехом служити трима руским владарима: цару Петру Великом, царици Катарини Великој и цару Петру Другом, а они ће га награђивати имањима, титулама и привилегијама.
Први његов велики успех био је прибављање списа свих међународних уговора које је Турска закључила с Француском, Млецима, Аустријом и Енглеском, које руска дипломатија до тада није имала. Осим овог, он по доласку из Цариграда императору предаје своје шпијунске белешке „Тајни опис Црног мора“ – мапе путева, утврђења и војних логора за које је руска војска била животно заинтересована.
Петар Велики, заузврат, даје му 1703. године дворац у Москви и највећи поклон који један странац може да добије – право да се бави трговином и на мору и на сувом. Постаје главни лиферант бакра за руски државни новац… О његовом богатству се већ говори.
У бици Руса са Швеђанима, после које Петар Велики учвршћује власт на Балтику, Сава Владиславић био је командант снабдевања целокупних руских снага. За успешно обављен задатак од цара добија нове поседе и титулу дворског саветника за питање православног истока. Тако ће Владиславић први у Русији покренути такозвано источно питање, које је затим два века било једно од најважнијих питања европске политике.
Пут у Кину
Као особи од потпуног поверења, Петар Велики поверава му склапање уговора о међусобним односима с Ватиканом, а Катарина Велика, кад буде дошла на престо, Владиславићу ће поверити ништа мање важну мисију разграничења с Кином. Од Кинеза вештом дипломатијом узима све територије о којима се преговарало, а граница која је тада утврђена одржала се век и по.
Од Катарине Велике добија звање грофа, а од њеног наследника Петра Другог право да у Сибиру изгради град Троицкосавск (данас Кјахта). Не заборављајући своје корене, Сава у њему зида цркву посвећену Светом Сави. И из Кине доноси мапу свих путева и пролаза важних за војску, као и распоред утврђења.
После тријумфалног повратка из Кине, добија чин тајног саветника и повлачи се из политике. Једна за другом, умиру му три ћерке, и то га потпуно слама. Преминуо је 1738. године у Санкт Петербургу. Сахрањен је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве у том граду.
2. Симеон Зорић: Царичин љубавник
Дечак из Чуруга са 11 година отишао је у Русију, где је изградио војну каријеру и освојио срце Катарине Велике
У Чуругу је 1743, у породици српског сељака и војника-граничара Гаврила Неранџића, рођен син Симеон. Кад је имао 11 година, усвојио га је мајчин рођак Максим Зорић и повео у Русију. Максим је ступио у руску службу, а дечака је уписао у војну школу.
Потемкинов човек
Симеон Зорић у рат је први пут пошао са 17 година. Први официрски чин добио је 1760, а затим се у његовом животу нижу ратови и унапређења: учествује у руској војној интервенцији у Пољској, па у руско-турском рату, где је све задивио својом храброшћу, три пута био рањен и опет заробљен. Због показаног јунаштва, царица Катарина га је 1775. лично одликовала Орденом Светог Георгија ИВ степена, а кнез Григорије Потемкин, човек који је уживао царичино поверење и био сувладар Русије, узео га је за ађутанта. Унапређен је у чин потпуковника.
Управо је Потемкин заслужан што је наочити Симеон Зорић постао љубавник царице Катарине Велике. Да би сузбио политички утицај својих супарника, од којих је један делио постељу с императорком, Потемкин је Зорића увео у двор и устоличио га 1777. за царичиног ађутанта с чином генерала. Одатле до њеног срца био је кратак пут. Царица је новог љубавника и буквално обасула златом: искористивши своје крунисање као повод, она је Симеону Зорићу поклонила дијамантски прстен, звезду украшену брилијантима, сабљу и перјаницу, затим поседе у Естонији и дворац у Петрограду.
А кад му је следеће године даровала још два поседа и град Школов на Дњепру, кнез Потемкин се уплашио Зорићевог утицаја. Интригама је настојао да ослаби његов положај, што је Зорића навело да га, пред царицом, изазове на двобој. Кнез Потемкин није прихватио изазов, али је Симеон удаљен с двора.
