Прочитај ми чланакИскрен и марљив напор руске владе да спречи хаос у Сирији и додатни масовни прилив избеглица у Европу, све док покушава да избегне сукоб са Вашингтоном и његовим вазалима, доведен је до краја. Вашингтон је намерно напао положаје сиријске војске и тако упропастио договор о примирју за који је Русија много жртвовала, како би се постигао.
Искрен и марљив напор руске владе да спречи хаос у Сирији и додатни масовни прилив избеглица у Европу, све док покушава да избегне сукоб са Вашингтоном и његовим вазалима, доведен је до краја. Вашингтон је намерно напао положаје сиријске војске и тако упропастио договор о примирју за који је Русија много жртвовала, како би се постигао.
Одговор Саманте Пауер, амбасадора Обаминог режима у УН, открива да ће Вашингтон лагати све док може, како би испунио свој циљ и Сирију довео до хаоса до каквог су доведени Ирак и Либија. Вашингтон, и једино Вашингтон, је одговоран за рат у Сирији. Када су британски парламент и руска влада блокирали Обамину намеру да изведе инвазију на Сирију, његов режим је наоружао и финансирао плаћене џихадисте да нападну Сирију, претварајући се да су џихадисти сиријски побуњеници који се боре за демократију у Сирији. Саманта Пауер је историју окренула наопачке и за рат криви Русију и интервенцију руских снага, на захтев сиријске владе, против џихадиста, које је Вашингтон послао да дестабилизују Сирију.
А, оно што је Саманта, у ствари, мислила: да Русија није дошла да помаже Сирији, Вашингтон и Даеш би већ уништили Сирију и не би ни било рата.
Амбасадор Виталиј Чуркин, руски амбасадор у УН, је рекао да за 40 година бављења дипломатијом никада није видео такав арогантан и демагошки наступ какав је био Самантин. Чуркин као да указује да га Самантини нереални и уврнути одговори о познатим чињеницама остављају без наде за било какав дипломатски исход.
Ако је руска влада најзад дошла до закључка да је Вашингтон чврсто одлучио да уништи политичку стабилност у Сирији и да је замени хаосом, дуго јој је требало.
Руска влада је разложно избегавала такав закључак, јер, када се призна да дипломатија није дошла до резултата, онда се сила суочава са силом. То данас значи термо-нуклеарни рат и крај живота на Земљи.
То је разлог зашто је руска влада одговарала дипломатски на опсесивне провокације из Вашингтона и нудила сарадњу уместо сукоба.
Међутим, Вашингтон жели сукоб. Руси су се претварали да Вашингтон има исти интерес као и Русија, да се бори против тероризма, али тероризам је алат Вашингтона за дестабилизацију Сирије, онда Ирана, затим муслиманских делова Руске федерације и Кине.
Вашингтон жели хегемонију, не сарадњу. И сада, када је Саманта Пауер то јасно показала, руска влада не може више да се претвара да је другачије, шта ће Русија (и Кина) учинити?
Ако Русија и Кина нису спремне за рат који им Вашингтон доноси, хоће ли се повући пред агресијом, жртвовати Сирију, одвојене руске регионе у Украјини, и друге спорне територије и острва на Пацифику, док не скупе снагу? Или ће одлучити да разбију НАТО тако што ће трошкове сукоба на веома јасан начин испоставити европским вазалима Вашингтона? Јасно је да Европа нема шта да добије од напада Вашингтона на Русију и Кину.
Или Русија није у стању да учини ништа више сада када је дипломатија у слепој улици?
Можда је ово сувишно питање. Као неко ко није члан руске владе, могу рећи да Русија не контролише у потпуности своју судбину. Елементи руске владе, познати као „атлантисти интеграционисти“ верују да је важније да Русија буде део Запада и да се прикључи западном систему, него да буде суверена држава. Они тврде да ако бивше велике силе, као Велика Британија, Немачка и Француска, могу да профитирају од тога што су амерички вазали, може и Русија.
Атлантисти интеграционисти тврде да руска стратешка нуклеарна моћ и велика површина земље значе да Русија може да задржи одређени суверенитет и само делимично постане вазал. Један од проблема са овим ставом је што претпоставља да ће неоконзервативци бити задовољни са мање од потпуне хегемоније и да неће моћи да искористе ослабљену позицију Русије да постигну пуну хегемонију.
Руска влада се, вероватно, још увек нада да ће барем неке европске владе препознати своју одговорност да избегну рат и изађу из НАТО, чиме се уклања политичко покриће за агресију Вашингтона. Можда постоји каква-таква нада, али главне европске политичке личности је Вашингтон купио и платио. Како ми је високи званичник америчке владе давно, седамдесетих рекао: „Поседујемо их; они нам припадају.“
Много наде нема ни међу европским медијима. Удо Улфкоте, бивши уредник немачког листа Frankfurter Allgemeine Zeitung, објавио је књигу у којој је написао да је сваки значајан европски новинар био на платном списку ЦИА.
Одакле да изађе европско руководство са поткупљеним политичарима и медијима?
Европљани су се навикли на улогу изнајмљених вазала. Како ниједан европски политичар или уредник листа не мисли да би чин побуне могао успети, они би вероватно пре да уживају у својим животима обогаћеним америчком захвалношћу, него да ризикују због човечанства.
Шире је питање да ли постојећи друштвено-политичко-економски системи могу да делују у име човечанства. Није познато да су капиталистичке цивилизације у стању да буду хумане, јер се вредност заснива на новцу, што похлепу и моћ чини најважнијим факторима. Могуће је да су људски зло и неспособност уништили не само животну средину планете, већ и људске друштвене системе. Глобализам није нацрт за сарадњу. То је нацрт Вашингтона за америчку надмоћ.