Повратак у службу
Одлази у Париз, а по повратку у Русију пензионише се и настањује у Шклову. Отворио је војну школу за децу сиромашнијих провинцијских племића, а у свом дому прима пријатеље саборце и Србе на пропутовању, међу којима и Доситеја Обрадовића… С временом је запао у дугове, па је војној школи запретило гашење. Прво му је помогла Катарина Велика, а доцније и њен наследник Павле Први. Он је Зорића вратио у службу 1779. и унапредио га у генерал-лајтнанта, а школу у Шклову претворио је у државну.
Симеон Зорић умро је у Шклову 1799. године, а 2007. му је у том граду откривен споменик. Један хроничар је записао: „Живео је раскалашно, у хедонистичком амбијенту, помажући потребитима и лакомима. Више него љубавна епизода с Катарином Другом, која му је донела велико богатство и још већи неспокој, спасли су га заборава спомени на доброчинства према Србима у постојбини и према Србима и Русима у Русији.“
3. Атанасије Стојковић: Човек који је Србима објаснио физику
Син чизмара из Руме својим знањем освојио је Русију и постао ректор Харковског универзитета, сретао се с Пушкином и стекао велико богатство.
Ректор универзитета у Харкову, угледни научник и књижевник, писац прве физике на српском, Атанасије Стојковић, рођен је у Руми 1773, у породици сиромашног чизмара. Међу вршњацима се истицао бистрином, па је лако завршио основну школу и нижу гимназију у Руми и постао учитељ. Жељан већег знања, наставио је школовање у Шопрону и Сегедину, а од 1796. учио је права у Пожуну. Током школовања живео је врло тешко, од скромне помоћи добротвора, па је једном чак привремено морао да напусти студије и да се врати у Руму, где је прво радио као геометар, а касније као наставник у румској гимназији.
Књижевна дела
По добијању стипендије отишао је у Гетинген на студије природних наука и тамо 1799. стекао звање доктора филозофије као најбољи студент у генерацији и први Србин који је докторирао на том универзитету. После завршених студија настањује се у Будиму. Вођен жељом да допринесе просвећености српског народа, 1800. објавио је спис филозофске садржине с елементима романа – каква је већ тада била мода – под насловом „Кандор или откровеније египетских таин“.
Наредне године штампа и прави роман „Аристид и Наталија“, први роман у српској књижевности. У предговору самокритички наводи да је дело писано без уметничких претензија, с намером да „поучи свој род“. Са истим мотивима је 1802. објавио и књигу под називом „Сербскиј секретар“, практични приручник с примерима и упутствима како се пишу писма, уговори, обвезнице, тестаменти, признанице, рачуни и слично…
На наговор Доситеја Обрадовића, Атанасије Стојковић је од 1801. до 1803. у Будиму писао књигу „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј“ у три тома и на хиљаду страна, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минерологију, па чак и ботанику и зоологију. Из ње су се почетком деветнаестог века образовале прве генерације српских научника.
Рђаве навике
Високо оценивши његова дела, администрација царске Русије 1804. позвала је Стојковића да буде професор физике на Харковском универзитету. У Русији је стекао велики углед. У два маха је био изабран за ректора универзитета, постаје члан великог броја научних друштава, среће се с Пушкином, стиче велико богатство, жени се богатом Рускињом и купује имање у Бесарабији. Али начин на који је газдовао имањем окрњио му је углед. Вук Караџић пише да је Стојковић покушао да на свој спахилук насели Србе као кметове, али се према њима понашао као према робовима, па су се побунили и побегли.
Отуда су почеле да се шире гласине о његовој тешкој нарави и рђавим навикама, па је 1813. године пензионисан и отпуштен с Универзитета у Харкову, под оптужбом да је кријумчарио вино. Ипак, остало му је богатство и титула царског државног саветника, па је последње године живота провео у руској престоници Санкт Петербургу.
Умро је 1832. године у Харкову, и ту сахрањен.
![6]()
ПРВИ РОМАН
Вођен жељом да допринесе просвећености српског народа, 1800. објавио је спис филозофске садржине с елементима романа – каква је тада била мода – „Кандор или откровеније египетских таин“. Наредне године штампа и роман „Аристид и Наталија“, први у српској књижевности.
4. Огњеслав Костовић: Краљ проналазача
Србин пореклом из Новог Бечеја имао је више од стотину изума, међу којима су арборит, подморница, дирижабл, „летећи чамац“…
Историчари науке кажу да је после Николе Тесле и Михајла Пупина Огњеслав Костовић био наш највећи технички геније. Пореклом из угледне српске породице трговаца житом настањене у Новом Бечеју, родио се у Вицбургу, у Аустрији, 1851, а машинске науке студирао је у Пешти. Имао је 19 година кад је патентирао арборит, први вештачки синтетички материјал, неку врсту шперплоче која се није деформисала ни у кључалој води.
Заповедао је речним паробродом „Слога“ из флоте свог оца, а 1875. у једној несрећи на броду који је био усидрен у руској луци Одеса повређено му је око. На лечењу је упознао болничарку, Рускињу, оженио се њом и остао у Русији. Отац му је помогао да сагради фабрику у којој је производио арборит и кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу од овог материјала. Војска је од њега купила „универзални војнички сандук“ од арборита, у којем су били шатор, два кревета на расклапање и један сточић.
Конструисао је и уређај за вађење потопљених лађа системом подводних балона и више типова гњурачких одела, што су само неки од око стотину изума због којих је у Русији називан краљем проналазача.
Али још пре доласка у Русију, Костовић је разрадио пројект подморнице и представио га руском престолонаследнику 1887. у Санкт Петербургу. Руске власти су биле заинтересоване, али пошто Костовић није желео да открије тајну материјала од кога је требало изградити подморницу и начин њеног погона, преговори су прекинути. Верује се да је намеравао да је направи од арборита, а да за погон примени бензински мотор, што је тада била потпуна новина.
Огњеслав Костовић годинама је радио на конструкцији дирижабла, и за његов погон направио је бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење са осам цилиндара и 80 коњских снага. Готлиб Дајмлер, који се сматра проналазачем оваквог погона, у то време имао је мотор од једне и по коњске снаге.
Дирижабл је био готов 1880, а његова мања верзија без мотора успешно је прошла пробне летове, али су радови заустављени јер је Костовић одбио да да мито једном министру. Неколико година касније у пожару чији узроци нису откривени, конструкција и свила су изгорели, а мотор се као посебно вредан изум чувао као тајна. Ознака поверљивости скинута је с њега тек 1947. Гроф Цепелин ће тек 1899. извести први успешан лет дирижаблом, а сарадник на том пројекту Давид Шварц, пореклом Хрват, јавно ће грофа оптужити да је користио његове нацрте. Шварц је, међутим, прећутао да је својевремено радио код Огњеслава Костовића и да је нестао после пожара у којем је изгорела Костовићева летелица.
Независно од Француза Фабреа, чији је хидроавион у марту 1910. прелетео 600 метара, Костовић је у Русији 1911. конструисао свој авион с пловцима, „летећи чамац“.
Огњеслав Костовић умро је 1916. године у Русији.
Једна његова једна ћерка удала се за српског официра и у Првом светском рату била је добровољна болничарка. Костовићеви потомци и данас живе у Београду.
МОЋАН МОТОР
Огњеслав Костовић годинама је радио на конструкцији дирижабла и за његов погон направио је бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење са осам цилиндара и 80 коњских снага. Готлиб Дајмлер, који се сматра проналазачем оваквог погона, у то време имао је мотор од једне и по коњске снаге.
5. Данило Срдић: „Балкански орао“ којем је Стаљин сломио крила
Личанин из села Врховине постао је један од највиших официра у совјетској армији. Овог коњаника Јосиф Висарионович је прво хвалио, а затим га стрељао 1938.
Данило Срдић је рођен 1896. у селу Врховине у Лици. Напустио је школовање у Београду и отишао у Русију, где је пред почетак Првог светског рата завршио војну школу. Тамо се 1916. прикључио Првој српској добровољачкој дивизији, а почетком 1917. прилази бољшевицима. По задатку одлази у Петроград, али га ту хапсе због комунистичке делатности. Из затвора га ослобађају војници из његове дивизије. Они га бирају за команданта одреда, и с њим на челу у Октобарској револуцији 1917. нападају Зимски дворац. У новембру 1918. постављен је за команданта коњичког пука који се борио против „белих“.
Велика храброст
Показивао је вештину у командовању, али и велику храброст, па је добио највише совјетско одликовање Орден Црвене заставе, јер је „иако опкољен са својом бригадом од знатно надмоћнијих снага непријатеља, борбом извео своју бригаду из опасности, наневши непријатељу озбиљан пораз.“ Јануара 1919. постаје командант Кримског револуционарног пука, па после командант Друге коњичке бригаде у армији легендарног команданта Семјона Буђонија.
У својим сећањима, командант козака Иља Дубински описао је догађај после пораза у једној бици: „Буђонијеве васпитне мере биле су општепознате. Постројио је официре јединице и почео једног по једног да удара бичем. Командира пука Семјона Михајловича ударио је бичем по образу. Кад је дошао ред на Данила Срдића, овај Србин великан извукао је револвер и уперио га у Буђонија, викнувши:
– Ако сам крив, убиј ме! Али ако ме дотакнеш бичем, убићу ја тебе!
Буђони и Ворошилов, који је био поред Буђонија, били су затечени. Заобишли су овог ватреног Србина и отишли даље.“
По завршетку грађанског рата у СССР, Данило Срдић је 1920. завршио Генералштабну академију. Совјетска војска није тада имала чинове,, али је Срдић, као командант дивизије, па корпуса, био на положају генерал-мајора. Живео је с породицом у Минску. Син Вјачеслав погинуо је 1943. у борби с Немцима.
Док је командовао коњичким корпусом, један од његових потчињених био је и Георгиј Жуков, маршал у Другом светском рату. Срдић је одшколовао и друге официре који ће касније постати команданти армија и корпуса.
Стаљинове чистке
Буђонијевим сећањима дугујемо и опис Срдићевог сусрета са Стаљином 1936. Јосиф Висарионович је тада обилазио граничне јединице, па је Буђони позвао Срдића јер је Стаљин хтео да га види. Срдић, у униформи с одликовањима, био је висок два метра и стајао наспрам Стаљина, који је био за три главе нижи од њега:
„Погледај га! Прави „балкански орао“, рекао је Стаљин тада. Али само осам месеци касније, по Стаљиновом наређењу, Данило Срдић је ухапшен заједно с маршалом Тухачевским, заповедником Црвене армије 1925-1928, и бројим другим високим официрима, под апсурдном оптужбом да су „део фашистичке завере“. Стрељан је средином 1938. Деветнаест година касније, све ове жртве Стаљинове чистке рехабилитоване су.
УДАРЦИ БИЧЕМ
После једног пораза, легендарни командант Семјон Буђони решио је да казни официре, пише Иља Дубински.
„Постројио их је и почео једног по једног да удара бичем. Командира пука Семјона Михајловича ударио је бичем по образу. Кад је дошао ред на Данила Срдића, овај Србин великан извукао је револвер и уперио га у Буђонија, викнувши:
– Ако сам крив, убиј ме! Али ако ме дотакнеш бичем, убићу ја тебе!“
6. Партизани: Губили главу због Рускиња
Након рата многи официри СФРЈ одлазили су у Русију на школовање, а тамо су их врбовале шпијунке КГБ. Многи од њих су због тога тајно ликвидирани у Београду
Непосредно по завршетку Другог светског рата и победоносног похода Црвене армије на Берлин, њени официри у Србији важили су за добре младожење. Никада нису обрађени, или бар нису званично објављени подаци о броју Српкиња које су се између 1945. и 1948. удале за Русе и с њима отишле у „прву земљу социјализма“, али се процене крећу око хиљаду.
Обавештајне службе
Упоредо с њима, у СССР су из Србије и Југославије отишли многи партизански официри, да тамо заврше војне школе. Сви одреда били су ухођени од совјетске тајне службе, а многи и заврбовани да раде за њу. У септембру 2000, неколико месеци после смрти генерал-пуковника Ђока Јованића, Нин је објавио сећања свог новинара на разговоре с партизанским командантом Шесте личке пролетерске дивизије:
„После извесног времена Ђоко ми је говорио и неке појединости, више него само занимљиве. Рецимо, са школовања у СССР; о свом познанству с ‚прелепом Ирином‘, која се у њега заљубила. Она му је причала да су све девојке које иду с њима – генералима – послате од КГБ са задатком да им све учине по вољи, да их освоје, да их врбују за руску обавештајну службу. У томе су имале успеха. Заврбовале су неке од генерала, који ће љубав, по повратку у земљу, платити главом. Причао ми је како је имао пет девојака. Причао ми је о пуковнику Моми Ђурићу, који се заљубио у ту Ирину и рекао му: ‚Ђоко, шта год тражиш, даћу ти за Ирину!‘ А Ђоко је рекао: ‚Иди ти у материну, ти и твој новац!‘“
Затим ми је причао о генералу Арси Јовановићу, који је пред рат био поручник у Сарајеву. Био је веома интелигентан и способан официр, али тежак човек. Кад су били у Русији, Арса би ухватио две девојке и у униформи генерала шетао Москвом. На партијском састанку Јованић га је критиковао, а Арса је скочио да се бије.
Тајне ликвидације
О свом пријатељу, најмлађем генералу и народном хероју Славку Родићу причао је како је био врло способан, паметан, али мало уображен. Једнога дана, после повратка са школовања у Москви, код генерала Јованића био је Родић на ручку. Истога дана, у шест сати, генерал Јованић је слушао радио и чуо тужну вест да је генерал Славко Родић умро, да га је срце издало. Међутим, касније је сазнао да су открили да је Родић руски шпијун и по кратком поступку га стрељали. Исту судбину доживео је и Иван Милутиновић, такође руски шпијун, за кога је издато званично саопштење да се негде на Ади преврнуо у чамцу и утопио. Затим и генерал Петар Драпшин. Писале су новине да је неопрезно руковао пиштољем и тако се убио…“.
7. Мира Марковић: Цвет у коси и друге бајке
Супруга Слобе Милошевића од 2005. живи у Русији, која одбија да је изручи иако је Интерпол издао потерницу за њом
Живот Мирјане Марковић обележила је несрећна судбина њене мајке. Вера Милетић била је руководилац комунистичке организације у окупираном Београду кад су је у октобру 1943. ухапсили агенти Специјалне полиције. Изложена тортури, одала је полицији све што знала о комунистима у Београду. Језгро партијске организације је похапшено и стрељано.
Скривање издаје
Мирјана Марковић, рођена 1942, имала је тада 15 месеци. Њен отац, такође комунистички функционер, Мома Марковић, био је у партизанима, па су се о њој старали Верини родитељи. Уз њих је и одрасла, јер отац ни после рата није показивао много бриге за ћерку, правдајући се државним пословима. Девојка је одбијала да прихвати чињеницу да јој је мајка издајник, а наруку јој је ишла и званичина историографија, која је нерадо признавала да је у редовима револуционара било таквих, па је случај Вере Милетић прећуткиван.
Мирјана Марковић је рано пришла комунистичком покрету, а мртва мајка била јој је идол. И цвет у коси, који је доцније постао њен заштитни знак, у вези је с тим: у једном новинском интервјуу објаснила је зашто га носи. На једној од малобројних сачуваних фотографија Вера Милетић носила је цвет у коси, па се и она одлучила за такав украс „како би с мајком на неки начин одржавала контакт“. Још у пожаревачкој гимназији почела је да се забавља са Слободаном Милошевићем, а та ће веза бити 1971. крунисана браком, у којем су рођени ћерка Марија и син Марко.
У годинама Милошевићеве власти она ће му бити најближи сарадник, а кажу да је на њега имала огроман утицај. То време грађани Србије памте као време ратова, политичких убистава, бомбардовања, изолације и беде, од којих се нису опоравили. Мирјана Марковић је била професорка социологије на Природно-математичком факултету у Београду, лидер групе која је преузела све функције на Београдском универзитету и оснивач опскурне партије Југословенска левица (ЈУЛ).
Потерница и бекство
После Петог октобра Мирјани Марковић и функционерима СПС у Београду је суђено због нелегалног присвајања станова Владе Србије, а довођена је у везу с убиствима Славка Ћурувије и Ивана Стамболића. Она је, међутим, 2005. са сином побегла у Русију. Интерпол је издао потерницу за њом, али руска полиција одбија да је ухапси, претпоставља се због јаких веза које породица Милошевић има тамо. На питање новинара од чега живи у предграђу Москве са сином, одговорила је да живи од пензије од 58.000 динара. Такође је изјавила да је у Москву стигла с „пртљагом“ у коме су била три пара наочара, две сукње, два џемпера и једно паковање аспирина. Има озбиљних разлога да се у ово не поверује.
КОНТАКТ ПРЕКО ЦВЕТА
На једној од малобројних сачуваних фотографија Вера Милетић носила је цвет у коси, па се и Мирјана Марковић одлучила за такав украс „како би са својом мајком на неки начин одржавала контакт“.
